Gospodine Svilanoviću, pobednik parlamentarnih izbora je koalicija Za Evrospku Srbiju – Boris Tadić, ali Srbija ostaje duboko podeljena. Razgovori o mogućim postizbornim koalicijama već su poćele. Koliko, prema Vama, je moguće da se ZES dogovori sa socijalistima? I ako taj dogovor bude postignut, hoće li LDP automatski isključen iz vlade?

Izborni rezultat kao i lični odnosi aktera takvi su da mislim da je jedino moguće da LDP podrži vladu koja bi bila demokratska, ali ne vidim mogućnost da u toj vladi učestvuje. Toga su svesni i u LDP i o tome je govorio predsednik stranke, Čedomir Jovanović, kada je rekao da je njegova stranka spremna da podrži izbor evropske vlade koju bi vodio DS, ali da nije spreman da učestvuje u vladi zajedno sa SPS. Osim toga, najavio je konstruktivan odnos u parlamentu, tj. podršku onim zakonima koji doprinose ubrzavanje procesa pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Smatram da je ovakva pozicija LDP najrealnija.

U parlamentu su praktićno glasovi 126 poslanika potrebni samo jednom, da bi vlada bila izabrana. I drugi put, ako neko postavi pitanje poverenja vladi, tada da bi je oborio, takodje, mora da ima 126 poslanika. Izvan toga, svi zakoni i sve odluke skupštine donose se relativnom većinom glasova.

Ako medjutim vlada bude formirana od radikala, DSS-NS i socijalista, kuda će ići Srbija? Da li Vi mislite da će odnosi sa EU-om da zahlade? Ili odstojanje radikala i DSS-a prema EU je bio samo deo predizborne retorike?

Izborni rezultat u Srbiji, neposredno posle proglašenja nezavinosti Kosova, posle neobjasnjivog puštanja Haradinaja na slobodu, posle svega što se dogadjalo, pokazuje ustvari da su procesi u Srbiji odmakli toliko daleko da ne mogu da se vrate. Šta god da bilo koji političar kaze, usvari više nije moguće vratiti Srbiju na neki drugi put. I u slučaju formiranja desne vlade, proces pridruživanja EU može samo jako da se uspori, da bude duži i bolniji, ali nema drugog puta kojim je moguće razvijati ni spoljnu politiku Srbije, niti ekonomske odnose.

Šta će da bude sa Sporazumom asocijacije i stabilizacije i sa Memorandumom sa Fiat-om u slučaju vlade SRS-DSS-NS-SPS?

I stranke koje pominjete, možda sa zakasnjenjem, ali odlučiće se za ratifikaciju sporazuma sa EU.
To pogotovo važi za saradnju sa Fiatom.

Koliko dugo može da traje takva vlada?

Bojim se da na to pitanje ne mogu da odgovorim. Ne mogu da pogadjam koliko će trajati pro-evropska, kao ni, uslovno rečeno anti-evropska vlada. Imali smo vec situacije u kojima je manjinska vlada krajala duže nego većinska. Koja god vlada bude izabrana, nadao bih se da će da potraje 3 ili 4 godine. Mislim da bi to bilo bolje za Srbiju, nego da imamo izbore za godinu dana. Verujem u političku stabilnost. Vlast, istina je kako kažu da apsolutno korumpira, ali takodje i edukuje one koji su na vlasti. Tako da, sa god govorili pre nego što dodju na vlast, kada se jednom suoče sa osgovornošću, shvate da moraju da zadovolje interese gradjana i tada postaju mnogo realniji. Nije moguće zadovoljiti interese gradjana Srbije bez saradnje sa EU.

Da li Vi mislite da će biti nekih medjunarodnih pritisaka oko formiranje nove vlade?

Nadam se da neće. Mislim da je podrška EU u prethodnih nekoliko meseci, nekoliko nedelja ili čak nekoliko dana pred izbore u Srbii, bila izvanredna i nadam se da će sa takvom politikom koja Srbiju uključuje i angažuje, EU nastaviti. I verujem da je takva politika EU veoma doprinela uspehu stranaka koje se zalažu za ubrzanje procesa pristupanja Srbije Uniji. Medjutim, ne verujem da bilo EU, bilo Rusija ili neko treći može imati odlučujuću ulogu u postupku formiranja vlade.

A što se Rusija tiće, mislite li da bi i Rusiji više odgovarla vlada demokrata nego radikala i narodnjaka? Mislim na stabilinost regiona i na odnose sa EU-om, pogotovo što se tiće trgovinksih odnosa izmedju Rusije i EU preko Srbije…

Srbija ne može graditi svoje približavanje Rusiji tako da ne unapredjuje odnose sa EU i sa NATO, baš kao što ne može ni da se približava članstvu u Evropskoj Uniji i eventualno članstvu u NATO, a da taj proces ne bude praćen značajnim unapredjenjem i ekonomskih i političkih odnosa s Rusijom. Pojednostavljena je slika u našoj javnosti da su dva puta, pa čak da su to suprotni putevi. Srbija ima samo jedan put i on vodi ka članstvu u EU. Ja verujem i u NATO. Ko god da Srbijom vlada. Od vlade zavisi samo brzina. Ne pravac kretanja.

Nažalost, naši političari, bar u izbornoj kampanji, predstavljaju EU i Rusiju kao suprotnosti. To je pogrešno. U tom smislu je najkorektniji nastup imala DS, koja je sasvim jasno insistirala na članstvu u EU i istvoremeno insistirala na znacaju ne samo ruske podrške Srbiji u vezi s Kosovom, nego na značaju svestranog unapredjenja ekonomske i političke saradnje sa Rusijom. Ulaskom Srbije u EU, odnosi s Rusijom postaće deo zajedničke evropske politike prema Rusiji. U tim odnosima ima mesta i za gasni aranžman i za druge zajedničke projekte.

Ako vlada bude formirana od strane koalicije ZES-a koliko će pitanje Kosova uticati na odnose sa EU-om? Da li Vi mislite da EU može da nadje neko kompromisno rešenje? Ako medjutim vlada bude formirana od strane radikala i narodnjaka, sta će biti sa Kosovom?

Ko god da formira vladu neće biti dramatične razlike u politici prema Kosovu. Mislim da je sada trenutak da se započnu pregovori na kojima insistira Srbija. Istina, Srbija će te pregovore zvati statusni pregovori, verujem da će ih Vlada Kosova zvati post-statusni pregovori. Kako god ih zvali, oni su neophodni. Ima čitav niz pitanja o kojima je dogovor neophodan. Na primer, kako će se putovati sa Kosova, koja će lična dokumenta gradjani imati, koje će tablice na automobilima biti, kako napraviti dogovor o energetskoj saradnji, zima dolazi, a prethodnih nekoliko bile su užasne za sve stanovnike Kosova. Tu je i privatizacija.

Evo napomenuo sam samo neke od tema za koje verujem da je interes za pregovore obostran. Osim toga, mislim da je potrebno razgovarati kako da se uspostavi saradnja novoizabrarnih opštinskih vlasti u mestima gde žive Srbi na Kosovu sa kljućnim akterima na Kosovu, a to su pored Vlade Kosova i Vlade Srbije, jos i UN i NATO i EU. Možda bi ovi pregovori mogli doprineti i konačnom uspostavljanju odnosa izmedju Vlade Srbije i Eulex. Kako vidite, imalo bi o čemu da se razgovara i vreme je da se u te razgovore udje. Oni ne bi smeli da zavise od toga ko formira vladu u Beogradu. Ne bi trebalo gubiti vreme i čekati stupanje na snagu Ustava Kosova, već bi u razgovore trebalo ući odmah, sa tehnickom vladom u Beogradu, u iscekivanju formiranja nove vlade.

Zadnje pitanje: nedavno na Kažiprstu B92 ste napravili analizu prema kojoj pitanje saradnje sa Haškim tribunalom verovatno neće biti medju prioritetima buduće vlade, bez obzira ko će je formirati. Ali suština vaše analize je da na globalnom nivou pitanje ljudskih prava i ratnih zločina u ovum trenutku nije više toliko bitno kao što je pitanje energije i bezbednosti. Hoćete li da bolje objasnite o čemu se radi?

Tokom poslednjih decenije XX veka univerzalni osnov legitimiteta u medjunarodnim odnosima bila je ideja ljudskih prava. Ujedinjene nacije kao sistem nastale su oko ideje ljudskih prava. Otuda su centralni dokumenti pored Povelje UN, još i Pakt o gradjanskim i političikim pravima i Pakt o ekonomskim i socijalnim pravima. Takodje, EU je nastala na ideji ljudskih prava. Najstarija evropska organizacija, preteča EU, Savet Evrope, nastao je oko Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao centralnog dokumenta, uspostavio je Evropski sud za ljudska prava, čija je praksa danas praktično suština postojanja Saveta Evrope, koji obuhvata skoro sve evropske države, ne samo članice EU.

Kada kažem osnov legitimiteta u medjunarodnim odnosima, onda imam u vidu to da su ljudska prava korišćena kao objasnjenje za najvažnije spoljnopolitičke akcije država, objašnjenje koje nadilazi po značaju i medjunarodno pravo i sve druge osnove legitimiteta. Kada neku akciju ne možete da objasnite ni na jedan drugi nacin, onda se pozovete na univerzalnost zastite ljudskih prava. U tom kontekstu je nastala i ideja humanitarne intervencije, kojom je objašnjeno bombardovanje Jugoslavije 1999. godine.

Na samom početku XXI veka, evo u ovih nekoliko godina, došlo je do dramatićnih promena medju kljucnim medjunarodnim činiocima. Prvo, realno je porastao značaj Rusije i u diplomatskom i u eknomskom smislu. Regionalni problemi su u sve većoj meri tretirani u trouglu Rusija, SAD, EU, dok je u odnosu na globalne probleme sve veći značaj G8 i Kine i Indije, u poredjenju na primer sa Savetom bezbednosti UN. Drugo, ljudska prava u geopolitičkoj prarksi više nisu vrhunski osnov legitimiteta, već mislim da su to sada redom: energija i energetska bezbednost (sto je uostalom i doprinelo tako povećanom uticaju Rusije u svetskim odnosima), očuvanje zdrave životne sredine (što je rezultat sve većeg značaja Kjoto sporazuma i prihvatanja Kine da ima u svojim razvojnim planovima u vidu i značaj Kjoto sporazuma), zatim terorizam (kao direktna posledica napada na SAD i gradove Evrope) i tek negde na četvrtom mestu to su ljudska prava.

Ovakva promena osnova legitimiteta gurnula je u stranu značaj UN i medjunarodnog pravnog poretka zasnovanog na ideji ljudskih prava. Ja ne mislim da je to dobro I nadam se da ćemo prisustvovati reformi sistema UN i povratku poverenja u UN. Medjutim, to će trajati dugo. Ali, ne mogu u medjuvremenu da ne vidim da je to sada tako. Da vam dam ilustraciju samo: recimo da bi u današnjim okolnostima bombardovanje Jugoslavije kakvo je izvedeno 1999. godine bilo nezamislivo, šta god da se dogadjalo na terenu. S druge strane, ovo o čemu sam govorio može da objasni i činjenicu da je Srbija potpisala SSP sa EU iako nije dovršila saradnju sa Haškom Tribunalom. Naravno, to nije jedino objašnjenje, ali je važan element za razumevanje onoga što se dogadja sa Srbijom i oko nje.