Za manje od mesec dana Rusija je u Srbiji imala čitav niz aktivnosti usmeren na pojačavanje prisustva u regionu. Najpre je srpska humanitarna pomoć ruskim avionom sa aerodroma u Srbiji upućena u deo Sirije u kome su ruske trupe, a ubrzo je usledila poseta jedne delegacije Krima Srbiji. Nekoliko dana nakon toga u Srbiju je u zvaničnu posetu došao šef ruskih obaveštajnih službi Aleksandar Petrušev, a prošlog vikenda je stigao i glavnokomandujući ruskog Zapadnog vojnog okruga Andrej Kartapolov.

Srpska strana za posetu Petruševa kaže da je ranije dogovorena, posetu delegacije Krima potpuno prećutkuje, posetu Kartapolova predstavlja kao rutinsku, a za pomoć Siriji kaže da je humanitarna i da nema nikakav politički kontekst. Ali, budući da je reč o pitanjima koja se itekako tiču spoljne politike, nije od ključnog značaja šta kažu domaći političari nego kako na celu stvar gledaju važni svetski centri moći kojih se dešavanja vezana za Srbiju itekako tiču.

Srpski premijer Aleksandar Vučić nastoji da pokaže da aktivnosti o kojima je reč nisu najava promene stava Beograda prema Evropskoj uniji (EU) i Zapadu u celini. On je posetu delegacije Krima potpuno ignorisao, poseta Kartapolova je ostala u okvirima razgovora sa vojnim zvaničnicima, a transport ruskim avionima u Siriju je opisao kao pomoć napaćenom sirijskom stanovništvu. Petruševa je ipak primio, očigledno smatrajući da je to veoma bitno za odnose sa Rusijom.

Brisel i Vašington nisu ovim povodom zauzimali zvanične stavove, ali je američki ambasador Kajl Skot u intervjuu jednom beogradskom listu rekao da je “neobičan" izbor onoga ko tu pomoć treba da dostavi budući da "Rusija trenutno sa sirijskom vladom bombarduje Alep, bombarduje bolnice, konvoje humanitarne pomoći UN". Jasno je, dakle, da zgusnuta agenda ruskih aktivnosti u Srbiji ne ostavlja Zapad ravnodušnim i da se jačanje kontakata sa Rusijom, uključujući i vojne i obaveštajne, pažljivo prati.

Sumnjičavost

Pozicija u koju već mesecima lagano klizi premijer Aleksandar Vučić nije nimalo ugodna. Brisel i Vašington od njega očekuju da ubrzano normalizuje odnose sa Kosovom i da snažnije utiče na smirivanje tenzija u Bosni i Hercegovini, dok Rusija nastoji da obnovi svoj uticaj u Srbiju, koristeći nezadovoljstvo velikog dela srpskog stanovništva i ultranacionalistički orijentisanih političkih krugova i organizacija načinom na koji se rešava kosovska kriza i mlakom podrškom Beograda vlastima bosanskih Srba.

Od Vučića Zapad nije očekivao da ignoriše posetu delegacije Krima ili da ne podrži odluku predsednika Republike Srpske (RS, srpski entitet u Bosni i Hercegovini) Milorada Dodika o referendumu o Danu RS. Od njega se očekivalo da utiče na Dodika da ne održi referendum, ali i da onemogući Rusiju da unutar samog sistema vlasti u Srbiji nalazi podršku koja omogućuje jačanje saradnje, naročito na vojnom aspektu i kroz bezbednosne strukture.

Pošto nijedno od tih očekivanja nije u potpunosti ispunjeno, Vučić bi iz faze potpune i bezrezervne podrške Zapada politici koju vodi mogao da pređe u fazu sumnjičavosti, u kojoj će se gledati samo već realizovani rezultati i u kojoj neće biti mesta za nove “političke kredite”. Nikakvih naglih i oštrih koraka verovatno neće biti jer srpski premijer tek treba da pokaže da li ima snage da ispuni ključna obećanja u odnosu na Kosovo, zbog čega će zvanična podrška reformama i politici regionalne stabilnosti koju vodi srpska vlada biti nastavljena.

Pitanje je, međutim, da li će i u kolikoj meri Zapad u narednim mesecima biti spreman da pokazuje razumevanje za probleme sa kojima se premijer suočava kod kuće. Brisel i Vašington ne moraju da načine nikakav direktan korak prema Beogradu kako bi oslabili Vučičevu poziciju – dovoljno će biti da tolerišu nastojanja Kosova da što pre pod punu kontrolu stavi celo područje Kosova, uključujući i enklave na severu sa većinskim srpskim stanovništvom, pa da Vučić bude doveden u veoma tešku poziciju.

Perspektive

Niz aktivnosti ruske strane u Srbiji u proteklih mesec dana je pokazao da Moskva može i dalje da računa na naklonost predsednika Tomislava Nikolića i ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića, koji je lider Socijalističke partije Srbije (SPS). Nikolić je primio Petruševa, a Dačić je veoma oštro govorio o pritiscima Zapada, stavljajući do znanja da stav Rusije ima veliki značaj, kao i da Srbija ne mora da ubrza evrointegracije ukoliko to znači odricanje od nacionalnih ciljeva.

“Mi ne vodimo izdajničku politiku… Neko će reći žrtvujemo evropski put – ne žrtvujemo ga, ali ga namerno usporavamo, ne moramo po svaku cenu da otvorimo neka poglavlja ako je uslov za to da Srbija da svoju imovinu”, rekao je Dačić u parlamentu tokom polemike sa opozicionim poslanicima. Vučić nije komentarisao ni Dačića ni Nikolića, ali je i relativna uzdržanost koju pokazuje u odnosu na njihove povremene “izlete” jasan pokazatelj da unutrašnji otpori postoje i da on ne može tako lako da ih suzbije.

U najmanju ruku se može reći da je intenzitet podrške koju evrointegracijama i Zapadu javno daju sa jedne strane Vučić a sa druge Nikolić i Dačić, prilično različit. Takvo stanje je teško održivo na duži rok pa će neko od njih morati da prilagodi retoriku realnosti. To neće biti nimalo lako jer su javni nastupi svih učesnika u ovom procesu motivisani željom da se zabrži naklonost širokih krugova nacionalistički orijentisanih birača i da se tako održe na političkoj sceni.

Vučić bi, kao neosporno najmoćniji političar u zemlji, mogao da “preseče” celu stvar i da javno zahteva od dvojice važnih funkcionera vladajućeg bloka da ne relativizuju evropski put Srbije, ali to ne čini. Dva su moguća razloga za takvo ponašanje – ili oseća da nema dovoljno snage za odlučujuću akciju, ili i sam počinje da razmišlja da je vreme da se prikloni sve snažnijoj volji ultranacionalista i da počne da se okreće Rusiji. Dugoročno gledano, ni u jednom ni u drugom slučaju perspektive nisu sjajne.