Kad neko ovdje ili tamo izgovori vip – ja čujem vib. Morao bih za to optužiti svoj rodni list ili moju arogantnost kad “zahvaljujem” proizvođačima slušnih aparata na njihovim ponudama? Ali, nije važno to, već što se u takvim prilikama sjetim Viba. Posljedično i onih davnih dana kad se više no poneko u Jugoslaviji pitao šta će satiričar Vib napisati o negativnim društvenim pojavama i deformacijama ondašnjeg političkog sistema. “Šta misli naš Lec?” (Ni Vib, kao ni veliko pero poljske satire, nije češljao svoje misli. A na vip? Ne, ne bi pristao na ulazak u taj boks u kojem ima tako mnogo onih kojim je Endi Vorhol prorekao da će u našoj eposi svako imati priliku za svojih 15 minuta slave.)

Mislim da su se kućnoj bibloteci mog oca, nekad i tamo, nalazile sve njegove knjige kratkih satiričnih priča i aforizama, objavljene u periodu od 1963. do 1981: Budilnik, Menjačnica ideala, Veliko spremanje, Korak nazad i Šta je pisac hteo da kaže (u redakciji Duška Radovića). Zašto da vas zamaram, blago rečeno “nestankom” mnogih kućnih biblioteka u Bosni tokom rata? Bolje je da kažem nešto pozitivno: Kad su prošli ratni dani i sve u Regionu krenulo “naprijed”, Vibov Korak nazad sam kupio budzašto na subotičkom buvljaku. Kasnije, u jednom zagrebačkom antikvarijatu, još jedan naslov.

Od 1994, godine Vibovog odlaska, kada je BIGZ objavio njegova sabrana djela, nema novih izdanja knjiga ovog vrsnog satiričara.

“Smestili ste me u antikvarijat? Hvala vam lepo, barem sam ozbiljno spokojan u vašim smešnim vremenima…”

Tako bi Vib danas prozborio?

Ipak, i u smešnim vremenima još uvijek ima onih koji ozbiljno oživljavaju spomen na ovo bodljikavo pero jugoslavenske i srpske satire. (Ima i onih Viba, zbog lakonske ubojitosti njegovih nepošljanih misli, smatraju najvećim srpskim satiričarem. ) Godine 1994. list Politika je ustanovio Nagradu Vib, koja se svake godine dodjeljuje najzapaženijim mladim satiričarima. Beogradski Satira fest 2021, devetnaesti po redu, bio je posvećen devedesetoj godišnjici Vibovog rođenja.

Ukratko, o satiričaru: Vladimir Bulatović Vib rođen je 1931. u makedonskom selu Sopotsko (kod Resena). Vib (kratki nadimak koji dolazi od prvog slova njegovog imena i prezimena) dolazi u Beograd 1949, nakon završenog gimnazijskog školovanja. Upisao se u Višu novinarsko-diplomatsku školu. Po rasformiranju te škole, studira na Filozofskom fakultetu, na katedri jugoslovenske književnosti. Novinarstvo mu je blisko od gimnazijskih dana, pa u Beogradu sarađuje u listu Student, a često piše za satiričnu reviju Jež, u kojem je u periodu 1955-61. stalni saradnik potom i glavni urednik. Dvije godine je bio urednik Beogradske nedjelje, u kojoj ima svoje stalne rubrike: Nasmešite se, molim, Parole nedelje i Rubriku kojoj rastu zubi. Satirične priče piše i za Borbu. U dnevnik Politika je prešao 1963. i ostao zauvijek. Punu afirmaciju je doživio stalnom rubrikom Beleške s predumišljajem (satirična reakcija na aktualne događaje), a kasnije i drugim rubrikama. Jedno vrijeme bio je glavni urednik Politikinog zabavnika, i to periodu najvećih tiraža ovog lista za djecu i omladinu, potom i Politike Ekspres. Posljednjih šest godina života bolest je spriječila neponovljivog satiričnog hroničara da piše i objavljuje. A imao bi o čemu, i te kako! Umro je u Beogradu, koncem ljeta 1994. godine.

Možda bi bilo bolje da sam umjesto ovog ukratko, preveo Vibovo kazivanje u kameru, o sebi, Kad sam bio mali (1967).

Niko o Vibu nije dao dublji pogled od onog koji je za pogovor njegovoj knjizi Šta je pisac hteo da kaže napisao Duško Radović. Evo nekoliko fragmenata iz zapisa Da, ali, ipak, ne, koji danas podsjeća i na Radovićevu dijagnozu mnogih razloga propasti ex sistema:

“Jedno smo proklamovali, a drugo živeli, jedno hteli, a drugo mogli, jedno sanjali, a sasvim drugo nam se dešavalo. Starih gluposti nije bilo, ali su nicale nove, mlade i sveže (…) Skraćenica VIB liči na ime deterdženta kojim bi se moglo oprati ono što ništa drugo ne skida (…) Što je VIB više hteo da bude dobar, sve je manje mogao biti poslušan. Pokvarile su ga redakcije, kafane i ulice. VIB je video, slušao i razumevao više nego što je to za Vladimira Bulatovića moglo biti zdravo. Postao je svedok i očevidac, živ čovek među raznim i različitim živim ljudima (…) Ono što je Vib rekao može se upotrebiti u prilikama i nesporazumima koje on nije mogao ni sanjati (…) U ime onog, boljeg i lepšeg budućeg života, Vib je počeo svedočiti o životu današnjem i svakidašnjem. Sa onoliko sete i gorčine koliko je ima kod svih pravih humanista i umetnika, potvrđujući paradoksalnu istinu da su humoristi i satričari poslednji idealisti, retki među malobrojnima koji nisu zaboravili šta smo hteli (…) Vibove knjige liče na pijace nedeljom. One prave i buvljake. One su slikoviti inventar svega onoga što naš mili život čini zanimljivim, smešnim i grotesknim”.

Evo i sitne pregršti njegovih bodljikavih misli. Bistrim čitaocima i na razabiranje – koliko važe ne samo za Region već i za aktuelno stanje politike i kulture u Evropi.

Mole se vlasnici jahti da obiđu poplavljene krajeve.

Obala naseg mora sva je u trobojkama: plavo more, bele vile, crveni drugovi.

Juče sam posetio pravu patriotsku kuću: plave pločice, beli telefoni, crveni tepisi, a decu bude himnom.

Koliko ljudi trošite na kilometar napredovanja?

Rat je završen, treba napustiti položaj.

Juče sam nosio snove na proveru. Polovina od njih nije ispravna.

-Na kom polju sada radiš?- pita strašilo strašila. – Na kulturnom.

Višak straha može se iskazati i kao manjak slobode.

Kod nas pčele duže lete. Moraju da zaobiđu barem tri truta.

Politika je kvasac, a narod brašno. Kad hleb uspe, svi hvale kvasac. Kad hleb ne uspe, ne valja brašno.

Za svoje grehe mi se ispovedamo popovima, popovi bogovima, bogovi oblacima. Oblaci plaču.

Ne preterujte sa sviranjem himne. I ovako stojimo u mestu.

Tek kad su istaknuti lingvisti iz Beograda i Zagreba počeli da se plaze, videli su da im je jezik isti.

Čujem da vam je sin sposoban, baš mi je žao.

Umoljavaju se Beograđani da žive kako znaju. Na groblju nema mesta.

Trčiš u novine da daš titulu, trčiš na groblje da ti daju parcelu, trčiš u pogrebno da ti daju sanduk. Kako ćeš sve to kad si sam, a još si i umro.

Moja malenkost? Neka se poigra hipotezom Vibovog glasa danas:

“Kad već gradite Beograd na vodi za bogatu stranu klijentelu, ne zaboravite da postoji i onaj na kopnu, gde živi i domaća sirotinja”.

“Danas se lako operu pare, ali šta je s obrazom?”

A da je pročitao onu “uzgrednu”, kratku vijest o kinesko-američkoj krizi zbog Tajvana?

“Neka nama Kovida… Bolji je od Svetovida” (U slavenskoj mitologiji Svetovid, Swiatowit, Sutvid, Vid povezivan je s ratovima i proricanjem. Opisivan je kao četveroglavi bog čije su glave gledale na četiri strane svijeta.)