Tekst Rezolucije Republike Srbije o Kosovu usaglašen sa Evropskom unijom usvojen je aklamacijom u Generalnoj skupštini UN na zasedanju koje je održano u četvrtak 10. septembra. Dogovor o „zajedničkom nastupu“ Srbije i EU postignut je svega dan pred sednicu, nakon brojnih „diplomatskih kontakata“ predsednika Srbije Borisa Tadića sa evropskim zvaničnicima.

Ovim je stavljena tačka na dileme hoće li Srbija po svaku cenu tražiti podršku za rezoluciju koju je podnela bez konsultacija sa drugim zemljama ili će učiniti kompromis i usaglasiti tekst sa zemljama Evropske unije. Za Srbiju su to bili dani pritiska i muke, u Beograd su redom dolazili šefovi diplomatija „velikih“ evropskih zemalja, listom sa istom porukom – da Beograd zaboravi na evropske integracije ukoliko ne odustane od neusaglašene rezolucije.

Politika „i Kosovo i Evropska unija“, koju je pre poslednjih izbora formulisala Demokratska stranka i koja je postala zvanična državna politika nije izdržala test realnosti. U kabinetu predsednika Tadića, gde se krojila politika Srbije prema Kosovu, insistirali su na stavu da su kosovsko pitanje i pitanje evrointegracija dve odvojene teme. Srbija je sa jedne strane, činila napore da se ubrzaju procesi priključenja Evropskoj uniji, dok je sa druge strane, na sve načine nastojala da spreči priznavanje kosovske nezavisnosti i da blokira pristupanje Kosova najvažnijim međunarodnim institucijama.

Naoko se činilo da je Srbija u tome uspešna. Krajem prethodne godine građani Srbije su konačno dobili priliku da putuju bez viza, a potpredsednik vlade je u Briselu podneo zahtev za kandidaturu Srbije u EU. Odbranu Kosova operativno je preuzelo Ministarstvo spoljnih poslova na čelu sa ministrom Vukom Jeremićem. Ovaj je za poslednjih godinu dana obišao ceo svet u pokušaju da zaustavi priznavanje nezavisnosti Kosova. Istovremeno je Srbija u UN uspela da izdejstvuje savetodavno mišljenje suda u Hagu. Niko nije govorio o porazu, a još manje o alternativama i dugoročnim ciljevima Srbije.

Iole dobri poznavaoci međunarodne politike i odnosa u svetu znali su da je politika dvostrukog koloseka nemoguća. Istina je da je i u Srbiji malo onih koju su verovali u mogućnost ostvarenja oba zacrtana cilja.

Otrežnjenje je stiglo ranije no što su se u srpskoj vladi nadali. Prvo su zamrznute evropske integracije, a diplomate iz EU su u svakoj prilici ponavljale da je evropski put Srbije nemoguć bez „priznavanja realnosti“ i dijaloga sa Prištinom. Savetodavno mišljenje suda u Hagu jasno je stavilo do znanja da je politika Beograda doživela poraz. Već tada je bilo izvesno da Beograd ne može dalje da izdrži pritiske iz EU i SAD, samo je bilo pitanje vremena i načina na koji će stavovi biti usaglašeni. Još jednom se po starom i oprobanom receptu, finale dogodilo svega nekoliko sati pred zasedanje UN.

Hajde da pogledamo šta su sve moguće implikacije usvojene rezolucije za Srbiju. Najpre, za Srbiju je ovo prilika za konačno redefinisanje politike prema Kosovu uz jasno razumevanje „donje crvene linije“. U ovom trenutku pomenuta granica je jasna – Beograd neće priznati nezavisnost Kosova. To, uostalom, barem još uvek, niko od Srbije i ne traži. Za Beograd bi, ukoliko promeni strategiju prema Kosovu, rezolucija mogla da bude uvod u dijalog sa Prištinom. Dijalog o životnim pitanjima, ali i dijalog o statusu severa Kosova, položaju Srba južno od Ibra, autonomiji srpskih opština i drugim važnim pitanjima. Govori se o specijalnom statusu severa Kosova po modelu plana Z4 koji je svojevremeno bio napravljen za Srbe u Hrvatskoj ili o plana Ahtisari plus koji bi obezbedio dodatne mehanizme autonomije za Srbe na Kosovu. Govori se i o odmrzavanju evropskih integracija, a od EU se očekuje da razmatra kandidaturu Srbije za članstvo.

Na unutrašnjem planu Srbija se u ovom trenutku neće mnogo promeniti. Moguće je da ministar Jeremić „odstupi“ sa te pozicije. Vlada neće pasti zbog kosovskog pitanja. Ukoliko i bude vanrednih izbora glavne teme će biti brojna neostvarena obećanja i duboke ekonomske krize koja potresa zemlju.

Nema najava ni mitinga podrške Kosovu. Za većinu je jasno da je Kosovo izgubljeno odavno, a svi novi „porazi“ dolaze kao potvrda te činjenice. U kojoj su meri najnovija dešavanja u vezi sa Kosovom potresla srpsko društvo i proizvela nove frustracije, ostaje da se vidi u godinama koje dolaze.

Izvesno je da je vreme za novu politiku. I nije najvažnije da li će redefinisanje stava prema Kosovu rezultirati ubrzanim evropskim integracijama. Poenta je da se nazire kraj „najveće rane srpskog društva“. Kosovski mit koji u Srba živi od 1389. godine, a koji je poslednje dve decenije izraženo jak, nastaviće život u pesmama i pričama, verovatno će biti opisivan i prepričavan kao najveća nepravda, ali će polako početi da isčezava iz svakodnevnog života građana Srbije. Dijalog sa Prištinom, koji je do juče delovao nezamislivo, počeće stidljivo i teško. Srbija će nešto dobiti za uzvrat. Možda kandidaturu za članstvo, možda nešto manje. Srbiji će nova stranica kosovske priče doneti mogućnost za redefinisanje prioriteta i dijalog o strateškim ciljevima zemlje.