Srpski premijer Aleksandar Vučić i njegova Srpska napredna stranka (SNS) pobediće na opštim i lokalnim izborima predviđenim za proleće ove godine, ali nije izvesno da će ponoviti uspeh sa izbora održanih pre nepune dve godine. Lista koju predvodi SNS, naime, sada sama ima natpolovičnu većinu u parlamentu od 250 mesta, a zajedno sa koalicionim partnerom, Socijalističkom partijom Srbije (SPS) ima čak dve trećine poslaničkih mandata. Natpolovična većina za tu listu na izborima predviđenim na proleće izgleda teško dostižna.

Prošli parlamentarni izbori takođe su bili vanredni, a Vučić i SNS tada su uspešno iskoristili ogroman uzlet popularnosti i naprosto „pregazili“ sve oponente i na desnici i na levici, pri čemu su ultranacionalisti ostali bez mesta u parlamentu. U međuvremenu su okolnosti na političkoj sceni počele da se menjaju, pa postoje realni izgledi da nakon izbora u parlament uđu stranke ultranacionalističke desnice, a da proevropski i liberalno orijentisane partije donekle poprave sadašnje veoma slabe pozicije.

Najavljujući održavanje vanrednih parlamentarnih izbora premijer nije ponudio ubedljive razloge za takvu odluku. Glavni argument je da mu je potreban novi četvorogodišnji mandat da bi završio započete reforme, ali nema objašnjenja zašto ne bi nastavio da se bavi reformama u naredne dve godine, koristeći dvotrećinsku parlamentarnu većinu i prilično harmonične odnose sa koalicionim SPS-om ministra inostranih poslova Ivice Dačića.

Još neubedljivije zvuči Vučićev stav da je vlada koju predvodi izložena kritikama i da su novi izbori potrebni kako bi se obezbedila politička stabilnost. Jer, ni tokom predizborne kampanje ni nakon izbora kritike na račun vlade neće prestati, a dvotrećinska parlamentarna većina, u kojoj vladajuća stranka sama ima natpolovičan broj poslanika zvuči kao nedostižan cilj za političare u većini demokratskih zemalja.

Sam po sebi se nameće zaključak da su pravi razlozi za vanredne izbore prećutani i da premijer procenjuje da u narednim mesecima i godinama popularnost SNS-a i njega lično neće rasti nego padati. Sasvim je moguće da je zbog toga požurio da iskoristi dominantnu poziciju koju još uvek ima i da umesto još dve, osigura još četiri godine premijerskog mandata. To je možda manje rizično od čekanja kraja mandata, budući da je izvesno da će naredne dve godine biti obeležene ekonomskom i socijalnom krizom, ne samo u Srbiji, nego i u regionu i svetu.

Desnica

Glavni udar SNS i Vučić očekuju sa desnice. Istraživanja pokazuju da bi ultra nacionalistička Srpska radikalna stranke (SRS) haškog optuženika Vojislava Šešelja, čijom je podelom i nastala SNS, ovoga puta mogla da pređe cenzus i da uđe u parlament. Šanse za prelazak cenzusa ima i koalicija koju čine Demokratska stranka Srbije (DSS) i pokret Dveri, koji su najavili zajednički nastup na izborima.

Oba ova bloka su izrazito anti evropski orijentisana i snažno naklonjena jačanju veza sa Rusijom. Oni privlače snažno nacionalistički opredeljene birače SNS-a koji su razočarani Vučićevom prozapadnom politikom, a naročito politikom prema Kosovu, koju vide kao „izdaju nacionalnih interesa“. SRS okuplja birače iz slabije obrazovanih slojeva stanovništva, dok koalicija DSS – Dveri nastoji da privuče pažnju obrazovanijih ljudi snažnog nacionalističkog naboja.

Moskva se upadljivo potrudila da srpskim biračima, koji tradicionalno gaje velike simpatije za Rusiju, stavi do znanja koju opciju podržava. Zamenik ruskog premijera Dmitrij Rogozin je tokom nedavne službene posete Beogradu organizovao sastanak sa liderom SRS-a Vojislavom Šešeljom, pravdajući to ličnim poznanstvom sa njim. Ali, neosporno je da je taj potez bila jasna politička poruka koja se nikako nije mogla dopasti Vučiću.

Na sve snažniji pritisak desnice premijer ne može da odgovori oštro i direktno jer je i sam svestan da većina u „tvrdom jezgru“ njegovih birača ne gaji naročite simpatije za Brisel i Vašington, da nije srećna zbog politike prema Kosovu i da je naklonjena Rusiji. On, dakle, ne može otvoreno da zauzme antiruski stav niti može bitnije da odstupi od politike prema Kosovu, na koju se obavezao Briselskim sporazumom, što mu stvara probleme u nastojanju da parira kampanji koju vodi desnica.

Demokratski blok

U kampanji protiv bivšeg vladajućeg bloka proevropski i liberalno orijentisanih stranaka Vučić i SNS nemaju nikakva ograničenja i to maksimalno koriste zahvaljujući činjenici da imaju dominantan uticaj na vodeće srpske medije. Ali, i birači takozvane građanske Srbije, mahom obrazovaniji i prozapadno opredeljeni ljudi, izuzetno su nezadovoljni i zabrinuti zbog populističkog i autoritarnog pristupa koga se drže Vučić i SNS.

Na prošlim vanrednim izborima značajan procenat birača iz tih slojeva stanovništva je bojkotovao izbore, kažnjavajući tako vodeće stranke bivše vlasti koje nisu uspele da reformišu srpsko društvo i privredu i načine odlučnije korake ka Evropskoj uniji (EU). Iskustva iz proteklih nekoliko godina vladavine SNS-a i Vučića za njih su prilično bolna pa je sasvim moguće da ovoga puta u većem broju izađu na birališta i omoguće strankama takozvanog demokratskog bloka više poslaničkih mesta nego što ih imaju sada.

Opozicione stranke o kojima je reč pokušavaju da se dogovore o zajedničkom nastupu na izborima, ali su izgledi za to minimalni. Uspehom se može smatrati i ako budu formirana samo dva bloka, jedan okupljen oko nekada vladajuće Demokratske stranke (DS), a drugi oko novoformirane Socijaldemokratske stranke (SDS) bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, i Liberalno demokratske partije (LDP) Čedomira Jovanovića. Ukoliko bi oba ova bloka prešla cenzus, Vučiću bi manevarski prostor u parlamentu bio smanjen.

Ukoliko u takvim uslovima SNS ne dobije natpolovičnu većinu u parlamentu, težina i „cena“ koalicionog partnera, odnosno SPS-a, će bitno porasti. SPS s pravom očekuje da će ponoviti rezultat sa prošlih izbora, a verovatno gaji nadu da će joj prići i deo razočaranih glasača SNS-a.  

SNS bi u kampanji mogla da pokuša da suzbije uticaj SPS-a ponovo aktivirajući afere sa kojima je povezan Dačić, ali sa slabim izgledima da to donese ozbiljniji uspeh. Za očekivati je da dve stranke u kampanji budu naklonjene jedna drugoj i da pokušaju da zajednički u što boljem svetlu predstave rezultate vlade koju su formirale pre dve godine i da se odupri pritiscima desnice i takozvanog demokratskog bloka.