Srbija je proletos, kada je bila pogođena prvim talasom pandemije korona virusa, uvela vanredno stanje i policijski čas, bitno ograničila kretanje, zatvorila škole, vrtiće i mnoge firme. Danas, kada ima čak deset puta više zaraženih na dnevnom nivou (18. novembra bilo je 5.613 novoobolelih, a 27 osoba je preminulo od korona virusa, dok je proletos bilo po nekoliko stotina novozaraženih dnevno), zabranjen je rad noćnim klubovima i kafićima posle 21 sat, ali škole i vrtići rade, gradski saobraćaj funkcioniše bez bitnih promena a o "zatvaranju" privrede se, kako kažu predstavnici vlasti, ne razmišlja. U najugroženijim opštinama uvedene su dodatne restrikcije, ali u celini gledano život se odvija u uobičajenom ritmu.

Moguće (ali ne naročito ubedljivo) objašnjenje ovako velikih razlika u pristupu borbi protiv pandemije je da su vlasti u međuvremenu zaključile da su mere preduzete proletos bile preterane i da sada problemu treba pristupiti pažljivije i odmerenije. Bliže istini je da razloge treba, kao to obično biva, tražiti u finansijskim mogućnostima zemlje i, naravno, u politici. Jer, "zatvaranje" sa kojim se Srbija suočila pre nešto više od pet meseci bilo je praćeno ozbiljnim izdvajanjima iz budžeta kojim je predupređeno socijalno nezadovoljstvo. Svi punoletni građani su dobili po 100 evra, malim privatnim kompanijama država je isplaćivala naknadu za minimalne lične dohotke za zaposlene, a bilo je i poreskih i kreditnih olakšica.

Na ovaj način je sprečeno (ili odloženo) zatvaranje velikog broja malih firmi, a ljudi su zadržali radna mesta. Za te namene potrošeno je 12,5 odsto BDP-a, što iznosi oko šest milijardi evra. Plaćanje socijalnog mira je, naravno, povećalo zaduženost zemlje pa je rebalansom predviđen deficit od čak četiri milijarde evra. Država je, dakle, već debelo zadužena i teško da može da pronađe novac za ponovnu "kupovinu" socijalnog mira. Novo zaduživanje bi bilo veliki teret za slabu privredu, a ako bi se zbog pandemije okrenula restrikcijama koje ne bi pratila dodatna izdvajanja za nadoknađivanje gubitaka, rizikovala bi drastičan porast nezadovoljstva u društvu.

Srbija je imala slabe kapacitete za suočavanje sa kriznim situacijama i pre pandemije, od marta su dodatno oslabljeni svi segmenti državne administracije, od zdravstvenog do finansijskog, a potpuno zatvaranje stanovništva verovatno više nije opcija, smatra doktorant na Institutu za tehnologiju Masačusets (MIT) Nikola Ivica. On je za beogradski dnevnik "Danas" rekao da trenutno "postoji veliki zamor od pandemije u svim zemljama sveta, minusi u državnim kasama su veliki, a došlo je i hladnije vreme".

Otpor

Odnos prema pandemiji korona virusa od samog početka je tesno povezan sa politikom. Naime, pandemija je nastupila u jeku priprema za redovne parlamentarne izbore (zakazani za 26. april pa odloženi za 21. jun, kada su i održani) a mere ograničenja kretanja su prilagođavane potrebama kampanje vladajućeg bloka. U razdobljima u kojima kampanja nije morala da bude intenzivna bile su veoma oštre, da bi u vreme neposredno pred izbore naglo popustile. Ovakve oscilacije su, po prirodi stvari, izazvale nezadovoljstvo kod dela stanovništva i dovele do porasta nepoverenja u mere koje preduzimaju vlasti.

Najveći otpor merama koje su preduzimale vlasti dogodio se u julu ove godine, kada su počeli spontani protesti građana zbog ograničenja najavljenih po završetku izbora. Proteste su inicirali studenti nezadovoljni odlukom vlasti o zatvaranju studentskih domova, a ubrzo su na ulice Beograda masovno izašli i građani. Različite radikalno raspoložene grupe su se sukobile sa policijom pa je došlo do nereda u kojima je bilo dosta povređenih. Policija je oštro intervenisala, a protesti su se vremenom ugasili.

To je savim očekivan ishod budući da opozicija nije imala snage da kanališe nezadovoljstvo, ograničavajući se na oštre osude policijskog nasilja. Većina opozicionih stranaka je, nezadovoljna izbornim uslovima, bojkotovala redovne izbore. Opozicioni lideri i stranački funkcioneri jesu učestvovali u protestima ali ih nisu vodili i organizovali, mada su ih vlasti optuživale da jesu.

Upravo je činjenica da su protesti bili spontani dovela vlasti u situaciju da strahuju od mogućeg spontanog izlivanja nezadovoljstva stanovništva. To je, naravno, dodatni razlog za uzdržanost u primeni restriktivnih mera tokom drugog talasa pandemije, u kome je broj obolelih i umrlih znatno veći nego tokom prvog talasa.

Krajnju uzdržanost vlasti pokazuju čak i pri ograničavanju rada noćnih klubova u kojim se okupljaju mladi i koji su veoma opasan potencijalni izvor zaraze. Opozicija ih optužuje da se tako postavljaju jer su njima bliski ljudi vlasnici tih klubova, ali to teško da može da bude jedini ili osnovni razlog jer se lako mogu naći načini za obeštećenje vlasnika. Bliže istini bi bilo reći da je motiv (kako to obično biva u sličnim situacijama) ekonomske prirode, da se priča svodi na činjenicu da su hiljade ljudi zaposlene u ugostiteljstvu (uključujući i noćne klubove i barove) i da radikalna zabrana rada, u situaciji kada zbog korona virusa ionako drastično opada promet, dovodi u pitanje njihova radna mesta.

Kampanja

Vladajući blok ogromnu energiju troši na kampanju čiji je cilj da se stanovništvo ubedi da Srbija u borbi protiv pandemije preduzima sve što je u njenoj moći i da je veoma uspešna u tome. U zvaničnim obraćanjima predstavnika vlasti, uključujući i predsednika Vučića i premijerku Anu Brnabić, insistira se na stavu da Srbija ima najbolje rezultate u odnosu na većinu drugih evropskih zemalja, da je broj zaraženih i umrlih srazmerno manji i da zdravstveni sistem funkcioniše bez velikih problema. Pri tome funkcioneri vladajućeg bloka redovno ističu da stvari stoje dobro zahvaljujući naporima vlade i predsednika Vučića.

Tako se pandemija, koja ozbiljno ugrožava ljudske živote, u javnim nastupima pretvara u neku vrstu takmičenja sa drugim zemljama iz okruženja i Evrope. Krajnji cilj te kampanje je da se obezbedi odgovarajući rejting predsedniku Srbije i strankama vladajućeg bloka i da se problemi sa kojima se zemlja suočava, makar prividno, relativizuju. To je, istovremeno, i izraz straha vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) od mogućih posledica pandemije po zdravlje stanovništva, ali i po ekonomsku i socijalnu situaciju u Srbiji. Svaka kritika, bilo da dolazi od strane opozicije, bilo da dolazi od medija koji nisu pod neposrednom kontrolom vlasti, dočekuje se "na nož".

Nervozu pojačava i najava vanrednih parlamentarnih izbora za 2022. godinu, kada treba da se održe i redovni izbori za predsednika Srbije. Kampanja za te izbore suštinski je počela, a vladajuće stranke pandemiju nastoje da iskoriste kao deo kampanje. Otuda snažna želja da se naglašava i svakodnevno ponavlja da su srpske vlasti "najuspešnije u Evropi" pa i u svetu, ne samo kada je reč o borbi protiv pandemije, nego i kada je reč o stabilnosti ekonomskog sistema. Svakodnevno se ponavlja da je pad privredne aktivnosti u Srbiji među najmanjim u Evropi i iz toga izvlači zaključak – "najbolji smo u Evropi".

Ovakav pristup je moguć jer vladajući blok kontroliše mejn strim medije preko kojih se informiše gotovo 80 odsto stanovništva. Za drugačija mišljenja mesta ima u medijima van tog sistema, ali su i oni pod neprekidnom "baražnom vatrom" vladajućih stranaka i njima bliskih medija koji ih optužuju da vode kampanju protiv Vučića i da ugrožavaju Srbiju. Okolnosti bi mogle da se promene ukoliko bi se socijalna kriza ozbiljno zaoštrila pa je oklevanje u primeni rigoroznijih mera koje bi ugrozile poslovanje ionako slabe privrede i sa tog stanovišta razumljivo.