Studenti i učenici iz svih delova Srbije ponovo koračaju ka Novom Sadu gde će se 1. novembra održati komemorativni skup povodom godinu dana od tragedije u kojoj je šesnaest osoba izgubilo život.

Ovo nije priča o svim studentima koji hodaju tražeći pravdu i odgovornost, iako svi zaslužuju ogromno poštovanje i divljenje. Ovo je priča o grupi studenata iz Novog Pazara koji su na put dug više od 400 kilometara krenuli 16. oktobra. “16 za 16“ simboličan je naziv njihove akcije i označava šesnaest dana pešačenja za šesnaest poginulih u Novom Sadu.

Osmoro studenata Državnog univerziteta u Novom Pazaru već¹ danima korača kroz Srbiju, ponosno i dostojanstveno, bez straha, bez predrasuda, vođeni idejom da smo svi građani jedne države i da imamo pravo da živimo, vidimo, razumemo i prihvatimo jedni druge.

Oni su Bošnjaci. Nose zastavu svoga grada. Nose zastavu Srbije. Nose zastave Palestine. Nose transparente sa imenima dece kojoj je potrebno lečenje. Iznad i pre svega, nose ljubav.

Njihovo pešačenje mnogo je više od broja koraka i kilometara koje će savladati do Novog Sada. Mnogo je više od žuljeva i bolova, od kiše koja natapa kabanice, od uspona koje ni profesionalci ne mogu da savladaju bez muke, više je od svake izgovorene ili napisane reči o njima.

Njihov je pohod, za mene, sloboda. U decenijama mraka, mržnje i ksenofobije u ovoj zemlji, ali i svetu, Novopazarci su rodili novu nadu. Odakle su je izvukli, čime smo je zaslužili, ko ih je tome naučio, nisam u stanju da proniknem.

Učinili smo sve, moja generacija i stariji, da im ubijemo svaku nadu u mogućnost života u državi koja bi poštovala sve svoje građane i u kojoj bi i oni bili ravnopravni.

Ostavili smo im zemlju u kojoj živimo jedni pored drugih, uz privid ravnopravnosti i uključenosti. Zatvorili smo ih u geto, tvrdeći da su nam zakoni najbolji u Evropi i da manjinske zajednice imaju prava kakva samo poželeti mogu.

Ostavili smo ih na milost lokalnim političarima koji žive od podela dok profitiraju osvajajući državne funkcije. Ćutali smo na vređanja i omalovažavanja njihovog identiteta. Ostajali smo nemi na nepravde koje su im činjene.

Ipak, oni su odlučili da ne ćute pred nepravdom zbog koje je šesnaest ljudi izgubilo život. Prvi put u studentskom (i građanskom) protestu u Srbiji učestvuju mladi Bošnjaci. Blokirali su svoj univerzitet uprkos pretnjama i ucenama kojima su bili izloženi od tamošnje uprave.

Organizovali su veliki protest u Novom Pazaru na koji su došli građani iz svih delova zemlje, od kojih mnogi nikada ranije nisu bili u Novom Pazaru. Došli su u Beograd kada je bio protest ispred Radio televizije Srbije, kako bi zamenili studente koji su želeli proslaviti Uskrs sa svojim porodicama.

Više su uradili za Bošnjake nego svi “njihovi“ političari zajedno. Više su uradili za Srbiju nego svi “naši“ političari zajedno. Mladi iz Novog Pazara, naročito grupa koja sada pešači ka Novom Sadu, isceljuju srca natopljena mukom.

Učinili su više za međureligijski dijalog nego svi poglavari svih vera u ovoj državi. Kada im predstavnici države nisu obezbedili smeštaj u mestima kroz koja su prolazili, Novopazarci su spavali u konacima crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve.

Kada im policija nije obezbedila pratnju ni na jednoj ruti puta, dok su hodali izuzetno opasnim deonicama, građani su se organizovali da ih prate kolima i tako ih štite.

Kada su ih, neposredno pre Kosjerića, gradića u centralnoj Srbiji, tradicionalnog uporišta desno orijentisanih stranaka većinskog naroda, zaustavili policajci da pretresu kombi u pratnji, Novopazarci nisu rekli nijednu ružnu reč. Mirno i dostojanstveno su istrpeli još jedan pritisak i nastavili dalje. U pomoć su im pritekli građani okolnih mesta koji im se, kao i mnogi, dive i poštuju njihove napore.

Znam da osećaju ljubav na svakom koraku. U svakom selu i gradu kroz koji su prošli organizovani su dočeci, zagrljaji, sreća i ponos, a sami potvrđuju da je negativnih iskustava toliko malo da ih brzo zaboravljaju.

Ne znam da li i koliko ima onih koji se stide i pognu glavu pred njihovim dostojanstvom.

Ne znam koliko ima onih koji ih podržavaju ali ćute i ostaju kod kuće, jer nemaju vremena, a baš bi hteli da podrže. Ili onih koji se dive Novopazarcima, ali ne mogu baš da ih podrže jer su, ipak, Muslimani.

Ne znam koliko ima razočaranih i onih koji misle da su “svi isti”.

Ne znam koliko ima apatičnih i apolitičnih, onih koje politika ne zanima i gadna im je, ali bi ipak hteli da dišu čist vazduh, imaju pristojno zdravstvo i obrazovanje, mogućnost da rade i žive od sopstvenog rada.

Ne znam koliko će biti onih koji će jednog, već bliskog dana, kada režimu vidimo kraj, tvrditi da su sve vreme bili uz studente.

Ne znam koliko ima onih koji ih preziru jer su druge vere i smatraju ih manje vrednima, nužnim zlom koje moramo da trpimo u zemlji koju delimo.

Ne znam koliko se Srbija promenila za poslednjih godinu dana.

Znam da nije naprasno postala zemlja u kojoj su nacionalizam i šovinizam pobeđeni. Mi, koji verujemo da je ova zemlja za sve nas, nismo postali većina. Nema zavaravanja. Dug je još put.

Ali smo možda, zahvaljujući studentima, zahvaljujući Novopazarcima, korak bliže tom cilju.