“Istorija se ponavlja”, reči su koje poslednja tri meseca često čujem od svojih vršnjaka. Mi, nekadašnji studenti, danas sredovečni ljudi, koji smo proveli više od tri meseca protestujući protiv izborne krađe i režima Slobodana Miloševića, na mnogo načina ponovo proživljavamo svoju mladost. Pomešana osećanja svakodnevno se smenjuju. Radost, nostalgija, bes, razočarenje, tuga što smo im ostavili zemlju u kojoj ne mogu slobodno da dišu. Muka jer moraju da ispravljaju naše greške.

Godinama slušamo da su mladi apatični, nezainteresovani za društvena i politička dešavanja, razočarani, okrenuti sebi i egoistični, da žele da odu iz zemlje čim pre, da su im uzori tajkuni i starlete, da život provode virtuelno igrajući igrice i besposličareći.

Gledamo analize i nekakve brojke koje govore da mladi ne izlaze na izbore i da ih se politika ne tiče. Potcenjujemo ih godinama, misleći da bolje nismo ni zaslužili jer smo ih razočarali. I, onda… onda se desi da pukne balon straha, pokrene se energija mladih, izlije se njihova mudrost i borbenost. Pa polako potok preraste u reku, reka u more, more u okean. I, ma koliko ove reči delovale preterano, upravo se to dešava u Srbiji.

Neka se zna – to su naša deca. Deca nas koji smo devedesetih imali dvadeset i nešto godina. Mladi ljudi koji su odrastali uz naše priče o studentskim protestima i kako nam je to bio (kakva ironija) jedan od najlepših perioda u životu, naši potomci koji su nas gledali umorne i potištene od borbe koja se činila uzaludnom.

Isti oni kojima nismo mogli da pogledamo u oči i odgovorimo na njihova pitanja čemu učenje i studiranje, čemu poštenje kada je sve u ovoj zemlji do srži korumpirano. Oni mladi koji ne znaju za bolje, čiji “svesni” život protiče za vladavine Srpske napredne stranke i svemogućeg predsednika, koji rastu i sazrevaju uz saznanje da će posao dobiti samo ako ćute ili se učlane u vladajuću stranku.

Mnogi od nas, njihovih roditelja, savili su kičmu. Razočarani zbog neuspeha borbe u koju su uložili svoju mladost, slomljeni nakon kratkog perioda dobrog života i kakve takve slobode i demokratije od 2000. do 2012, uvređeni ponašanjem i nepostojanjem opozicije, većina je zaćutala.

Zatvorili smo se u naše “mikro svetove”, sa istomišljenicima, i tako se trudili da ostanemo normalni u ludilu koje nas okružuje. Činilo se da je režim dobio upravo ono na čemu je predano i temeljno radio duže od deset godina, kritika je zamrla, a svaki pokušaj pobune uspešno je ugašen.

A, onda, naizgled odjednom, novosadska tragedija nam je pokazala da ne poznajemo svoju decu.

Protest, koji su studenti pokrenuli i koji se zbog njihove energije i pameti širi kao buktinja po Srbiji, već je promenio zemlju. Strah je promenio stranu i to je najveći uspeh ovog novog studentskog pokreta.

Odlično su organizovani, precizni u zahtevima, gađaju samu suštinu problema – sveprisutnu korupciju, kriminal i bahatost. Ne nasedaju na igru u kojoj jedan čovek odlučuje o svemu. Jasno odgovaraju predsedniku – nisi nadležan. Prvi put neko ne obraća pažnju na njega i Vučić ne zna šta bi sa tim.

Ne dozvoljavaju političarima da im kvare posao. Distancirali su se i ne puštaju blizu sebe opozicione partije, pokrete i sve one koji bi da se “okoriste” njihovom borbom. Traže podršku građana, svih slojeva društva i dobijaju je, malo po malo osvajajući do juče zabetonirane delove društva. Odlučni su, nemaju nameru da stanu.

Ne možete im, mada je režim pokušao, pripisati da su strani plaćenici. Ne prolazi ni kada kažu da je na delu obojena revolucija. Sve manje ljudi u Srbiji veruje u to. Kada je režim želeo da proteste ugasi skraćivanjem školske godine, u nadi da će za novogodišnje i božićne praznike studenti otići kući da odmaraju, jedu i praznuju, učinio je sebi medveđu uslugu.

Studenti su plamen protesta preneli i u male sredine, uživo ispričali svojim roditeljima, prijateljima, komšijama šta se to dešava u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i drugim univerzitetskim centrima. I gle, ustala su mesta u kojima protesta nije bilo, čak i u vreme kada su organizovane velike demonstracije. Sa takvom energijom režim ne zna šta da radi.

Organizovali su se u plenume na svim fakultetima, povezali horizontalno i vertikalno, demokratski donose odluke i sami odlučuju o svojim planovima. Nepokolebljivi su i znaju više od nas.

Neke njihove akcije podsećaju na one u kojima sam učestvovala ili kojima sam svedočila dok sam kao studentkinja tri meseca bila na ulicama Beograda u zimu 1996. godine. Jedna od takvih je i studentski marš kada je decembra 1996. grupa studenata iz Novog Sada peške stigla u Beograd.

Sećam se, kao danas, radosti sa kojom smo ih dočekali. Skoro tri decenije kasnije, na marš slobode iz Beograda su put Novog Sada krenuli studenti beogradskih fakulteta u znak solidarnosti i podrške svojim novosadskim kolegama i kako bi se priključili blokadi tri mosta u glavnom gradu Vojvodine.

Moje kumče marširalo je do Novog Sada. Ta divna plavokosa devojka, briljatna studentikinja sa svim desetkama u indeksu, iz porodice koja ne vodi borbu za egzistenciju, korak u korak sa svojim kolegama, prešla je 84 kilometra, dok su njeni roditelji i svi mi koji je volimo, ronili suze i pucali od ponosa.

Prepoznaje i tačno ukazuje na probleme u društvu, oseća ih organski i sa punim pravom zahteva pravdu i uređenu državu. Ona, kao i svi studenti koji su nam otvorili oči i probudili nadu, imaju našu bezrezervnu podršku. Imaju i sve veću podršku društva, bez obzira na kojoj političkoj strani bili.

Zaustavljam se sa poređenjem. Pomalo je uvredljivo povlačiti paralele između naših protesta i protesta mladih danas. Sva pažnja bi trebalo da bude usmerena na njih i to ne samo u Srbiji, već i u svetu.

Pametniji su od nas. I zaslužuju da žive u uređenoj državi, odnosno da je urede onako kako bi trebalo, kako mi nismo umeli.

Zato, praštajte mladi ljudi zbog bremena koje smo vam natovarili na leđa.