„Ideje u mojoj stranci da se smeni ombudsman Saša Janković, što može da se završi za 24 sata, nikada neću da podržim”, rekao je srpski premijer i lider vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić. Ta izjava samo na prvi pogled može da zvuči kao pokušaj da se zaštiti institucija ombudsmana pred furioznim naletom brutalne medijske i političke harange kojoj je Janković izložen mesecima, a u realnosti funkcioniše kao deo te kampanje.

Premijer, naime, nije ni pokušao da se suprotstavi kampanji protiv ombudsmana, ali upozorava da može da ga smeni. Opisao ga je kao političkog protivnika, čime je posredno ukazao na stvarne motive za orkestrirane napade u kojima neposredno učestvuju najviši vladini funkcioneri i članovi parlamenta. Iz toga sledi da će pritisak na Jankovića da se nastavi i da između aktuelne vladajuće garniture i njega ne može lako i brzo doći do razumevanja.

Smene neće biti prevashodno zbog toga što Vučić ima razloga da veruje da bi Brisel i Vašington bili veoma nezadovoljni ukoliko bi se to dogodilo. Beogradu je u nekoliko navrata poručeno da ombudsmanu treba da bude pružena puna podrška, a smena kao opcija nije ni pominjana. Vlasti verovatno računaju da će se pritisci i napadi tolerisati i to će biti granica do koje će se kretati u pravom malom ratu protiv ombudsmana koji su inicirale.

Kampanja protiv Jankovića počela je da dobija zamah još pre nekoliko meseci, nakon što je pokrenuo postupak povodom incidenta na prošlogodišnjoj Paradi ponosa u Beogradu u kome su se sa žandarmima koji su obezbeđivali skup sukobili brat premijera Vučića i njegovo obezbeđenje, pripadnici elitne vojne jedinice “Kobre”. Vučić je tada rekao da je njegov bratu divljački pretučen, a Janković je tražio da se proveri i ponašanje “Kobri” u incidentu.

Afera

U kampanji koja se trenutno vodi protiv Jankovića obilato i otvoreno se manipuliše podacima iz policijskih dosijea, sa ciljem da se ombudsmanu pripiše odgovornost za samoubistvo njegovog prijatelja koje je pre 22 godine iz Jankovićevog pištolja ispalio sebi metak u glavu. Ombudsman je tada bio student i imao je 23 godine, a ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji je javnosti predstavio istrgnute delove dosijea o pomenutom slučaju, posredno sugerišući da postoji Jankovićeva krivica ili odgovornost.

Ministar Stefanović je u prvim reagovanjima nakon pokretanja kampanje direktno doveo u vezu incident na Paradi ponosa, odnosno deo Jankovićevog izveštaja o tom događaju u kome se navodi da je jednom od pripadnika „Kobri“ iz obezbeđenja premijerovog brata u sukobu sa žandarmima ispao pištolj sa metkom u cevi. „Ministar Stefanović je izjavio da sam želeo da se bavim pištoljima drugih, a da mi sada smeta što se neko bavi mojim pištoljem“, rekao je Janković u intervjuu za beogradski nedeljnik „Vreme“.

Afera je, inače, plasirana preko tabloida “Informer”, u čiji rad krugovi oko premijera Vučića imaju neposredan upliv. Osnov za njeno lansiranje je bilo nekoliko izveštaja o događaju od pre 22 godine u kojima je navedeno da Janković, u trenutku kada je policija došla u stan u kome se njegov prijatelj ubio, nije imao kod sebe dozvolu za pištolj iz koga je ispaljen hitac.

Dokumenta o kojima je reč pribavljena su iz policijskih izvora, ali su samo deo dokumentacije o celom slučaju o kome su policijski i sudski organi sproveli detaljnu istragu. Neko iz policije ih je “pustio u opticaj” sa očiglednom namerom da podrži kampanju koja je u toku. Ispostavilo se, međutim, da su tvrdnje o tome da Janković nije imao dozvolu za sporni pištolj netačne, a policija je to  morala posredno da prizna, objavljujući dokumenta iz kojih se vidi da je postojala uredno izdata dozvola za nošenje oružja.

Mediji koji vode kampanju su nakon toga naprosto prestali da pišu o nelegalnoj dozvoli za oružje, usresredivši se na tvrdnje iz dokumenta u kome se navodi da je “parafinska rukavica” pokazala da je Janković imao tragove baruta na ruci. Ali, i to je bila poluinformacija budući da su tragovi bili minimalni i da su mogli nastati u dodiru sa nekim predmetom u stanu u kome se dogodio incident ili u dodiru sa stradalim. Činjenica je, takođe, da je istraga utvrdila da Janković u trenutku smrti svog prijatelja nije bio u stanu i da je došao tek 15 minuta kasnije.

I ministar Stefanović i drugi funkcioneri vladajućeg bloka nastavili su da kritikuju ombudsmana, ne osvrćući se na optužbe opozicije i nevladinog sektora da su manipulisali podacima i dosijea koje su koristili kao glavni argument za ličnu diskreditaciju čoveka čiji im se rad ne dopada. Stefanović je rekao da neće biti obnavljanja istrage jer za to nema zakonskog osnova ali je, uprkos tome, ostavio otvorenu sumnju da možda i nije reč o samoubistvu.

“Da nisam u pitanju ja lično, uveliko bih vodio postupak kontrole protiv Ministarstva unutrašnjih poslova zbog posebno nekorektnog postupanja prema građanima na štetu prava na tajnost ličnih i porodičnih prilika, privatnost, zaštitu podataka o ličnosti, objektivnost i nepristrasnost u postupanju organa vlasti, poštovanje pretpostavke nevinosti…”, kaže Janković.

Politika

Kampanja koja se vodi ima i jasnu političku konotaciju. Neposredno uoči najnovijih napada na Jankovića dve prestižne agencije za istraživanje javnog mnjenja imale istraživanja prema kojima je on na četvrtom, odnosno petom mestu po popularnosti. To baca novo svetlo na optužbe na račun Jankovića da se ne bavi svojim poslom nego politikom, koje su jedan od osnovnih lajt-motiva kampanje koju vodi vladajući blok.

Janković, inače, ima 45 godina i u toku je njegov drugi mandat na mestu ombudsmana, što znači da ne može više da se kandiduje za tu funkciju. Mandat mu ističe 2017. Godine, upravo u vreme kada treba da budu organizovani redovni izbori za predsednika Srbije. Vladajućem bloku, a naročito Vučićevoj Srpskoj naprednoj stranki (SNS), je u interesu da se do tada na javnoj sceni ne profiliše ličnost koja bi mogla da ima iole realne izgleda za ulazak u izbornu trku za neku važniju funkciju.

Ombudsman je, bar na nivou činjenica, uspeo da se odbrani od napada. Činjenica je, takođe, da je on u neravnopravnom borbi sa vladajućim blokom i institucijama za čiju kontrolu je zadužen zadobio simpatije značajnog dela javnosti, pogotovo u srednjem, obrazovanijem sloju stanovništva. Nevladine organizacije i intelektualci snažno ga podržavaju na društvenim mrežama i u medijima. Krug onih koji ga bespoštedno napadaju svodi se na članove i poslanike vladajuće stranke i nekoliko izrazito provladinih medija.

Pokazalo se da je opšti juriš na ombudsmana koji je pokrenuo vladajući blok loše pripremljen i vođen i da je vladajući blok uhvaćen u nekoj vrsti raspokara. Janković sada, upravo zahvaljujući toj kampanji, u javom diskursu počinje da dobija političku konotaciju, a istovremeno je zadržao funkciju koja mu omogućuje prisustvo u medijima. Za Vučića i vladajući blok to je prilično neprijatna kombinacija koju nekako moraju da prevaziđu.

Najbolje rešenje za vlasti bi, naravno, bila Jankovićeva smena, ali ta opcija ne dolazi u obzir kako zbog protivljenja Brisela i Vašingtona, tako i zbog sve snažnije javne podrške koju ombudsman dobija na domaćem terenu. Nastavak kampanje će, sa tog stanovišta, pre biti pokušaj “kontrole štete” prouzrokovane neopreznim lansiranjem optužbi nego strategija kojom bi Vučić bio u potpunosti zadovoljan.