Svi elementi bitni za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji već su osmišljeni i postavljeni, pa bi zaista bilo iznenađenje ukoliko na proleće do njih ne bi došlo. Vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) ima rejting oko 40 odsto, preuzela je lokalnu vlast u svim većim gradovima, uključujući Beograd i Novi Sad, ima punu kontrolu nad medijima i opoziciju koja je potpuno neorganizovana i nesposobna da povuče ozbiljan potez koji bi istinski ugrozio vladajući blok.

Osim toga, SNS i njen lider Aleksandar Vučić u januaru očekuju početak pregovora sa Evropskom unijom (EU), što je istorijski uspeh Srbije u procesu evrointegracija, itekako upotrebljiv u predizbornoj kampanji. Privreda se još drži na nogama a država je u stanju da isplaćuje penzije i plate armije zaposlenih u javnom sektoru, što znači da u narednih najmanje pola godine ne treba očekivati neke snažnije socijalne potrese.

Vučić je prošle nedelje rekao da bi njegova stranka mogla da osvoji oko 180 poslaničkih mandata, što bi bila dvotrećinska većina u parlamentu od 250 mesta. Procena je možda preambiciozna, ali je izvesno da bi pobeda SNS-a na izborima bila ubedljiva. To je loša vest za sadašnje koalicione partnere iz Socijalističke partije Srbije (SPS), stranke koja na lokalnim izborima u proteklim mesecima nije zabeležila naročit rezultat i koja bi mogla da bude najveći gubitnik vanrednih izbora.

SNS je svesna da socijalna i ekonomska stabilnost neće potrajati i to je možda najvažniji razlog zbog koga Vučić priprema teren za vanredne izbore. Da bi izbegla haos i bankrot, država mora pod hitno da preduzima teške i nepopularne mere, koje su već najavljene. Nepopularne mere pokušaće da iskoristi opozicija, ali Vučiću nije problem ona, nego  sadašnji koalicioni partneri iz bloka oko SPS-a, koji imaju kapacitet da ga ucenjuju jer od njihovih glasova u parlamentu zavisi opstanak vlade. Osim toga, lider SPS’a Ivica Dačić je i srpski premijer.

Vučiću, dakle, nije u interesu da ove i naredne godine, odnosno do kraja mandata sadašnje vlade, igra na klizavom terenu na kome koalicioni partneri imaju snažan uticaj i o čijim interesima i potrebama mora da vodi računa. Funkcioneri SNS-a sve češće govore da je nelogično da Dačić ostane premijer, što pokazuje da stranka na izbore gleda kao na mogućnost da formira novu vladu uz podršku jednog malog koalicionog partnera koji bi bio lako zamenjiv, a samim tim i podložan potpunoj kontroli.

Sukob u SNS

Vanredni izbori će se itekako ticati odnosa unutar same SNS, u kojoj traje borba između dve struje – jedne koju predvodi Vučić i druge koju predvodi osnivač stranke i sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Vučićev autoritet je u snažnom usponu, a blok oko Nikolića polako slabi.

U januaru treba da bude održana i konvencija SNS-a na kojoj će, kako se očekuje, biti nastavljene promene kadrovske strukture stranke, uz neizbežno jačanje Vučićevog uticaja. Ako, dakle, bude novih izbora, SNS će u njih ući sa prilično učvršćenom dominacijom Vučića i njegovih najbližih saradnika. Drugačiji rasplet teško je zamisliv budući da se za Vučiće tesno vežu dva ubedljivo najveća uspeha – borba protiv korupcije i pregovori sa EU.

Pojedini analitičari ocenjuju da bi izbori mogli da budu povod za snažnije otvoreno sučeljavanje dve struje unutar SNS-a, ali je malo verovatno da će se to dogoditi. Jer, Vučićeva struje je, kako stvari sada stoje, dominantna i nikome se politički ne isplati da ide u direktan sukob sa njom. Otvoreni rat bi neminovno vodio ka marginalizaciji slabijeg bloka i gubitku uticaja i privilegija, pa treba očekivati izvesne unutrašnje trzavice, uz Nikolićevo povinovanje zahtevima i volji većine.

Nikolić je doskoro bio protiv vanrednih izbora, smatrajući da je to gubitak vremena. Sasvim je moguće da je takav njegov stav  motivisan željom da onemogući Vučića da vanredne izbore iskoristi ne samo za jačanje pozicija SNS-a na srpskoj političkoj sceni, nego i za jačanje svog bloka unutar stranke. Ali, početkom ove godine počeo je da ublažava pristup i da otvoreno kritikuje vladu, tvrdeći da je neefikasna.

Ovakav stav predsednika Srbije može se tumačiti kao jasan signal da on neće biti prepreka za eventualno raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji. To je, takođe, poruka da Nikolić i njegova struja ni u kom slučaju ne žele da iskoriste jasno i otvoreno protivljenje koalicjionih partnera iz SPS-a vanrednim izborima kako bi ojačali svoje pozicije u odnosu na Vučićev blok.

Korupcija

Ključni argument SNS-a u predizbornoj kampanji ostaće borba protiv korupcije. Pobede koje je ta stranka zabeležila na prošlogodišnjim lokalnim izborima, uključujući i veliku beogradsku opštinu Voždovac, rezultat su beskompromisnih nastojanja da se birači uvere da je prethodna vlast, oličena u Demokratskoj stranki (DS), u potpunosti ogrezla u korupciji i kriminalu. Budući da funkcioneri prethodne vlasti zaista jesu bili umešani u korupcionaške skandale, takav pristup dao je očigledne rezultate.

Zanimljiv primer u tom smislu je opština Odžaci u Vojvodini. Prethodna vlast čiju okosnicu je činila DS u tom mestu je uspela da otvori čak tri manje fabrike i zaposli značajan broj ljudi. Ali, na izborima održanim krajem prošle godine je ubedljivo poražena pošto je SNS vodila kampanju u kojoj je ukazivala na umešanost lokalnih funkcionera u korupciju. Birači znaju da u tim tvrdnjama ima istine, pa su se na glasanju opredelili za SNS, ignorišući zasluge prethodne vlasti vezane za fabrike i radna mesta.

Ovakva atmosfera u srpskom društvu stvorena je uz snažno oslanjanje na tabloide koji su postali najuticajniji deo srpske medijske scene. Gotovo svakodnevno se iznose novi podaci o krađama i korupciji, a za očekivati je da će takav trend bitno da ojača sa zahuktavanjem predizborne kampanje. Pri tome nije od ključnog značaja da li će optužbe biti dokazane na sudu (obično ne budu), nego u kolikoj meri mogu uticati na opredeljenje birača.

Opoziciona DS ovakvom trendu ne može da se suprotstavi jer nije u stanju da se reorganizuje i definiše novu i jasnu stranačku politiku. Njene pristalice, mahom pripadnici srednjeg obrazovanijeg sloja, beže u apstinenciju. Oni, dakle, ne prelaze u tabor SNS-a nego se pasiviziraju. Problem je u tome što ni DS ni druge stranke proevropske provinijencije za sada ne nude ništa što bi ih pokrenulo.