Skoro stotinu slučajeva napada i zastrašivanja, 75 pretnji pravnog karaktera i dvadesetak pokušaja cenzure: ove uznemirujuće brojke odnose se na četiri meseca monitoringa kršenja slobode štampe u državama članicama Evropske unije i državama kandidatima za članstvo (Turska, Severna Makedonija, Crna Gora, Srbija i Albanija). Prijave kršenja medijskih sloboda – od fizičkih napada do pretnji na društvenim mrežama, od neutemeljenih tužbi do nasumičnih pretresa – , koje mogu podneti i spoljni korisnici, zabeležene su i proverene na platformi Mapping Media Freedom kojom upravlja konzorcijum Media Freedom Rapid Response (MFRR), među čijim članovima je Osservatorio Balcani e Caucaso Transeuropa.

“Ne postoji jedan jedini način uznemiravanja medijskih radnika: postoji čitava gama pretnji i zastrašivanja s kojima se novinari suočavaju“, navodi se u izveštaju koji su izradili stručnjaci Evropskog centra za slobodu štampe i medija (ECPMF), Evropske federacije novinara (EFJ) i Međunarodnog instituta za štampu (IPI). “Najčešći oblik je zastrašivanje (59 slučajeva), zatim slede uvrede (26), diskreditovanje (17) i sudske tužbe (17). Ali to je samo delimična slika“.

Novinari i mediji u Evropskoj uniji i u državama kandidatima izloženi su pritiscima i pretnjama ne samo u notornim autokratskim režimima, poput Mađarske i Turske, nego i u državama gde su pokušaji kontrole i ućutkivanja medija perfidniji i suptilniji, kao u Sloveniji, gde je ugrožena nezavisnost javnog servisa, ili u Poljskoj, gde se pokušava sprovesti jedan anomalni oblik “nacionalizacije“ vlasništva nad sredstvima javnog informisanja, uz ograničavanje pristupa stranim investitorima.

Odgovorni za pretnje i zastrašivanja u najvećem broju slučajeva su pojedinci (42), potom snage bezbednosti (27), zakonske odredbe (25), političke partije (9), pravni akti (9), mediji (9), velike firme (9), organizovani kriminal (7) i organi javne vlasti (6).

Dakle, napadi dolaze i od vlasti, i tokom poslednjih meseci mnoge vlade su iskoristile pandemiju da bi ograničile rad novinara.

Korona virus kao izgovor

Efekti pandemije na medije, a samim tim i na pravo građana da budu informisani, čine jedan od najinteresantnijih fokusa monitoringa sprovedenog tokom četiri meseca ključna za razvoj korona virusa u Evropi, od početka marta do kraja juna 2020. godine. Nakon zatvaranja granica i proglašenja vanrednog stanja u mnogim zemljama, vlade su imale na raspolaganju novi, dotad neviđen izgovor, koji im je međutim odmah postao blizak, o čemu svedoči lakoća s kojom je zloupotrebljavan.

Od 34 zemlje koje su nadgledane, između ostalog zahvaljujući jednom instrumentu praćenja koji je implementirao IPI, kršenja medijskih sloboda zabeležena su u čak 15 zemalja: reč je o novim zakonima o “lažnim vestima“, ograničenjima pristupu izvorima, fizičkim napadima na novinare kojima je često zabranjeno da prisustvuju konferencijama za štampu ili im je uskraćena mogućnost da postave pitanja.

Medijski radnici bili su izloženi opasnosti i na ulicama, tokom manifestacija i protesta: priklješteni između mase demonstranata i policijskog nasilja, novinari, fotografi i kamermani – čak i kada su se jasno predstavili – bili su meta napada u najmanje 28 slučajeva (ukupno 45 osoba) u 13 zemalja, među kojima su Nemačka, Italija i Francuska.

Srbija među najgorima

Sa 10 zabeleženih slučajeva kršenja slobode štampe i medija – jedan slučaj svakih dvanaest dana – Srbija je jedna od najčešće spominjanih zemalja tokom proteklih nedelja na platformi Mapping Media Freedom: u četiri slučaja vlada je pokušala, ponekad uspešno, da onemogući objavljivanje informacija vezanih za pandemiju, usvojivši novi format konferencije za štampu, koncipiran tako da oteža rad novinara (pitanja u pisanom obliku koja se dostavljaju unapred, odsustvo bilo kakve interakcije sa sagovornicima, kao i mogućnosti diskusije).

Jedan od najeklatantnijih primera je slučaj jedne novinarke koja je nekoliko sati zadržana u policijskoj stanici, policija joj je oduzela telefon i kompjuter, samo zato što je pisala o katastrofalnoj situaciji u jednoj bolnici u Novom Sadu. Samo zato što je radila svoj posao.

“Kontrola nad informacijama koju sprovodi vlast – objašnjava se u izveštaju – stvorila je ambijent u kojem novinari koji dovode u pitanje zvanični narativ o virusu bivaju optuženi da rade protiv interesa države ili doživljeni kao prijatelji korona virusa“.

Ostale prijave, ukupno desetak, svedoče o napadima i zloupotrebama psihološkog tipa, poput kampanja blaćenja i online uznemiravanja kritički nastrojenih novinara, u kojima učestvuju ne samo anonimni pojedinci nego i mediji bliski vlasti. Tokom istog perioda, tri reportera su dobila pretnje smrću, dok je Mreža za istraživanje kriminala i korupcije KRIK u dva navrata bila izložena snažnim pritiscima zbog objavljivanja istraživanja o povezanosti kriminalnih grupa, policije i političara, ali i zbog objavljivanja jedne fotografije na kojoj je sin predsednika Vučića u društvu poznatog kriminalca.

Monitoring i konkretni odgovori

Broj prijava nije, i ne može biti, jedini indikator ozbiljnosti situacije: ispred Srbije po broju prijavljenih slučajeva kršenja slobode medija su Nemačka (14), Italija (11), Velika Britanija (11) i Turska (16), ali ova lista ne pruža potpunu sliku. U okviru interne klasifikacije, koju konzorcijum MFRR izrađuje radi osmišljavanja strategija reagovanja i zagovaranja, uzima se u obzir kako ozbiljnost tako i vrsta napada. U osnovi ovog pristupa je svest o tome da je nemoguće oceniti medijsku situaciju na osnovu jednog jedinog numeričkog parametra. Kako uporediti ubistvo jednog novinara sa brojem neutemeljenih tužbi protiv medija, ili broj novinara u zatvoru sa online uznemiravanjima, ili cenzuru koju sprovodi vlast sa napadom na novinare?

Odatle proizilazi zalaganje za “izgradnju i jačanje temelja naše analize, te shodno tome i naše sposobnosti da reagujemo na pretnje, da se suočimo sa opštim pitanjima i da ponudimo našu konkretnu pomoć novinarima u zemljama članicama i kandidatima za članstvo u EU“.

Monitoring koji sprovodi MFRR ima konkretne efekte na aktivnosti zagovaranja i, pre svega, na strategije i instrumente podrške novinarima i medijima, koji mogu koristiti sigurne smeštaje, kao i finansijska sredstva za vanredne situacije, na primer za plaćanje sudskih troškova ili za zamenu opreme uništene tokom protesta, a mogu pristupiti i programima psihološke podrške u slučaju posttraumatskog stresnog poremećaja.