Zamenik ruskog premijera Dmitrij Rogozin je tokom ovonedeljne posete Begradu srpskom pemijeru Aleksandru Vučiću uručio maketu ruskog raketnog sistema „S300“. Vučiću je ostalo da se osmehne i sa žaljenjem konstatuje da Srbija nema novaca za nabavku takvih sistema, ali drugih detaljnijih objašnjenja u vezi sa neuobičajenim gestom Rogozina nije bilo ni na konfereciji za novinare ni nakon nje.

Rogozin svakako do u detalje zna finansijske prilike u Srbiji, a zna i kakve bi političke i druge posledice izazvala isporuka „S300“ ili nekog sličnog sistema zemlji koja je u potpunosti okružena članicama NATO-a. Zato na njegov gest i ne treba gledati kao na klasičnu ponudu za kupovinu ruskog oružja, nego kao na političku poruku Moskve Srbiji da napravi otklon od NATO i čvršće se veže za Rusiju. Moguća skrivena poruka je da bi se maketa mogla pretvoriti u pravo oružje ukoliko otklon o kome je reč bude učinjen.

O suštinskom razlogu posete Rogozina moglo se pročitati u izveštaju ruske agencije Tass, u kome je navedeno da je zamenik ruskog premijera od srpske strane tražio da bude obazrivija kada je reč o harmonizaciji srpske spoljne politike sa Evropskom unijom (EU). Drugim rečima, Rogozina brine ubrzavanje evrointegracije Srbije, a maketu „S300“ je doneo samo da bi domaćoj publici pokazao vojnu moć Rusije. Njegov cilj je logičan i očekivan – učiniti sve kako Rusija ne bi izgubila uticaj koji i dalje ima u regionu.

Srpski mejn strim mediji su ili potpuno prećutali ovaj deo Rogozinove izjave, ili su ga gurnuli na margine izveštaja. Ista sudbina zadesila je i informaciju da se Rogozin tokom posete Srbiji sastao sa liderom ultranacionalističke Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislavom Šešeljom, koji potpuno otvoreno zagovara radikalno okretanje Srbije Rusiji i odustajanje od evrointegracija.

Politika

Rogozinova poseta dolazi u trenutku novog porasta napetosti između Srbije i Hrvatske, podstaknutog najavama Hrvatske da će nabaviti dalekometne balističke rakete. Tako je otvoren prostor za neku vrstu „mini trke u naoružavanju“ između dve prilično siromašne male zemlje regiona a Rusija, sasvim očekivano, vidi sebe kao državu kojoj se Srbija, u slučaju da želi da parira Hrvatskoj, može obratiti za nabavku oružja.

Druga važna okolnost je činjenica da se Srbija nalazi pred važnim lokalnim izborima, a verovatno i na korak od raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora na kojima Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS) želi da potvrdi potpunu dominaciju. Vučić se, objektivno gledano, suočava sa potrebom da susedu „pokaže zube“ i obezbedi adekvatan odgovor na hrtvatske nabavke oružja, što i nacionalistički nastrojena opozicija i Moskva odlično razumeju.

Problem je, međutim, u tome što je Hrvatska već članica NATO pa ideja o ulasku male i siromašne Srbije u „trku u naoružavanju“ zvuči gotovo komično. Tako nešto moguće je jedino ukoliko bi Srbija našla drugog, isto tako moćnog partnera i uz njegovu pomoć počela da podiže inače prilično devastiranu vojnu moć. Jedini potencijalni kandidat je Rusija, ali ključna srpska spoljnopolitička ideja je ulazak u EU, gde su gotovo sve zemalje članice NATO, a nijedna nije u savezu sa Rusijom.

Sve u svemu, „trka u naoružavanju“ je jedna komična floskula koju povremeno koriste ultranacionalisti tražeći da se zemlja osposobi da parira Hrvatskoj. Nikakve iole ozbiljne stručne rasprave na ovu temu nije bilo (a verovatno je neće ni biti), pa se priča svodi na dnevno-politička prepucavanja u kojima različite grupacije unutar Srbije, kao i takozvani spoljni faktori, traže priliku da promovišu svoje interese.

Neutralnost

Epizoda sa najavljenom hrvatskom nabavkom dalekometnih raketa i maketom sistema „S300“ još jednom je pokazala slabosti takozvane neutralne vojne pozicije koju Srbija nastoji da održi. Okružena zemljama NATO, a još uvek spojena prijateljstvom i ljubavlju sa Rusijom, Srbija sve teže nalazi odgovore na izazove sa kojima se suočava, a spoljni akteri, odnosno NATO i Rusija, gledaju svoja posla i svoje interese, ne obazirući se previše na srpsku neodlučnost.

Srbija je u praksi već duboko zagazila u evrointegracije, kao i u izgradnju odnosa sa NATO, pa je u ovom trenutku praktično nezamislivo da Vučić posluša Rogozina i potpuno odustane od harmonizacije spoljne politike  sa Evropskom unijom. On može da nastavi da pruža otpor ideji da Srbija uvede sankcije Rusiji i to će mu u Briselu, bar za sada, biti tolerisano. Rusija bi, pak, htela da u regionu ima snažan glas u svoju korist, a glavni cilj joj je da oslabi front zemalja koje se protive njenoj politici prema Ukrajini.

S obzirom na činjenicu da se približavaju izbori, Vučić nema previše prostora za javno pružanje otpora najnovijoj „ofanzivi“ Moskve. Otuda je za očekivati da će pozicija Srbije ostati nepromenjena i da će se Beograd i dalje zalagati za što bolje odnose sa Moskvom i što brže priključivanje evrointegracijama. U medjuvremenu će morati da trpi bočne udarce, poput najnovije šarade s dalekometnim raketama i maketom ruskog protivavionskog sistema.

Za očekivati je da će kompletna propagandna mašinerija, uključujući i visoko kontrolisane medije, u narednim mesecima biti u potpunosti okrenuta predizbornoj kampanju, blaćenju svakog potencijalnog protivnika vladajuće stranke, lansiranju novih afera, optužbama za kriminalnu delatnost opozicije… A to znači da će ionako mizerno mali prostor za bilo kakvu ozbiljnu javnu društvenu raspravu o bilo kom ozbiljnom političkom ili ekonomskom pitanju biti potpuno ukinut.