Praznična liturgija u Visokim Dečanima na veliki hrišćanski praznik Uspenje, nije odavala da se bilo šta drugo dešavalo u crkvi ovih dana. Liturgiju je služio iguman manastira, Vikarni Episkop Lipljanski Teodosije, u prisustvu oko 400 vernika, iz metohijskih enklava i drugih delova Kosova. Ovaj srednjovekovni metohijski manastir se od 2004. god. nalazi na listi UNESCO i za srpski narod ima izuzetan značaj.

Srpsku javnost, medjutim, potresa sukob izmedju poglavara srpske crkve u pokrajini, vladike Artemija i uprave dečanskog manastira, igumana Teodosija Šibalića i protosindjela Save Janjića.

Afera je u žižu javnost dospela neposredno nakon incidenata 21. i 22. avgusta u dečanskom manastiru, prilikom Artemijevog pokušaja da smeni upravu ovog manastira. Tome se suprotstavilo bratstvo manastira, ali i Sinod crkve, koji je Artemijevu odluku okarakterisao kao «nerazumnu» i «neočekivanu».

Prilikom pokušaja da preuzme upravu nad Visokim Dečanima, najbliži saradnik i lični sekretar vladike Artemija, protosindjel Simeon Vilovski, sprečen je tako što ga je bratija manastira iznela na rukama van manastirskih kapija. Narednog jutra je lično došao i vladika, u pratnji svojih najbližih saradnika. Iako je vladika primljen sa počastima kojima se dočekuju starešine u srpskoj crkvi, dečanci se nisu povinovali odluci o smeni uprave manastira, a Simeon Vilovski je sprečen da udje u manastir.

Po izbijanju incidenata, na zvaničnom sajtu Srpske pravoslavne crkve postavljen je dokument iz 2006.god «Odluka Svetog Arhijerejskog Sabora o protosindjelu Simeonu Vilovskom», u kom se iznose ozbiljne optužbe na račun poslovanja kosovsko-metohijske eparhije, poznate pod zvaničnim nazivom Eparhija raško prizrenska. Episkop Artemije se poziva da se reši vlasništva nad nekretnima koje poseduje u Beogradu, jer na to nema pravo, da «ugasi» gradjevinsku kompaniju «Rade Neimar», a da duhovni centar, odnosno knjižaru «Atos» u Beogradu prenese u vlasništvo Patrijaršijskog upravnog odbora, te da o tome izvesti Sinod.

Od Artemija se tada takodje zahtevalo da povede crkveno-sudski postupak protiv Simeona Vilovskog i da ga razreši svih administrativnih i crkvenih dužnosti, zbog prekršaja i izrečenih neistina, kao i zbog «unošenja nemira» medju svešteni klir. Od komisije Sinoda koja je tada pratila poslovanje ove eparhije se očekivalo da nastavi svoj posao.

U crkvenom izveštaju o poslovanju eparhije, navedeni su primeri nezakonitog poslovanja, zloupotrebe položaja i finansijskih malverzacija, u kojima je evidentno da je otac Simeon Vilovski igrao ključnu ulogu.

Priča se tako zavrtela u javnosti, te je narednih dana iz informativne službe Raško prizrenske eparhije usledila kanonada saopštenja, u kojima se opisuju «bezakonja i nepočinstva» pobunjene uprave manastira Visoki Dečani, koja su, po glasnom negodovanju mnogih, pisana neodmerenim i uvredljivim stilom:

«Oni su svojim načinom rukovodjenja manastirom od mirnih i skromnih monaha, za četiri godine odmetništva, načinili buntovnike i razbojnike, koji drsko otkazuju poslušnost svome Episkopu i duhovniku i koji su spremni da slepo izvrše i najbrutalnije nasilje».

Sa druge strane, navodi se da je Vladika Artemije. «jedini čovek koji direktno stoji na putu konačne otimačine» srpske teritorije i stvaranja «mafijaško-banditske tvorevine velike Albanije», te da «po direktivi Pentagona, mora biti uklonjen».

Dečanskom igumanu, vladika Artemije zamera da je «više puta sejao spletke po manastirima eparhije, među sveštenstvom, pa i među narodom» te da se «dvovlašće u eparhiji moralo prekinuti, crkveno kanonski poredak povratiti i utvrditi».

Na drugoj strani, dečanska bratija ostala je uzdržana od bilo kakvih izjava za javnost, osim jednog saopštenja u kome celokupno bratstvo, 27 monaha (isključujući episkopa Teodosija Šibalića i oca Savu Janjića), svojim potpisima daje podršku upravi manastira i odlučno je da spreči razbijanje najvećeg muškog manastira Srpske pravoslavne crkve:

«Svaki pokušaj razbijanja našeg bratstva nećemo prihvatiti i ostaćemo solidarni do kraja u ljubavi Hristovoj i našeg zaštitnika Sv. Kralja Stefana Dečanskog koji nas je ovde sabrao. Ako je potrebno možemo svi da primimo akte sa kaznama, ali se ljubav i poverenje ne izgrađuju silom i pretnjama, već smirenjem i ljubavlju, kako ste nas uvek učili».

I u ovom saopštenju, kao glavni podstrekač sukoba u Eparhiji rasko-prizrenskoj naveden je protosindjel Simeon Vilovski, a u izjavi piše i da će monasi episkopa Artemija uvek dočekivati sa ljubavlju, te da se nadaju da će se uspostaviti narušeno poverenje.

Za poznavaoce prilika u crkvi i vernike, ovaj dogadjaj nije iznenadjenje. Nakon martovskog pogroma 2004.god., u kom su teško stradale srpske crkve i manastiri na Kosovu i Metohiji, ali i preostalo tamošnje srpsko stanovništvo, unutar srpske pravoslavne crkve dolazi do razmimoilaženja u stavovima o obnovi porušenih manastira, ali i budućnosti opstanka crkve i naroda u pokrajini.

Prva neslaganja pojavila su se ubrzo po izboru Vladike Teodosija za vikarnog episkopa u maju 2004. Za vladiku Artemija sporno je bilo pripremanje i potpisivanje Memoranduma о razumevanju za obnovu objekata Srpske pravoslavne crkve. Memorandum je u martu 2005. sa predstavnicima privremenih kosovskih institucija i UNMIK-a, potpisao patrijarh Pavle. U komisiji za obnovu uključuju se i Republički zavod Srbije za zaštitu spomenika kulture, te srpski stručnjaci iz pokrajine, čime počinje spori proces obnove.

Istomišljenici okupljeni oko Vladike Artemija bili su protiv saradnje sa kosovskim institucijama, i kasnije sa svim onim zemljama koje su priznale nezavisnot Kosova, te za podizanje tužbe protiv zemalja koje su učestvovale u bombardovanju Srbije. Smatraju da porušene manastire i crkve ne mogu i ne smeju obnavljati oni koji su ih rušili, kao i da se učešćem srpske strane daje legitimitet nezavisnosti Kosova. Većina monaštva južno od reke Ibar, ali i crkveni vrh u Beogradu su medjutim smatrali da je nedopustivo prepustiti ruševine zubu vremena, čime se zatiru tragovi srpskog života na Kosovu i Metohiji.

Nekadašnji veoma bliski odnosi i zajednička vizija vladike i dečanaca ubrzano su se urušavali. Istovremeno, ‘novi’ Artemijevi saradnici, predvodjeni protosindjelom Simeonom Vilovskom imali su sve jači uticaj, pa je promena u ponašanju i retorici poglavara srpske crkve na Kosovu i Metohiji postajala očiglednija.

Da se nešto čudno dešavalo, ukazivalo je i oduzimanje blagoslova dečancima 2005. da, posle gotovo decenije rada, svetski prepoznata Internet prezentacija i celokupan informativni i izdavački rad iz ovog manastira, bude i dalje zvanična informativna služba eparhije. Novi zvanični informativni centar se preseljava u novoobnovljeni manastir Banjska na severu Kosova. U njemu se sa svojim saradnicima smešta Simeon Vilovski kao iguman manastira. Iz ovog centra su potom usledila ogorčena saopštenja i optužbe o izdaji nacionalnih interesa protiv uprave manastira Dečani, ali i komandnog vrha srpske vojske, kojoj se zameralo što ne brani svoj narod u pokrajini, te pojedinih srpskih političara i državnih funkcionera, pre svega Borisa Tadića i vojnog ministra Šutanovca.

Istovremeno, dečanci su se u potpunosti povukli iz medija, ne želeći da provociraju dalje sukobe u crkvi. Crkveni vrh u Beogradu je ovaj problem tretirao kao unutarcrkveno pitanje i držao ga podalje od očiju javnosti sve do poslednjih dogadjaja.

Afera se u javnosti donekle stišala nakon zasedanja Sinoda u utorak, kome su prisustvovale i zavadjene vladike. Sinod je zatražio da se obustave svi sporovi vezani za nedavna zbivanja i saopštio da će ključne odluke u dogledno vreme doneti Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve.

Iako mediji spekulišu da se afera u crkvi i ovoga puta zataškava, u krugovima bliskim crkvi se najnovija odluka Sinoda tumači kao stavljanje van snage svih disciplinskih mera koje je vladika Artemije preduzeo protiv Dečana.

Neimenovani izvor u Beogradu, veoma blizak visokim crkvenim krugovima, za Osservatorio navodi da je suština sukoba u nespremnosti vladike Artemija da poštuje odluke Sabora zbog čega je i krenuo u obračun sa svojim vikarnim vladikom i bratstvom Dečana:

«Svima je jasno da episkop Artemije ide u pravcu raskola naše crkve i da je sa svojim najbližim saradnicima ogrezao u ozbiljne finansijske i druge malverzacije. Njegovo najnovije pozivanje na kanone se u internim izvorima u Patrijaršiji smatra neumesnim, jer je episkop Artemije vec nekoliko puta pogazio sve kanone koji ga obavezuju da saradjuje u jedinstvu sa ostalim episkopatom u Crkvi», kaže naš izvor.