Slobodan Milošević, čovek za čije se ime vezuje raspad bivše Jugoslavije i krvavi oružani sukobi, sasvim slučajno ima isto prezime kao i aktuelni potpredsednik hrvatske vlade iz redova srpske manjine Boris Milošević, za čije ime bi, kako stvari sada stoje, moglo da bude vezano otvaranje nove stranice u odnosima Srbije i Hrvatske. Njegova odluka da prisustvuje obeležavanju godišnjice vojne operacije "Oluja", koja je 1995. godine rezultirala proterivanjem oko 200.000 Srba iz Hrvatske, dugoročno će uticati na odnose između Srbije i Hrvatske, a verovatno i na opštu situaciju u regionu.

Centralna manifestacija obeležavanja godišnjice "Oluje" održana je u gradu Kninu, koji je pre rata bio većinski srpski grad i sedište samoproglašene Republike Srpske Krajine (RSK), oblasti sa srpskom većinom. Praktično celokupno stanovništvo je izbeglo pred ofanzivom hrvatskih snaga. Činjenica da se sve to, u organizaciji hrvatskih vlasti, već godinama slavi kao veliki uspeh hrvatske politike i vojne sile je za Srbe prilično bolno podsećanje, ne samo za radikalne nacionaliste, nego i za ljude sa umerenim nacionalnim osećanjima. Reč je, dakle, o ranama koje po pravilu izazivaju povišene tenzije, što gest Miloševića, čiji su bliski srodnici ubijeni u "Oluji", čini upečatljivijim.

Reč je o prvorazrednom političkom događaju koji nagoveštava promenu politike srpske manjine u Hrvatskoj i delimično distanciranje od stavova i akcija zvaničnih srpskih vlasti, kao i organizacija Srba iz Hrvatske koji su ostali da žive na području Srbije. Miloševićev dolazak u Knin naznaka je mogućeg udaljavanje Srba preostalih u Hrvatskoj od narativa o udaru tamošnjih vlasti na nezaštićene Srbe i njihovog okretanja ka većem stepenu oslanjanja na vlasti u Hrvatskoj. Beogradu se to, naravno, ne dopada pa je usledila orkestrirana kampanja protiv Pupovca i Miloševića.

Pupovac

Samostalna demokratska srpska stranka (SDSS), vodeća stranka Srba u Hrvatskoj čiji je predsednik Milorad Pupovac, a Milošević član najužeg rukovodstva, pokazala je znake spremnosti da počne pragmatično da se okreće političkoj realnosti, procenjujući da Srbi ne mogu čekati neka "bolja vremena" i da moraju da rešavaju probleme sa kojima se suočavaju. Pupovac se u jedom duelu na Radio televiziji Srbije (RTS, srpski javni servis) otvoreno i oštro usprotivio srpskom ministru inostranih poslova Ivici Dačiću, koji je osudio odluku da Milošević prisustvuje obeležavanju godišnjice "Oluje" u Kninu. Bilo je to jedno od najvećih javnih političkih razmimoilaženja Beograda i Srba u Hrvatskoj u minulih nekoliko decenija.

Pupovac je otvoreno optužio srpske vlasti da su se tokom devedesetih, kada je počeo sukob u Hrvatskoj, ponele neodgovorno. Naveo je da je i u vreme rata upozoravao da će se "politike koje su tada vodile" sručiti na srpski narod u Hrvatskoj. "Sada bi neki hteli da se to sruči na Borisa Miloševića. Ljudi koji su tada bili odgovorni u srpskoj politici mogli su da urade nešto na vreme da se ne dogodi egzodus, da se prihvate dugo pripremani planovi koji bi omogućili autonomiju Srba u Hrvatskoj, za koju nije bilo razumevanja na hrvatskoj strani, ali ne razumem zašto je nije bilo na srpskoj", rekao je on.

Pupovčeve primedbe odnosile su se na ponašanje režima Slobodana Miloševića, koji je od kraja devedesetih imao punu kontrolu nad političkim i ekonomskim poslovima Srba u Hrvatskoj, ali i u drugim bivšim jugoslovenskim republikama. Taj režim je početkom devedesetih prošog veka snažno podstakao oružanu pobunu Srba nakon proglašenja nezavisnosti Hrvatske, ali im nije pružio odgovarajuću vojnu pomoć 1995. godine, kada su hrvatske snage ojačale i pokrenule vojnu akciju završenu operacijom "Oluja".

Kontrola

Mediji koji su pod kontrolom srpskih vlasti oštro su napali Miloševića, naglašavajući da se na taj način razbija "srpsko jedinstvo". Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je to donekle ublažio i sveo na opasku da je pre dolaska u Knin trebalo konsultovati Beograd, ali nije bilo jasnijih osuda i oštrih napada na Miloševića niti distanciranja od politike vođene devedesetih godina. Malo je verovatno da će kampanja koja se vodi u Srbiji i stavovi srpskog predsednika ponukati Srbe u Hrvatskoj da odustanu od novog kursa. Jer, oni su početkom devedesetih, praktično bespogovorno, slušali i izvršavali zahteve Beograda, da bi 1995. godine većina njih pred naletom hrvatskih snaga napustila svoje domove.

Nacionalistički orijentisane partije, uprkos ozbiljnom vojnom i političkom porazu, i dalje insistiraju na stavu da Srbi u Hrvatskoj moraju da ostanu nepopustljivi i da te stranke i njihove pristalice čine većinu na političkoj sceni u Srbiji. Vučić zavisi od glasova nacionalista pa ne prigovara njima, nego Srbima u Hrvatskoj. Ali, u Hrvatskoj su se stvari ipak promenile. Vlasti u Beogradu nemaju kontrolu "na terenu", odnosno nad poslovima tamošnjih Srba, kakvu na primer imaju na Kosovu, pa ne mogu lako da im nameću svoje stavove, a pogotovo ne da utiču na politiku Hrvatske. U takvim uslovima Srbima najviše mogu pomoći Brisel i Vašington, a put do njih vodi preko Zagreba, a ne preko Beograda.

Jasno je, dakle, da su iskustva od pre 25 godina isuviše bolna da bi se istorija tek tako ponovila i da bi vođe Srba u Hrvatskoj odluke opet donosile snažno se oslanjajući na Beograd. Treba, takođe, imati u vidu i pomalo bizarnu činjenicu da su Vučić i Dačić u to vreme bili visoki funkcioneri stranaka koje su snažno podržavale Miloševićevu ratnu politiku i da su zagovarali radikalan stav u odnosu na Hrvatsku. Dakle, isti ljudi i njihovi bliski saradnici i danas odlučuju o političkim, ekonomskim i vojnim poslovima i pozivaju Srbe u Hrvatskoj na poslušnost ili ih optužuju za dodvoravanje hrvatskim vlastima. U tome treba tražiti i jedan od razloga za snažan otpor Pupovca i Miloševića kritikama Beograda.