Protesti koji su se odigravali u prethodnih mesec dana u Srbiji su bili organizovani od strane radnika tri preduzeća u restrukturiranju. U ovom statusu se nalaze 153 firme u Srbiji i one bi preuzimanjem dugova i ulaganjem od strane države trebalo da budu pripremljena za prodaju i privatizovana. Plan srpske Vlade i obećanje dato Svetskoj banci je da će restrukturiranje završiti do leta, što bi podrazumevalo i zatvaranje firmi koje ne uspeju da nađu kupca i moguć gubitak posla za nekoliko desetina hiljada ljudi.

Za mnoge firme je restrukturiranje postalo dugotrajno stanje, tokom koga radnicima nije garantovana isplata plata, uplata doprinosa, pa ni zdravstvena zaštita. U Srbiji oko 50 000 zaposlenih ne prima platu godinama, a radnici firmi u restrukturiranju čine većinu ovog broja. Sindikati ovoj cifri dodaju još oko 100 000 osoba koje rade, a zaradu čekaju od nekoliko meseci do godinu dana. Upravo su ovo uzroci i tri protesta koja su organizovana u prethodnih mesec dana. U međuvremenu su raspisani vanredni parlamentarni izbori, a predizborni period borbe za glasove je nažalost gotovo jedinstvena prilika da radnici iznude odgovore na svoje zahteve.

Radnici fabrike Yumco iz Vranja su započeli generalni štrajk u januaru, a radikalizovali protest 12. februara, kada je oko 1000 zaposlenih deset sati blokiralo autoput ka Makedoniji. O situaciji u ovom nekadašnjem gigantu tekstilne industrije Jugoslavije, koji sada zapošljava nešto više od 1700 ljudi, za Osservatorio govori Snežana Veličković iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata: “Plate su ispod minimalne cene rada, od 7000 do 15000 dinara mesečno (60-130 eura, prim. aut.). Osim što su niske, plate se ne isplaćuju. Radnicima se u ovom trenutku duguje osam zarada- poslednja isplaćena zarada je za maj i nekim radnicima za jun 2013. godine, a to je bilo pre više od dva meseca. Zdravstvene knjižice nisu overene. Ja sam onima u Vladi rekla da mogu da ih povedem od kuće do kuće da vide kako radnici bedno žive, kako nemaju za hranu i račune. Slična je situacija i u nekim drugim fabrikama u Vranju, a imamo porodice gde supružnici rade u dve različite fabrike od kojih nijedno mesecima ne dobija platu.”

Poslednjim protestom i blokadom autoputa radnici Yumca su izdejstvovali susret sa predstavnicima Vlade, sa kojima je za sada dogovoreno je da im se kao pomoć isplate dve minimalne zarade (minimalna mesečna zarada je oko 200 eura) i overe zdravstvene knjižice.

Istovremeno protestvuju radnici Fabrike vagona u centralnoj Srbiji, u Kraljevu. Protest je postao borbeniji 10. februara, kada su zaposleni Fabrike, kojima su se u međuvremenu priključili zaposleni još dva preduzeća, blokirali prugu i zaustavili železnički saobraćaj u tom delu zemlje.

Radnicima ovog kolektiva u proseku nije isplaćeno osamnaest plata, zdravstvene knjižice im nisu overene, a radni staž nije povezan. U štrajku se nalaze od maja 2013. godine, tokom koga nisu dobili ništa. Po izjavama radnika, mnogi od njih su na egzistencijalnoj ivici i jedan od zahteva je bio da im se isplate bar dve mesečne minimalne zarade, kako bi mogli da pokriju osnovne troškove života i plate račune. Nakon što ni ovaj zahtev nije ispunjen odlučili su se na radikalizaciju protesta blokadom železničkog saobraćaja i tek tako su uspeli da izdejstvuju pregovore sa Vladom. Međutim, nezadovoljni onim što im je rečeno- da većina zahteva ne može da bude ispunjena pre formiranja nove Vlade nakon novih izbora, odlučili su se za nastavak protesta.

Slične zahteve imaju radnici Fabrike železničkih vozila- Želvoz iz Smedereva- oni traže overu zdravstvenih knjižica i isplatu poslednjih šest mesečnih zarada. U pitanju je nastavak višegodišnjih protesta zaposlenih u ovoj fabrici, koja je 2007. godine prodata rumunskom konzorcijumu. Zbog neispunjavanja obaveza iz socijalnog programa i neodržavanja kontinuiteta poslovanja privatizacioni ugovor je poništen 2011. godine, od kada je Želvoz akcionarsko društvo u većinskom vlasništvu države.

Poslednji protest je počeo sredinom januara, kada su radnici ušli u zgradu gradske uprave, u kojoj su neki od njih i noćili, nekolicina je stupila u štrajk glađu, a blokirane su i saobraćajnice u gradu. Radnici su nakon mesec dana blokade, 16. februara izdejstvovali da im se obrati Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade, koji je bio u poseti Smederevu u okviru predizborne kampanje.

Saša Milovanović, Predsednik Sindikalno radničkog pokreta, sindikata koji je osnovan i deluje samo u Želvozu, za Osservatorio opisuje kako je taj susret počeo: “Dobili smo informaciju da Vučić dolazi, pa smo otišli ispred sedišta njegove stranke gde je trebalo da se pojavi. Međutim, simpatizeri i članovi stranke su počeli da se infiltriraju među nas da bi izgledalo kao da smo jedno. Mi iz Želvoza smo onda odlučili da sednemo na ulicu kako bismo se razlikovali od njih, pošto naš skup nije politicki obojen, već je sindikalni i socio- ekonomske prirode. A pošto smo mi građani drugog reda, a političari prvog reda, seli smo na zemlju da se i tako razlikujemo”. Tom prilikom je radnicima Želvoza obećano da će država pomoći da fabrika nastavi da radi i da će se u narednih nedelju dana rešiti neki od gorućih problema. Iako su štrajkači nakon toga pristali da napuste zgradu Uprave, ukoliko dogovor ne bude ispoštovan zakazano je novo okupljanje za 3. mart.

Štrajkovi u Vranju, Kraljevu i Smederevu su deo niza dugogodišnjih protesta radnika u Srbiji, koji sadrže vrlo slične zahteve onima koji su ovih dana izveli narod Bosne i Hercegovine (BiH) na ulice, gde veliki deo protestanata čine upravo obespravljeni radnici privatizovanih i firmi u stečaju.

Ostaje da se vidi u kojoj meri će radnici i sindikati u Srbiji moći da, poput protesta u BiH, postave siromaštvo, nejednakost i zloupotrebu tokom privatizacije kao ključna mesta tranzicione problematike. Ova pitanja, iako pogađaju veliki deo stanovništva Srbije (kao i BiH), nisu ozbiljno tematizovana od strane političkih partija, niti su stranke diferencirane u odnosu na njih. Iako se sada opšti bunt protiv siromaštva i nejednakosti u BiH čini razumljiv i političkim elitama i međunarodnoj zajednici i nevladinim organizacijama, činjenica je da je ista problematika do pre samo tri nedelje bila u gotovo nevidljivoj i izolovanoj sferi slabih radničkih zahteva.

Poslednji protesti u Srbiji su imali poruke: “Plate, a ne izbori”, što govori o mogućem odbacivanju postojeće depolitizovane stranačke ponude.