Protesti u Srbiji traju sedam meseci. Isto toliko traju privođenja i pritvaranja neistomišljenika. Zbog “antidržavnih aktivnosti“ privedeni su aktivisti, predstavnici brojnih pokreta i političkih stranaka, studenti, novinari, poljoprivrednici, tviteraši kojima tužilaštvo na teret stavlja da su ugrozili bezbednost države.

Nemoguće je napraviti bilans privedenih i zadržanih u pritvoru jer u javnost neretko sa velikim zakašnjenjem stižu informacije o postupcima koji se vode protiv građana. Kritičari vlasti navode da je na delu isti scenario za suzbijanje takozvane obojene revolucije, kako vlast naziva proteste, koji se primenuje u Belorusiji i Rusiji, kao i otvoreno kršenje osnovnih ljudskih prava i sloboda.

Paradoks je u tome što pritvoreni i osumnjičeni, umesto tužilaštva kojem je to posao, moraju da dokazuju nevinost, dok se pritvor izriče skoro po automatizmu, kao da je kazna, a ne mera koja se primenjuje u slučaju opasnosti da osumnjičeni pobegne ili zbog pretnje da ponovi delo koje mu se stavlja na teret.

Da su u pitanju politički motivisani procesi, saglasni su oni koji podržavaju proteste. Vlast pozdravlja privođenja i zatvaranja osoba koje učestvuju u protestima ili ih podržavaju, i smatra ove akcije neophodnim merama za zaštitu države od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.

Radom tužilaštva i sudova nisu zadovoljni ni vlast ni učesnici protesta. Vlast, koja de facto utiče na većinu sudova i tužilaštava, smatra kazne suviše blagim i redovno protestuje zbog puštanja na slobodu ili ukidanja pritvora demonstrantima. S druge strane, kritička javnost upozorava na kršenje zakona i često odugovlačenje postupaka protiv optuženih, naglašavajući da oni koji su napali studente i građane još uvek nisu kažnjeni, a neki čak nisu ni privedeni.

Poslednje u nizu velikih privođenja desilo se 14. marta kada je Uprava kriminalističke policije, po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu, uhapsila šest osoba. Kako je MUP Srbije tada saopštio, ove osobe su uhapšene zbog postojanja “osnova sumnje da su izvršili krivično delo protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije“, što je jedno od najtežih krivičnih dela u pravnom poretku Srbije.

U pomenutoj akciji uhapšeno je petoro članova Pokreta slobodnih građana (PSG) – Marija Vasić, Lado Jovović, Mladen Cvijetić, Davor Stefanović i Srđan Đurić – kao i student Lazar Dinić, predstavnik organizacije STAV, svi iz Novog Sada.

Koliko je do sada javnosti poznato, uhapšeni su na osnovu razgovora koji su vodili na neformalnom sastanku održanom neposredno pre velikog beogradskog skupa 15. marta. Pričali su o mogućem ulasku u zgradu Radio televizije Srbije (RTS). Skup je završen nakon incidenta sa “zvučnim talasom“ koji još nije rasvetljen.

Osim što se nije desio nasilni upad u RTS u organizaciji osumnjičenih, advokatima odbrane i javnosti je sporno kako je tužilaštvo došlo do saznanja o navodno planiranoj akciji. Pitanje je kako je sačinjen snimak koji je jedini dokaz protiv šestoro osumnjičenih, ko je taj snimak pribavio, kao i da li postoji odluka suda o prisluškivanju pomenutih građana.

Naročito je problematično što je snimak objavljen na režimskim medijima pre hapšenja osumnjičenih, što je nonsense par excellence u bilo kojoj pravno uređenoj državi. U Srbiji se sve pomenuto redovno dešava. Policija prati i prisluškuje bez odobrenja suda, a režimski mediji dobijaju informacije pre nego što tužilaštvo bilo šta uradi. Time se obezbeđuje medijska priprema i svojevrstan linč kroz koji prolaze osumnjičeni, naročito kada se njihova imena dovode u vezu sa terorizmom.

Nakon hapšenja, nastavila se agonija šestoro aktivista ukoštacu sa pravosudnim sistemom u Srbiji. Nedeljama su bili u pritvoru bez podignute optužnice, sa retkim i ograničenim pristupom braniocima, u nehumanim uslovima u zatvoru na Klisi, u Novom Sadu, gde su ih, kao u srednjem veku, stenice i bube grizle dan i noć.

Nakon skoro dva meseca i još jednog produžetka pritvora, aktivistkinja Marija Vasić je 13. maja stupila u štrajk glađu i žeđu koji je trajao danima. Nakon što joj je ozbiljno ugroženo zdravlje, prebačena je u zatvorsku bolnicu u Beogradu.

Pritisak javnosti je rastao, organizovani su protesti ispred suda, zatvora u Beogradu, oglasila se i Evropska komisija saopštenjem u kojem je navela da je “duboko zabrinuta zbog pogoršanja zdravstvenog stanja profesorke i aktivistkinje Marije Vasić“ i dodala da od vlasti očekuje da aktivistkinji obezbedi adekvatno lečenje. EK je navela i da očekuje da se poštuju “osnovna ljudska prava u pritvoru“ i da su vlasti dužne da obezbede poštovanje dostojanstva ličnosti pritvorenika.

Usledili su novi protesti u Novom Sadu i blokada suda, što je bio slučaj i nakon pritvaranja aktivisti koji su učestvovali u organizovanju prvog protesta posle pada nadstrešnice u Novom Sadu. Nakon velikih pritisaka javnosti, Mariji Vasić, Lazaru Diniću i Ladu Jovoviću Apelacioni sud je 20. maja odredio meru kućnog pritvora.

Ova mera, koja podrazumeva i zabranu korišćenja telefona i interneta i primanje drugih osoba u stan, može da traje najkasnije do 20. avgusta. Osam dana kasnije, ostalim pritvorenima je takođe određen kućni pritvor. Nakon 13 dana blokade suda u Novom Sadu, pušteni su svi pritvoreni u ovom slučaju.

Marija Vasić, kao i drugi osumnjičeni, ne mogu da komuniciraju sa javnošću, pa ćemo njihova svedočanstva čuti tek nakon isteka mere kućnog pritvora. Marijin sin, Milan Čanak, nakon njenog povratka kući saopštio je da se njegova majka oseća slabo i da ima niz zdravstvenih problema.

Najveća muka joj je, kako kaže Čanak, bila što je u jednom trenutku pomislila da je “sama, napuštena od svih, jer nije znala šta se napolju dešava i da ljudi protestuju i zahtevaju njihovo oslobađanje“. Čanak nije želeo previše da komentariše navode predsednika Vučića koji je tih dana u javnosti govorio da je “Vasić odlično i da jede i pije kao zmaj“. Dodao je samo da je najvažnije da mu se majka “oporavi i da može da nastavi borbu za bolje društvo“.

Marija Vasić je poznata u aktivističkim krugovima u Srbiji. Kao profesorka sociologije u najstarijoj gimnaziji u Novom Sadu, Vasićeva se naročito ističe antifašističkim stavovima, a posebno se bavi temama Holokausta i Novosadske racije. Potonji događaj trajno je uklesanog u pamćenje Novosađana kada su mađarske vlasti za manje od mesec dana ubile skoro četiri hiljade Jevreja, Srba i Roma na teritoriji tada okupirane Bačke.

Politički motivisani procesi postali su svakodnevica u Srbiji. Tužilaštvo kvalifikuje delo kao pozivanje na nasilno rušenje ustava (propisana kazna za ovo delo je od tri do petnaest godina zatvora), odredi pritvor od dva meseca zbog opasnosti da delo bude ponovljeno, međutim ne obezbedi nikakav dokaz, tako da krivično delo ne može biti dokazano. Da je u pitanju pokušaj satanizovanja i zastrašivanja smatra advokat Ivan Ninić koji navodi da je najbolji primer u borbi protiv takozvane obojene revolucije slučaj aktiviste Srđana Žunića koji je u pritvoru proveo 54 dana.

Prema Ninićevim rečima, predsednik Srbije “mrzi Žunića zbog njegovog aktivizma“, a tužilaštva i sudovi rade po nalogu izvršne vlasti. Takav je bio i slučaj sa policajkom Katarinom Petrović iz Valjeva. Policajka je okrivljena da je javnosti dostavila osetljive podatke o saobraćajnoj nesreći koju je pod dejstvom alkohola i kokaina izazvao Nikola Petrović, Vučićev kum. Međutim, podaci o saobraćajnoj nezgodi nikako ne mogu biti poverljivi.

Hapšenje i pritvaranje aktivista počelo je pre sedam meseci u Novom Sadu. Jedan od prvih uhapšenih Miša Bačulov, novosadski odbornik i lider pokreta “Heroji“, uhapšen je jer je organizovao prvi protest u Novom Sadu kada je pred novosadsku skupštinu dovezao cisternu u kojoj je navodno bila voda iz kanalizacije. Kako se kasnije ispostavilo, u cisterni je bila voda iz Zrenjanina, grada u Vojvodini u kojem zbog zagađenja građani decenijama nemaju čistu pijaću vodu.

O svom iskustvu u pritvoru Bačulov svedoči: “Uslovi u pritvoru na Klisi su krajnje nehumani. Četiri, pet osoba u maloj ćeliji gde nemaš gde da se okreneš, higijenu je veoma teško održavati, a od stenica nema odbrane. Svi spavaju u trenerkama uvučenim u čarape, gornjim delom trenerke uvučenim u donji, sa kapama na glavama, ali ni to ne pomaže. Budili smo se svi crveni i izgriženi od stenica. Meni kao sportisti koji je prošao mnogo kampova u životu i dan danas ustajem u pet ujutru i treniram nije teško pao dnevni raspored i izolacija, ali stenice i gledanje saboraca koji nisu navikli na te uslove kako pate mi je teško padalo. Sramota je da u 21. veku ljudi bez dosijea, bez krivice provode vreme u pritvoru u takvim uslovima jer se bore za slobodu, za pravedno društvo, a najodgovorniji za tragediju na novosadskoj železničkoj stanici se brane sa slobode”.