Ustavni sud Srbije doneo je odluku kojom se zabranjuje ultradesničarska organizacija Nacionalni stroj. U obrazloženju se navodi da je Nacionalni stroj tajno udruženje čije je delovanje zabranjeno saglasno Ustavu Republike Srbije. Ovo je prva takva presuda u Srbiji. 

Zabrana „Nacionalnog stroja“ nesporno je dobra vest. Ustavni sud je, konačno, radio svoj posao. Zabranio je ovoj organizaciji da deluje, promoviše svoje ideje i programske ciljeve. Takođe je zabranjeno da „Nacionalni stroj“ bude upisan u registar organizacija, udruženja ili političkih partija. Na kraju, sudije su pozvale državne organe da rade svoj posao i omoguće sprovođenje ove mere.

Ministarka pravde Snežana Malović najavila je da sličnu sudbinu mogu da očekuju i sve druge ultradesničarske organizacije, čuveni „Obraz“, „1389“, „Naši“. Ona je rekla da je ovo jasna poruka da Srbija neće tolerisati organizacije koje svojim delovanjem podstiču rasnu, versku i nacionalnu mržnju i netrepeljivost.

Osim Malovićke i zaštitnika građana Saše Jankovića niko nije posebno reagovao na ovu vest, ma koliko to bilo neverovatno. Nije uobičajena praksa da se u demokratskom društvu zabranjuju organizacije. Ako se tako što i desi, obično se povede rasprava o granicama sloboda i načinu uređenja države.

Ne. Ni slova u Srbiji. Biće da svi podržavaju ovakvu odluku. I da su ultradesničari incident u našoj realnosti, pa smo eto brže bolje reagovali i sasekli to zlo u korenu.

Ali nije tako. Mi živimo u višestrukim paralelnim realnostima. U jednoj, na primer, u Novom Sadu organizuju antifašističku tribinu kako bismo se setili da smo bili deo fronta koji se suprotstavio teroru fašizma i nacizma. Onda na tu tribinu upadnu neki kratko podšišani momci u dvadesetim godinama i počnu da psuju, prete, lome uz nacističke pozdrave. U toj istoj realnosti niko četiri godine ne reaguje na pomenuti incident, dok kao pečurke niču nove ultradesničarske oranizacije.

U drugoj ravni Srbija galopira ka Evropskoj Uniji. Imamo demokratske izbore, evo prvi put ćemo izgurati ceo ili skoro ceo mandat vlade, ušli smo na belu šengen listu, sve nam nekako lepo ide.

U trećoj ravni, u Beogradu će biti održan vojni samit. Kažu u Ministarstvu odbrane da će to biti najvažniji vojni događaj ove godine u svetu. Mi, valjda, pokušavamo da se pozicioniramo kao važna vojna sila, o čemu sa dužnom ironijom nekom drugom prilikom. Oni koji se ne slažu protestovali ispred Filozofskog fakulteta.

U četvrtoj ravni, pa ću zastati sa nabrajanjem, centralni park u Beogradu, Tašmajdan je renoviran. Stvarno izgleda fantastično. Fontane kao u Barseloni, noću svetle u različitim bojama, sve je novo, super klupe, prostor za decu, mnogo cveća. Idila. Aha. Ali za malo. Tašmajdan je poklon Azerjbedžana Beogradu. Na ulazu dve velike biste. Jedna je Hajdaru Alijevu, azerbejdžanskom despotu, druga je nekom našem, nije mi više bitno ni kome.

Pa, sada recite da li mogu da zamerim roditeljima koji me oduševljeni zovu sa tog Tašmajdana i govore kako divno izgleda. Treba li da držim vaspitno popravne lekcije i apelujem na sugrađane da ne koriste park. Naravno da ne. Nisu oni krivi. Osim možda što su kolektivno ućutali. 

Ili, možda ni ja nisam srećna što se u Srbiji organizuje taj vojni samit. Ali, sa kim da protestujem? Sa Demokratskom strankom Srbije koja je miting od cirka petsto ljudi organizovala? Sa Obrazom i 1389 koji su bili tamo? Sa onima koji skandiraju Medvedevu, Putinu i Gadafiju. Ne dolazi u obzir.

Naizgled sve ovo nije povezano. No, verujem da u ovakvoj atmosferi malo ko u Srbiji misli da može i želi da nešto promeni. Toliko različitih poruka stiže građanima da je većina njih izabrala da se povuče i gleda kako da preživi.

Znam da tamo gde čitate stvari zvuče jednostavno. I da Srbija, naročito posle briljantnog nastupa naših navijača u Đenovi, nastavlja da deluje kao zemlja neprosvećenih ljudi.

Stvari su ovde, kao i svuda, komplikovanije, na momente zaista šizofrene, pa ne znate tačno kako da se odredite ni prema važnim događajima poput zabrane delovanja „Nacionalnog stroja“.

Zadovoljna sam zabranom. Bolje ikada nego nikada. Besna sam što smo na nju toliko čekali. Ko zna šta je sve moglo da bude sprečeno da smo ranije ovako reagovali.

I tako u krug. Sve nam kasni i stalno radimo stvari onda kada nas drugi na to nateraju. Pa, i kada se dese, više ne znam da li da ih doživljavam pozitivno ili da kao većina, samo odmahnem glavom i pravim se da me se ne dotiče.