Srpska napredna stranka (SNS), koju predvodi srpski predsednik Aleksandar Vučić, je trijumfovala na prošlonedeljnim izborima osvojivši dvotrećinsku većinu. U parlamentu od 250 mesta lista te stranke imaće oko 190 poslanika. Budući da je i na lokalnim izborima pobedila u gotovo svim opštinama u Srbiji, jasno je da Vučić i formalno ima apsolutnu vlast u zemlji. Ali, takva dominacija neprimerena je demokratskim sistemima i sama po sebi izaziva sumnje i na domaćem i na međunarodnom planu, a mogla bi da ima i druge negativne posledice.

Iz Evropske unije i SAD već stižu kritike na račun takvih rezultata, a nemački Frankfurter algemajne cajtung je, čak, sugerisao da se SNS isključi iz bloka evropskih narodnjačkih partija. Iz evropskog parlamenta stigle su ocene da su izbori u Srbiji bili "ruganje demokratiji", a Njujork tajms piše da je glasanje u Srbiji bilo "daleko od pluralističke kulture". Kritike o kojima je reč svakako ne prijaju Vučiću i mogu dugoročno i nepovoljno da utiču na njegov imidž, ali ne i da ozbiljnije ugroze njegovu trenutnu poziciju.

Nema naznaka da bi Brisel ili Vašington bili spremni da ospore legalnost ili legitimnost izbora u Srbiji. Naprotiv, od Vučića se očekuje da ubrza pregovore o normalizaciji odnosa sa Kosovom i ta očekivanja će biti dodatno podstaknuta osvajanjem dvotrećinske većine u parlamentu. Specijalni posrednik Evropske unije (EU) za dijalog Miroslav Lajčak posetio je 22. juna Beograd i nakon razgovora sa Vučićem rekao da Brisel želi sveobuhvatan dogovor Beograda i Prištine koji će zauvek rešiti sva otvorena pitanja. Naveo je da sveobuhvatan dogovor uključuje i ekonomska i regionalna, kao i čitav niz drugih pitanja o kojima je razgovarao sa Vučićem.

Lajčak je rekao da očekuje da će dijalog pod pokroviteljstvom EU moći da bude nastavljen u julu u Briselu, zahvalio se Vučiću "na spremnosti da sedne za pregovarački sto", naveo da predsednik Srbije "vrlo dobro razume koliko je važan taj proces za Srbiju i njen narod" i čestitao mu na pobedi njegove koalicije na parlamentarnim izborima. Vučić ove nedelje putuje u Moskvu gde prisustvuje paradi i sastaje se sa predsednikom Vladimirom Putinom, a zatim ide u Vašington, gde ga očekuje sastanak sa delegacijom kosovskih vlasti.

Dominacija

Među oponentima i analitičarima u Beogradu preovladava uverenje da je Vučić na upravo završenim izborima "samleo" ne opoziciju nego i demokratiju u Srbiji. To je učinio kombinujući dominantan uticaj na mejn strim medije i moćnu mašineriju aktivista koji neposredno utiču na zaposlene u javnom sektoru i penzionere (ili čak vrše pritisak na njih) i tako prikupljaju takozvane "sigurne glasove". Bez takvog pristupa dominacija koju su SNS i Vučić postigli ne bi bila moguća. Tačnije, oni bi verovatno pobedili, ali opozicija ne bi bila "izbrisana" iz parlamenta.

Vučiću u ovakvim okolnostima nije potreban koalicioni partner, ali se očekuje da ipak obnovi savez sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS) koju je osnovao Slobodan Milošević i tako stvori, istina prilično neubedljiv, privid da ipak sa nekim deli vlast. Ukoliko bi izbacio SPS iz vlasti, Vučić bi rizikovao da od jedne prilično moćne stranke koja mu je saveznik napravi potencijalno opasnog protivnika. Činjenica je, takođe, da SPS uživa naklonost Moskve, da su kadrovi te partije na vodećim funkcijama u kompanijama koje su rusko vlasništvo i koje kontrolišu naftni i gasni monopol u Srbiji i da Vučić o tome mora da vodi računa. Rusija, po svemu sudeći, nema naročito poverenje u Vučića, dok je bliskost sa SPS konstantna.

Vladajućem bloku ne ide u prilog da u krajnje osetljivom trenutku, u kome se nastavljaju pregovori o Kosovu, ulazi u bilo kakav konflikt sa Moskvom, pogotovo ako se ima u vidu da ruska strana uživa veliku naklonost birača koji se opredeljuju za SNS. Rusija svakako želi da zadrži oslonac na SPS i logično je pretpostaviti da je spremna da iskoristi politički i ekonomski uticaj koji ima da isposluje ulazak te stranke u vladu, što će Vučiću možda biti predočeno i tokom boravka u Moskvi. Lider SPS-a i ministar inostranih poslova u dosadašnjoj vladi Ivica Dačić je nakon izbora rekao da je spreman za obnavljanje koalicije i da će čekati Vučićev poziv.

Izborna pobeda SNS-a je, zapravo, pobeda njenog lidera i predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je bio nosilac liste i na lokalnim i na republičkim izborima, kao i na izborima za parlament pokrajine Vojvodine. Vučić je bio centralna ličnost predizborne kampanje tokom koje su vladajući krugovi obilato koristili dominantan uticaj na mejn strim medije. Glavna meta te kampanje nisu bile stranke koje su prijavile liste za izbore, nego stranke koje su ostale pri odluci da izbore bojkotuju jer smatraju da ne postoje elementarni demokratski uslovi. Vladajući blok u tim strankama, očigledno, vidi potencijalno najozbiljnijeg protivnika.

Oponenti

Opozicija je, objektivno gledano, izbore dočekala bez jasnog koncepta i ideje i doživela je debakl. Tokom predizborne kampanje opozicione stranke su se uglavnom sporile oko toga da li izbore treba bojkotovati ili na njih izaći, a to su nastavile da čine i nakon što je glasanje završeno. Stranke koje su izašle na izbore, odnosno Pokret slobodnih gradjana (PSG), blok oko gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića i još nekoliko stranaka i pokreta, doživeli su neuspeh na izborima. To je bilo očekivano budući da je istovremeno vođena i kampanja za bojkot koja je demotivisala njihove potencijalne glasače. Još nema nagoveštaja da će ta dva opoziciona bloka prevazići međusobne razlike i početi tešnju saradnju.

Deo biračkog tela koji proevropsku orijentaciju temelji na želji da u Srbiji budu primenjeni osnovni principi razvijenih evropskih demokratija i evropski standardi ostao je zbunjen jer na političkoj sceni nije bilo definisane ponude koja bi se uklapala u njihov ideološki okvir, a koja bi im ulivala poverenje. Neki od njih su izašli na izbore a neki su ih bojkotovali, pa je krajnji rezultat, u suštini, poraz i zagovornika i protivnika bojkota. Vladajući blok u takvim okolnostima je lako postigao ciljeve koje je postavio, a činjenica da su se i nakon izbora zadržala sporenja o tome da li je trebalo glasati ili bojkotovati nagoveštava da se stvari neće uskoro promeniti.

Vodeća opoziciona grupacija Savez za Srbiju (SzS), koja je bojkotovala izbore, tvrdi da je bojkot uspeo jer se pokazala prava priroda Vučićevog režima. Ali, opozicija i dalje nema definisanu strategiju i svoj nastup zasniva na kritici vladajućeg bloka, što ograničava njene domete. Stranke koje su bojkotovale izbore čekaju da vladajući blok "padne u nemilost" Brisela i Vašingtona, ali nisu u stanju da se revitalizuju i u prvi plan isture makar minimalnu zajedničku platformu. Uprkos porazu, većina lidera opozicije još nije zvanično ponudila niti najavila ostavke. Tako nešto ne treba ni očekivati budući da je mahom reč o malim liderskim partijama koje teško mogu da u prvi plan izbace neku novu ličnost koja bi pokrenula stvari sa mrtve tačke.