Srbija ne učestvuje u sukobima u Ukrajini a srpski građani koji se tamo bore na obe strane nanose štetu Srbiji, kaže srpski premijer Aleksandar Vučić. Srpske vlasti su se tom izjavom jasno distancirale od proruski nastrojenih dobrovoljaca iz Srbije koji su angažovani na istoku Ukrajine. Neki od tih boraca imaju iskustvo iz ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, gde su tokom devedesetih bili dobrovoljci na srpskoj strani ili redovni vojnici trupa koje su, uz podršku Beograda, formirale tamošnje srpske vlasti.

Ultranacionalistička Srpska radikalna stranka (SRS), u kojoj je Vučić bio visoki funkcioner, bila je jedan od glavnih organizatora prikupljanja i slanja dobrovoljaca u Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu da tamo brane “srpske zemlje” (termin koji se upotrebljavao za delove bivše Jugoslavije nastanjene Srbima). Danas je Vučić lider Srpske napredne stranke (SNS), nastale cepanjem SRS-a, a njegova stranka zvanično se odriče ultranacionalizma.

Koncept na kome se zasnivalo nastojanje Srbije da zadrži dominaciju nad delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine kroz srpske paradržave formirane upotrebom oružja vojno i politički poražen. Republika Srpska Krajina (RSK), kako se zvala paradržava formirana u Hrvatskoj, više ne postoji a u medijima se  upotrebljava kolokvijalni naziv Krajina. Vučić danas nastoji da vodi politiku koja bi bila u skladu sa zahtevima Zapada, a javnom kritikom srpskih dobrovoljaca koji odlaze u rat u Ukrajinu želi da naglasi da je takvo opredeljenje čvrsto.

Bez rezervne opcije

Srpski dobrovoljci i plaćenici u Ukrajini nisu jedina veza između aktuelnog sukoba na istoku te zemlje i ratova u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih. Srbija, odnosno Savezna republika Jugoslavija (SRJ), koju su činile Srbija i Crna Gora, tada je podstakla i pomogla oružanu pobunu Srba u Hrvatskoj koji su formirali svoju paradržavu RSK, odnosno Krajinu. Kada je Hrvatska ojačala i pokrenula ofanzivu na Krajinu, Srbija nije mogla da je zaštiti od vojnog i političkog poraza, a oko 200.000 Srba je moralo u izbeglištvo.

Na istoku Ukrajine Rusi su proglasili Donjecku narodnu republiku, oružano se suprostavivši ukrajinskim snagama. Sada traje ozbiljna i žestoka ofanziva ukrajinskih snaga a Rusija, koja podržava nastojanje tamošnjeg ruskog stanovništva da se vojno i politički osamostali, ne može ništa da učini kako bi sprečila napredovanje ukrajinskih snaga. Tako se, skoro 20 godina nakon vojnog poraza Srba u Hrvatskoj, istorija u izvesnom smisli ponavlja. Pobunjeni Rusi u Ukrajini suočeni su sa mogućnošću da budu vojno i politički poraženi, porodice su razdvojene, više stotina ljudi je izbeglo, a političkog rešenja sukoba nema na vidiku.

Rusi u istočnoj Ukrajini i Moskva, kako stvari sada stoje, nisu pripremili ozbilju rezervnu vartijantu za slučaj da pobuna ne uspe. Stiče se utisak da je, nakon relativno lakog preuzimanja Krima od strane Rusije, preovladalo uverenje da je Ukrajina slaba i da će se stvari brzo završiti i u drugim delovima na istoku zemlje. Procena o slabosti Ukrajine je verovatno tačna, ali je procena spremnosti Zapada da se angažuje kako bi sačuvao teritorijalni integritet Ukrajine i sprečio Rusiju da učvrsti svoj uticaj bila pogrešna.

Nikvu rezervnu opciju nisu imali ni Srbi u Hrvatskoj. Početkom devedesetih predlagani su međunarodni planovi  koji su podrazumevali izuzetno visok stepen autonomije Krajine u sastavu Hrvatske, ali su oni odbijeni. Slobodan Milošević tada se osećao moćnim i imao je razloga da veruje da bi popuštanje u Hrvatskoj oslabilo rejting među biračima. Zato je ohrabrio radikalno raspoložene struje među krajiškim Srbima da čvrsto ostanu pri stavu da je Krajina nezavisna država koja ne želi nikakve veze sa Hrvatskom i organizovao smene lokalnih funkcionera Krajine koji tu ideju nisu snažno podržavali.

Međunarodna podrška

Još jedna važna zajednička crta za aktuelnu situaciju u Ukrajini i nekadašnju Krajinu u Hrvatskoj je savezništvo na spoljnopolitičkom planu. Krajiški Srbi i Beograd su se oslanjali na podršku Rusije, kao što se sada oslanjaju Rusi na istoku Ukrajine. Pomoć Krajini nije došla ni iz Beograda ni iz Moskve, a Rusija nije imala snage da utiče na zemlje Zapada da spreče vojni poraz krajiških Srba. Rusiji, naravno, nije padalo na pamet da vojno interveniše kako bi zaštitila pobunjenike u međunarodno priznatoj državi.

Srbija je tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji tvrdila da nije u ratu i da pruža prevashodno političku i ekonomsku podršku Srbima van njenih granica koji se bore za svoja prava. Milošević je brzo shvatio da bi direkno angažovanje tadašnje JNA u sukob u Hrvatskoj koja je proglasila nezavisnost moglo da se tumači kao direktna vojna intervencija, pa se JNA povukla, ostavivši deo oružja, opreme i ljudstva lokalnim srpskim vlastima. Pojačana je organizovana mobilizacija dobrovoljaca, a nastavljena je ekonomska pomoć i isporuke oružja i municije.

Podrška koju su dobijali Srbi u Krajini dobijali od Beograda nije bila dovoljna da se održe jer je u međuvremenu Hrvatska dobila snažnu podršku i pomoć Zapada. Tako se dogodilo da se rat u Hrvatskoj završi potpunim vojnim i političkim porazom Srba. Odnosi Srbije sa Hrvatskom su nedugo posle tog poraza počeli da se popravljaju, uprkos stotinama hiljada izbeglica koji su, uzdajući se u podršku Srbije, ostali bez domova i u bedi. Bivša SRJ je zvanično priznala Hrvatsku 9. Septembra 1996. Godine, a pre toga je bilo nekoliko sporazuma o normalizaciji odnosa i otvaranju službenih predstavništava

Ideja o Krajini još izvesno vreme je imala mlaku podršku, ali se na kraju svela na povremene javne nastupe ultranacionalista koji nisu mogli odlučujuće da utiču na politiku Beograda. Miloševićevom režimu je bilo u interesu da taj poraz što pre padne u zaborav a glavni cilj mu je bio da se pritisci Zapada na njegov režim smanje ili potpuno obustave.

Moskva danas, uprkos pretećem porazu snaga na istoku Ukrajine, ne pokreće svoje trupe kako bi intervenisala i mala je verovatnoća da će to učiniti. Rusija je, čini se, za sada zadovoljna činjenicom da Krim, u kome ima veoma važne vojne baze, malo ko na međunarodnom planu pominje. Rusija je ranije priznala teritorijalni integritet Ukrajine i, u osnovi, može da bude zadovoljna ako na Krimu zadrži status kvo. A istok Ukrajine mogao bi da prođe slično kao Krajina – da bude vojno poražen i prisiljen da rasformira vlasti koje su uspostavljene i da se okrene nekom obliku integracije u sastav Ukrajine.