Ubrzavanje krize u Ukrajini dramatično je dovelo u pitanje spoljnopolitičku strategiju Srbije koja se  zasniva na želji za članstvom u Evropskoj uniji (EU), uz zadržavanje dobrih odnosa i sa Istokom i sa Zapadom. Budući da je EU povodom krize u Ukrajini došla u ozbiljan sukob sa Rusijom, ta kriza Srbiju neumoljivo gura ka poziciji na kojoj će morati da o Ukrajini sa Briselom govori istim ili bar veoma sličnim glasom. Drugačiji pristup neće neposredno ugroziti evrointegracije, ali će ih sasvim izvesno usporiti i otežati. 

Formalno gledano, Kosovo je za Srbiju centralno pitanje povezano sa Ukrajinom. Srbija zbog Kosova ima interes da podrži Ukrajinu i da se usprotivi otcepljenju Krima, ali time dolazi u oprečnu poziciju sa Rusijom koja je pripojila Krim, ali se protivi nezavisnosti Kosova i podržava Srbiju u Savetu bezbednosti UN. I Rusija i Zapad, svako iz svojih razloga, tvrde da Kosovo i Krim nisu ista priča. Srbiji više odgovara rusko viđenje po kome Kosovo nema pravo na otcepljenje od Srbije, nasuprot evropskom, koje ne priznaje Krim ali priznaje Kosovo.

Suštniski, reč je o tome da je Srbija suočena sa izazovom da se potpuno jasno opredeli uz koga je, odnosno da li Evropi pripada samo geografski, ili bez rezerve stoji uz politiku EU, saveza kome želi da se priključi. To je teška pozicija za vladajući blok u kome dominira Srpska napredna stranka (SNS) budućeg premijera Aleksandra Vučića, budući da se osnovano može pretpostaviti da više od polovine birača te stranke nije sklono prihvatanju zahteva Brisela u odnosu na Ukrajinu i da gaji simpatije prema Rusiji i ruskom narodu.

Uprošteno rečeno, na unutrašnjepolitičkom planu teren za promenu spoljne politike nije pripremljen i to je važan ograničavajući faktor za Vučića. Osim toga, Rusija je veoma važan ekonomski partner Srbije a njene kompanije praktično poseduju gasni i naftni monopol u Srbiji. Sve su to elementi o kojima Beograd mora pažljivo da vodi računa u nastojanju da sa što manje štete prebrodi “politički cunami” koji donosi rasplamsavanje ukrajinske krize.

U Srbiji je i dalje prećutno na snazi stav da na međunarodno planu ne treba učiniti ništa što bi se moglo tumačiti kao potez protiv Rusije, ali Beograd, objektivno gledano, ima manevarskog prostora i za drugačiji pristup. Jer, od istočne granice Ukrajine pa sve do Londona Srbija je jedini potencijalni prijatelj na koga Rusija može da računa, što je moguće tretirati i kao stratešku prednost. Moskva traži “aktivnu podršku”, a Srbija za sada nudi samo pasivnost uz povremenu mlaku podršku ruskoj poziciji. Da li će Beograd otići korak dalje u pravcu Brisela zavisiće prevashodno od Vučića i njegove stranke.

Izazovi

Da li će vladajuća SNS i budući premijer Vučić biti u stanju da odgovore tom izazovu? Odgovor je jednostavan – hoće ukoliko prihvate da slede strategiju Brisela čak i kada se sa njom u potpunosti ne slažu. U protivnom, ostaće neka vrsta izolovanog ostrva okruženog članicama EU i NATO. Sasvim je moguće da SNS i Vučić žele da menjaju stvari, ali još ne mogu jasno da se distanciraju od populistički intonirane floskule o “prijateljstvu sa svima”, iza koje nema ni jasnog i razrađenog plana, ni realnih procena mogućih posledica.

Pozicija u kojoj se Srbija našla povodom ukrajinske krize je komplikovana i za mnogo veću i ekonomski snažniju državu. Metaforički rečeno, slon je ušao u dnevnu sobu i nemoguće ga je ignorisati. Beograd čini jedino za šta vladajuća garnitura u ovom trenutku ima snage – pravi se da ne primećuje slona, ponavljajući da želi dobre odnose sa svima i da se nada da će takav pristup razumeti i Brisel i Vašington i Moskva.

Prvo ozbiljno iskušenje za Srbiju bilo je prošlonedeljno glasanje o rezoluciji kojom je Parlamentarna skupština Saveta Evrope uskratila pravo ruskim poslanicima da u tom parlamentu glasaju i rade u izvršnim telima do kraja zasedanja, odnosno do kraja godine. Srpske vlasti, bar sudeći po navodima medija, nisu imale jasnu preporuku srpskim poslanicima u Parlamentarnoj skupštini SE pa su oni glasali različito, a u skladu sa svojim ličnim ili partijskim opredeljenjima.

Dve poslanice iz opozicione Demokratske stranke (DS), Nataša Vučković i Vesna Marjanović, kao i poslanik Ujedinjenih regiona Srbije (URS) Vladimir Ilić, podržali su rezoluciju, a poslanici iz ostalih stranaka bili protiv ili su ostali uzdržani. Postupak troje poslanika koji su glasali za rezoluciju uperenu protiv Rusije izazvao je pravu malu političku buru u Srbiji. Nataša Vučković kaže da nije imala antiruski nego prosrpski stav i da su ona i Marjanovićeva vodile računa o činjenici da Srbija principijelno podržava stav da granice država ne treba menjati.

Provladini mediji osuđuju Marjanovićevu, Vučkovićevu i Ilića, a to je učinila i većina političkih stranaka. Primetno je, međutim, da za sada nema naročito oštre i orkestrirane kampanje u medijima bliskim vladi, iz čega se može zaključiti da Aleksandar Vučić pažljivo nastoji da ne izazove nezadovoljstvo u Briselu i da, bar za sada, ne smatra da  način na koji su dve poslanice glasale treba žigosati kao izdaju nacionalnih interesa.

Koncept

Glasanje u parlamentu Saveta Evrope je deo priče o političkom pripadanju koju srpska politička elita očigledno još nije „sažvakala“. Dve poslanice DS -a su, u suštini, podržale poziciju Brisela, smatrajući da Srbija pripada EU i da mora da ima razumevanja za načelna opredeljenja Brisela ukoliko zaista želi da postane njena članica. Njihovo zvanično objašnjenje o potrebi da se pri glasanju zaštiti princip koji Srbija zastupa u odnosu na Kosovo ima ipak sekundaran značaj.

Kontura novog spoljnopolitičkog koncepta za sada nema, ali je jasno da se stvari moraju menjati. Prve ideje stižu iz opozicione DS, unutar koje je takođe došlo do ozbiljnih sučeljavanja povodom glasanja Vučkovićeve i Marjanovićeve. Uticajni funkcioneri te stranke smatraju da je reč o nepromišljenom činu i da Srbija treba da ima jedinstven stav, ali takođe misle da je došlo vreme za promenu spoljne politike.