Gde si bio i šta si mislio kad je 24. marta 1999 počelo bombardovanje?

Kao i mnogi, bio sam tada u svom domu. Gordana i ja stanujemo na petom spratu zgrade koja se nalazi u blizini industrijske zone u Pančevu. To je mesto vrlo pregledno, s obzirom da je Pančevo usred panonske ravnice, pa je moguće videti kilometrima unaokolo. Zbog svega toga je čak nekoliko televizijskih ekipa dolazilo baš na vrh naše zgrade (koja je u sredini niza od istovetnih pet solitera) tokom bombardovanja tu dolazilo da načini snimke. Danas je vrh zgrade pretvoren u stambene celine pokrivene krovom, ali tada smo bili nešto kao osmatračnica ‘ bilo je dovoljno da odete na vrh zgrade koji je bio kao jedna velika terasa, i da posmatrate "spektakl" projektila raznoraznih veličina i boja kako se rasipaju svuda naokolo. Međutim, "osmatranje" je započenlo tek nekoliko dana kasnije, a mi smo tog 24. marta bili jednostavno u svom domu. U tom momentu je bilo jasno da će Srbija biti bombardovana, ali smo verovali da će ciljevi biti vojni objekti i policijske trupe koje su tada boravile na Kosovu. Sećam se kako sam glupo zagovarao Gordanu da nemamo baš puno razloga da nekuda bežimo ili da paničimo, i da je sve to ludost koja će se događati nekome drugome, više stotina kilometara daleko od mesta u kojem smo živeli. Međutim, još i pre nego što su sirene označile početak vazdušne opasnosti, sećam se da sam slučajno posmatrao kroz prozor sobe i ugledao kako snažna detonacija diže oblak nakon pada projektila u naseljenom delu Pančeva! Tokom čitavog trajanja kampanje, naš grad je skoro svakodnevno bio izložen bombardovanju, kao jedan od najznačajnijih industrijskih centara – čak iako je industrija tek posredno bila povezana sa proizvodnjom nečega što bi vojska mogla da upotrebi.

U Italiji si postao poznat radi tvojih email koje si slao tokom bombardovanja i radi stripova koje si crtao. Kako je sve počelo?

Sve je počelo sasvim slučajno. Znao sam da će se prijatelji raspitivati o tome što se dešava – a bio sam u kontaktu sa ljudima špovezanim sa stripom i crtačima iz više zemalja, od S.A.D. do raznih delova Evrope, Australije… Tako da je najjednostavnije bilo da svima pošaljem zajedničku poruku, usmerenu na različite adrese. Tako sam svakog dana slao poruke, i tek kasnije doznao da su neki od prijatelja to prosleđivali dalje drugim ljudima, a zatim su i neki časopisi i internet sajtovi to počeli da reprodukuju. Meni tada uopšte nije padalo na pamet da pišem "knjigu",iako je to na kraju bilo skupljeno i objavljeno pod istim koricam u Engleskoj, Italiji, Francuskoj… kao i pre par godina u Americi. Chris Ware, američki strip crtač, je predložio da sve to uobličim i putem stripa, tako da sam svake nedelje krenuo da šaljem table pod nazivom Regards from Serbia. Veliki broj publikacija širom sveta (uključujući S.A.D., gde sam svoje radove krenuo da objavljujem još od početka devedesetih) je objavilo bar nekoliko tabli, a kasnije su objavljene i kolekcije stripova. U to vreme sam bio nekako okrenut mnogo ličnijem, poetskijem izrazu u stripu, i sećam se da sam prisiljavao sebe da se bavim nečim tako očiglednim kao što su… bombe. Razume se, sve to nije bilo baš smešno, zato što sam nake svake eksplozije razmišljao da li je i ko tada izgubio svoj život.

Jesi li tada znao šta se dešava na Kosovo?

Svi smo slušali Radio Free Europe, pored domaćih stanica, i naravno da smo znali i da je srpska vojska i policija krenula da proteruje Albance sa Kosova. Međutim, u vreme kada vi sami gledate tek da sačuvate svoju glavu, pod paljbom veoma ubojitih projektila koji pritom uništavaju infrastrukturu na čitavoj teritoriji Srbije, ko je mogao da protestuje zbog toga što se dešavalo Albancima u Severnoj srpskoj pokrajini, na drugom kraju zemlje? U to vreme jedva da je postojao i javni prevoz, a goriva za privatne automobile je bilo samo putem švercerskih kanala. Bio je to najmanje verovatan momenat za ustanak protiv Miloševića. Mislim da su se ljudi koji su upravljali tim ratom na svim stranama odlično uklapali – svako je našao opravdanje da vrši svoj "posao", a zatim je taj mehanizam mleo ljudske sudbine. Većina – tiha većina? – je samo zapanjeno blenula, ja sam bio među njima…

Tada su nezavisni mediji, kao B92, bili zatvoreni; je si li ti imao nekih problema radi tvoga stava prema ratu na Kosovu?

Ne, nisam imao problema, jednostavno zato što srpsku vlast nije ni interesovalo da se bavi tako nevažnim stvarima kao što je glas nekog tamo strip crtača, u momentu kada su već imali dovoljno problema na vratu. Dobar broj stranih dopisnika je svakodnevno boravio u Srbiji, i iako su većinom pisali izrazito nepovoljno po Srpsku vlast, njih ovde uglavnom niko nije dirao. Milošević nije nikada bio tiranin staljinovskog tipa – to je bio jedan dosadan lik, govorio je na način koji je delovao uspavljujuće, bivši bankarski direktor, koji je čitavu tu ratnu mašineriju koristio prilično brzopleto i prečesto vukao smešno glupe poteze, a uglavnom je snagu crpao iz tuđe nesreće, ponekad iz nesreće upravo svojih sunarodnika. Većina njegovih "akcija" imale su za cilj ličnu korist ili korist njegovih saradnika, i to nije moglo da traje… Političke likvidacije koje je činio bile su malobrojnije nego što je moglo da se očekuje (tj. i da je smakao više ljudi verovatno ga niko ne bi sprečio), a naređivao je da se eliminišu uglavnom ljudi koje je lično poznavao ili koji su učinili nešto što je njega ili njegovu suprugu nekog momenta iznerviralo, možda i u nekom privatnom razgovoru.

Ti si uvek bio protiv režima Miloševića, jesi li tada mislio da je on kriv za ono što se dešavalo?

Pa, ne samo ja, već i recimo 90% ljudi koje sam uopšte poznavao su verovali da je njegova idiotska politika razlog za propast koja snalazi zemlju. Ja jedva da sam poznavao njegove glasače, većina njih je bila u ruralnim delovima… Na sledećim izborima, koji su se desili naredne, 2000. godine, on je bio nadglasan, a kada je to pokušao da spreči, organizovan je generalni štrajk i ustanak koji je većinu naroda okrenuo protiv njega…

Da li danas misliš da je bilo potrebno bombardovati Srbiju da bi se tako skinuo Milošević sa vlasti?

Nikada, nikada neću verovati da je bombardovanje bilo "korisno". Ne mislim ni da bi bombardovanje S.A.D. bilo dobar odgovor na jednako pogrešnu američku politiku u Iraku, recimo. Ubijanje ljudi je uglavnom samo to – ubijanje ljudi.

Kako si već reako, tvoj grad je Pančevo koji je tada bio teško pogođen. Rafinerije su bile u plamenu, merila su brojna ekološka šteta. Kako Pančevo pamti taj period? I koliko još uvek ima te štete?

To je duga priča, ali recimo da danas većina ljudi pamti bombardovanje kao nekakav san, nešto nestvarno. Stvarne su posledice, o kojima je ipak teško razmišljati – vi morate ovde da nastavite da živite, jer većina stanovnika ovog grada i nema gde da ode. I kad bi imali gde da odu, ja bih bio taj koji bi ih molio da ostanu! Zagađenje prouzrokovano što bombardovanjem, što radom već zastarelih fabričkih postrojenja pre i nakon toga (ovde se ratuje od 1991.!) učinilo je da ljudi oboljevaju, umiru. Neki od projektila koliko znam još uvek stoje ukopani u fabričkim pogonima, zato što je uklanjanje veoma skupo, to košta milione evra, koje želite da utrošite na nešto preče… Najveća šteta je što se industrija grada nije oporavila, ni deset godina gasnije, dok je čitava Evropa napredovala (neko manje, neko više). Međutim, ja verujem u energiju koju ovdašnji ljudi poseduju – oni zrače vitalnošću koja može sve to da nekako prevaziđe. Uvek možete da pronađete utočište u nekom svetu kojeg ćete nacrtati, ispevati, odglumeti, štagod. Dakle ako ne sistem, onda će umetnost i kreativna delatnost biti način da spasemo svoje duše.

Kako bi nacrtao desetogodišnjicu bombardovanja, recimo Srbija posle deset godina?

Nakon deset godina, situacija je nešto bolja nego ranije,ali mnogo toga je ostalo nerazrešeno. Srbija sada definitivno želi da se priključi Evropi, štagod to značilo. Međutim, to je nekakav proces koji se odvija u našim glavama, ludim balkanskim glavama, i – poput deteta – nismo sigurni da uopšte znamo šta želimo, ni kako to da dobijemo. Avaj! Teško bi bilo to sve nacrtati!