Kada je 15. maja 1989. osnovan kao omladinska radio stanica odmah je bio prepoznat kao program koji slušaocima nudi nešto potpuno drugačije, muziku koja se nije mogla čuti na drugim medijima, vesti iz kulture sa gradskih ulica i informacije o političkim događajima kojih nije bilo na prorežimskom medijima tadašnjeg prvog čoveka Srbije Slobodana Miloševića.

Prvi put je program Dvedesetdvojke prekinut 9. marta 1991. kada su novinari ovog radija prenosili brutalnu reakciju vlasti protiv desetina hiljada demonstranata koji su protestovali protiv režima koji je zemlju vodio ka ratu i međunarodnoj izolaciji. Činjenica da se Radio B 92 zbog slabog signala tada mogao čuti samo u pojedinim delovima grada spasio ga je od potpunog ukidanja, program je vraćen a Beograđani prepoznali da na toj frekvenciji mogu saznati sve ono što su drugi mediji, privrženi vlasti, prećutkivali.

Jasna antiratna uređivačka politika nije se ogledala samo u necenzurisanim vestima. Pedesetak ljudi koji su tada sarađivali i radili na B92 nisu tek pratili događaje već ih i organizovali, poput mirovnog koncerta najpoznatijih beogradskih rok grupa ili prikupljanja pomoći za izbeglice iz Krajine o kojima tada režimski mediji nisu ni izveštavali.

Jasna i neprikrivena veza sa tadašnjom opozicijom, bila je povod da se Radio B92 još jednom zabrani. Tokom tromesečnih masovnih demonstracija zbog poništavanja lokalnih izbora u jesen 1996, koje je su predvodili opozicioni lideri Zoran Đinđić, Vuk Drašković i Vesna Pešić i studenti Beogradskog Univerziteta, Dnevnik u 17h i informacije sa ovih protesta reemitovale su se na programima lokalnih radio stanica.

Protest se ubrzo proširio po celoj Srbiji a Radio B92 postao simbol otpora i nezavisnog informisanja i za građane izvan Beograda. Bio je to razlog da frekvencija ovog programa bude ometana sa obrazloženjem da je “ušla voda u koaksijalni kabl”. Glasnogovornici Miloševićevog režima nazivali su novinare B92 “snagama haosa i bezumlja”, “domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima”. Usledio je pritisak međunarodne zajednice i njenih zvaničnika koji su dolazeći na sastanke kod Slobodana Miloševića obavezno svraćali i u redakciju Devedesetdvojke.

Kabl se “osušio” i Radio B92 je nastavio na isti način da izveštava sve do 2. aprila 1999. kada je, usred NATO bombardovanja, nasilno preuzet od funkcionera vladajuće Socijalističke partije Srbie. Svi zaposleni su iz protesta dali otkaz novom rukovodstvu i u leto 1999 napravili novi Radio B292 koji se emitovao na jednoj od frekvencija gradskog radija Studio B. Ubrzo je usledila i četvrta zabrana, u maju 2000. specijalne jedinice policije su preko noću ušle u prostorije Studija B i prekinule program. Radio B292 sa nove lokacije nastavlja da radi, koristeći predajnik koji se nalazio izvan Srbije u Bijeljini (BiH) i sve do promene vlasti 5. oktobra 2000. ova stanica je bila nezaobilazni izvor informacija o svim političkim događajima i stavovima ne samo vlasti već i opozicije.

Nije samo informativni program Radija B92 bio drugačiji. Muzička redakcija nudila je takođe potpuno različit zvuk od onoga što se moglo čuti na drugim frekvencijama. Umetnici koji nisu mogli da stignu do programa najvećih televizija i stranica najtiražnijih novina, našli su ovde svoje mesto. Andergraund kultura, necenzurisane vesti, urbani ritam, drugačiji govor, provokacija kao način komunikacije sa publikom, slogan “ne verujte nikome, pa ni nama” bili su razlog popularnosti koja je prepoznata i izvan granica Srbije. Oko 80 svetskih nagrada za novinarstvo, knjige i filmovi o devedestdvojci dokazuju značaj koji je ova stanica devedesetih imala ne samo u Beogradu.

Takva uloga definitivno nestaje kada se 2004 formira zajednička redakcija radija i televizije B92 koja je formirana neposredno posle 5. oktobra. Vesti sa televizije čitaju se na radiju, nestaju reportažne forme i provokativne kontakt emisije a čak se i kultni politički tolk šou Kažiprst emituje iz radijskog studija na taleviziji. TV i Radio B92 dobijaju nacionalnu frekvenciju što ih stavlja u red najvažnijih medija. Ipak, brojni novinari, muzički urednici, voditelji odlaze iz različitih razloga a jedan je zajednički – komercijalizacija programa i televizijskog i radijskog učinila je da B92 više nema ni svežinu, ni kritičku oštricu.

Mnogi veruju da je B92 “umirao” više puta. Za neke je taj trenutak bio kada se promenila muzika i sve više počela da liči na mejnstrim kakav se mogao čuti i na ostalim stanicama. Za neke je kraj bio kada je TV B92 počela da prikazuje rialiti program “Veliki brat”, za druge odlazak nekih njegovih zvezda na druge stanice ili u druge profesije. Činjenica je da je gubitak stranih donacija od kojih se Radio izdržavao devedesetih i trka sa konkurencijom na neregulisanom tržištu doveo do niza poslovnih kompromisa, političkih ustupaka i programskih promena zbog kojih je od nekadašnje slave ostao samo brend.

Privatizacija B92 bila je krajnje netransparentna i procenti učešća vlasništva kompanije su se menjali. Od 2010., kada je većinski deo vlasništva (84,55%) kupila grčka firma Astonko d.o.o, Savet za borbu protiv korupcije u svojim izveštajima upozorava na opasnost da se iza of-šor firmi sa Kipra u B92 i televiziji Prva krije isti vlasnik. Nedavno izglasani novi medijski zakoni omogućuju ono što je prethodno bilo nedozvoljeno, da isti vlasnik poseduje više elektroniskih medija sa nacionalnom frekvencijom i spekulacije su da će se ove dve televizije i formalno spojiti. Zvaničnih oglašavanja o budućnosti kompanije nije bilo osim kratke najave na sajtu da je promena letnje programske šeme Radija “uvod u podmlađeni muzički koncept, komercijalni program i novu energiju.”

U poslovnim interesima programski sadržaji, bar u Srbiji, mere se količinom estradnog programa. U takvom programu i političke teme moraju da imaju elemente zabave, a u Srbiji, gde je većinska i neprikosnovena vlast Srpske napredne stranke na čelu sa premijerom Vučićem vesti su kontrolisane a svaka kritička reč, bar u elektronskim medijima, je cenzurisana.

Zaposleni na Radiju B92 su već mesecima slutili da će se programski sadržaj promeniti, ali nisu verovali da će to saznati preko sms poruka iz banaka koje su ih obaveštavale da im je na račune uplaćen novac – otpremnina za dotadašnji rad. Neki od autora muzičkih emisija, koji su čak radili program pro bono, dobili su od menadžmenta poruku: “Do sada ste verovatno već upoznati sa promenama u Radiju B92 od četvrtka 9. jula. Da izbegnemo eventualne nedoumice, te promene podrazumevaju i ukidanje svih autorskih emisija, uključujući i Vaše”.

Tako je, u tišini nestao Radio B92. Ono što se čuje na toj radijskoj skali zove se Play radio i jedina reakcija jednog od novinarskih udruženja bila je hoće li mu se sada, zbog promene programskog sadržaja, ukinuti nacionalna frekvencija. Tu mogućnost je potvrdio i predsednik  Republičkog tela za elektronske medije Goran Karadžić. Za slušaoce koji su do kraja ostali verni devedesetdvojci, pre svega zbog nekoliko muzičkih, autorskih emisija to je najmanje bitno. Za nostalgičare kojima je ona devedestih bila “prozor u svet”, takav B92 je odavno prestao da postoji. Nevolja je u tome što u Srbiji danas nema ni naznaka da bi neko drugi mogao da postane ono što je Radio B92 značio do pre desetak godina.