11. maja građani Srbije ponovo će birati političke predstavnike koji će odlučivati o budućnosti zemlje u narednih nekoliko godina. Još jedni istorijski izbori, kako ih nazivaju domaći ali i strani stručnjaci, trebalo bi da odgovore hoće li Srbija napraviti korak ka Evropi ili će ostati na margini evropskih dešavanja.

Da situacija bude komplikovanija, građani Srbije će 11. marta glasati na republičkim, pokrajinskim i lokalnim izborima.

Izbori za republičku skupštinu raspisani su svega godinu i po dana nakon poslednjih parlamentarnih izbora. Kriza u nekadašnjoj vladajućoj koaliciji koju su činile Demokratska stranka (DS), Demokratska stranka Srbije – Nova Srbija (DSS – NS) i G17plus eksplodirala je na dvema međusobno povezanim temama – Kosovom i Evropom. Predstavnici DS i G17 koji imaju većinu u vladi zahtevali su nastavak evropskih integracija bez obzira na jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, istovremeno naglašavajući da se ne odriču Kosova i teritorijalnog integriteta Srbije.

Sa druge strane, njihovi dojučerašnji koalicioni partneri su od Evropske Unije zahtevali jasnu poruku da pregovori o budućem članstvu Srbije u Uniji uključuju i Kosovo. Nemogućnost postizanja konsenzusa o najvažnijim državnim pitanjima uzrokovalo je pad vlade i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. U međuvremenu su se razlike između DS i G17 sa jedne strane i DSS – NS sa druge, produbile, a vlada, jedva sastavljena krajem maja 2007. godine nije preživela očekivani najveći test – jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova.

Vanredni parlamentarni izbori zakazani su za isti dan kada i redovni lokalni i pokrajinski izbori. Građani Srbije će na posebnim listićima birati predstavnike lokalnih samouprava u svim opštinama u Srbiji, kao i predstavnike parlamenta u pokrajini Vojvodina.

Najveća dilema tiče se organizovanja izbora na Kosovu. Srpske vlasti rešene su da organizuju i parlamentarne i lokalne (opštinske) izbore na Kosovu. Međunarodna zajednica odlučno odbija mogućnost organizovanja republičkih izbora na Kosovu, dok Beogradu daje signale da je moguće organizovati lokalne izbore u opštinama sa srpskim stanovništvom.

Iako su, po opštoj oceni, za Srbiju u pitanju presudni izbori, kampanje političkih partija nisu ni izbliza oštre kao što je bio slučaj sa predsedničkim izborima održanim u januaru 2008. godine. Istraživanja agencija ukazuju da su birači umorni i zasićeni, te da u manjoj meri prate predizborne programe političkih partija.

Dominatne teme su Kosovo i Evropa, a u njihovoj senci ostaju pitanja korupcije i kriminala, socijalne politike i životnog standarda. Političke partije svoje predizborne kampanje temelje upravo na pomenutim temama. Politički prostor je jasno podeljen na one koji insistiraju na održanju „nacionalnog dostojanstva" i očuvanju Kosova unutar Srbije i na one koji u evropskim integracijama vide šansu Srbije za napredak i stabilnost.

Od silnog prizivanja Srbije i pozivanja na Srbiju skoro da je nemoguće razlikovati kampanje velikog broja političkih partija. Srpska radikalna stranka (SRS) kampanju za republičke izbore vodi pod sloganom „Napred Srbijo". Koalicija Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije (DSS – NS) birače pokušava da pridobije parolom „Podrži Srbiju", dok Socijalistička partija Srbije (SPS) poručuje „Ustani Srbijo".

Demokratska stranka (DS) Borisa Tadića je na čelu velike koalicije koju čine G17 plus, Srpski pokret obnove (SPO) skoro zaboravljenog kralja trgova Vuka Draškovića, Sandžačka demokratska partija (SDP) Rasima Ljajića, Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenada Čanka i niz drugih manjih partija. Ovaj savez nastupa pod sloganom „Za evropsku Srbiju – Boris Tadić". Liberalno demokratska partija (LDP) Čedomira Jovanovića kampanju, koja umnogome liči na kampanju Baraka Obame, temelji na paroli „Širi se", koja bi, pretpostavlja se, trebalo da sugeriše da ideje i stavovi ove partije postaju široko prihvaćeni u Srbiji.

Kampanje, za sada, protiču mirno. Karavani političkih stranaka obilaze Srbiju i pokušavaju da dopru do birača. No, građane Srbije čini se više interesuju uskršnji i prvomajski praznici nego izbori, pa se očekuje da kampanje dobiju maha u poslednjih sedam dana pred izbore.

I analitičari retko daju prognoze, a javnost je tek pre nekoliko dana saznala rezultate istraživanja različitih agencija. Prema rezultatima agencije „Faktor plus" urađenom za potrebe dnevnog lista Politika, za buduću vladu će biti potreban dogovor tri stranke. U tom istraživanju vodi SRS sa 36,5%, koalicija okupljena oko DS ima podršku 34,6%, koalicija DSS – NS može da očekuje 11,7%, SPS 7,1%, LDP 5,8%, a manjine i ostali 4,3%.

Istraživanje agencije Medijum galup sprovedeno od 07. do 12. februara, odmah nakon drugog kruga predsedničkih izbora i pre jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, donelo je rezultate po kojima bi za SRS u tom trenutku glasalo 39,4% ispitanika, DS i G17 plus bi osvojili 37,5%, DSS – NS 10,3%, LDP (u to vreme zajedno sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine) 5,4%, a SPS ne bi prešao cenzus od 5%. Ista agencija je sprovela istraživanje u periodu od 06. do 13. marta kada su rezultati pokazivali nešto drugačiji odnos snaga. U to vreme bi koalicija okupljena oko DS osvojila 39,9% podrške birača, SRS 37,1%, DSS – NS 10,4%, SPS bi prešla cenzus sa 5,4%, a LDP bi mogao da računa na svega 3,1% glasova.

Iako je još rano prognozirati moguće postizborne koalicije, analitičari ukazuju na nekoliko mogućih rešenja. Izvesno je da SRS i DSS – NS neće moći da formiraju većinsku vladu, kao ni koalicija okupljena oko DS i LDP. O ova dva bloka se najčešće govori. Zamenik predsednika SRS Tomislav Nikolić je nekoliko puta izjavio da bi radikali mogli da formiraju vladu sa Koštunicom i Ilićem (DSS – NS), a u javnosti se čak spekulisalo da su se haški optuženik i lider radikala Vojislav Šešelj i lider DSS dogovorili o budućoj saradnji. Iz DSS je ubrzo stigao demanti, a Andreja Mladenović, portparol DSS je ovakve spekulacije nazvao „predizbornim trikovima". Boris Tadić (DS) nudi saradnju svim strankama koje Srbiju žele u Evropi, a uveliko se nagađa da bi LDP i stranke manjina bili prirodni saveznici koalicije „za evropsku Srbiju".

No, kako stvari sada stoje, ni jedni ni drugi neće imati većinu. Tas na vagi može da bude Socijalistička partija Srbije (SPS). Kom će se carstvu privoleti socijalisti koji su umnogome drugačiji nego u vreme Slobodana Miloševića ostaje da se vidi. Lider SPS Ivica Dačić tvrdi da je njegovoj stranci najbliža politika Vojislava Koštunice, ali da će o post izbornim koalicijama razgovarati tek po završetku izbora.

Analitičar Zoran Stojiljković za Politiku kaže da će se „zbog relativno male promene rejtinga stranka u odnosu na prethodne parlamentarne izbore formiranje nove vlade ponovo protegnuti u nedogled". Stojiljković navodi da će za formiranje nove vlade biti potrebna tri igrača pa će ona biti „proevropska ili nacionalna".

Međutim, postoji mogućnost da vlada ne bude formirana u kom slučaju bi novi izbori bili održani na jesen. Istraživanje američke nevladine organizacije IRI (International Republican Institute) objavljeno u dnevnom listu Pres sredinom aprila ukazuje da SRS ima podršku 38% birača, koalicija oko DS 37,2%, DSS – NS 10,4%, a iznad cenzusa je još samo LDP sa 5,1%. Prema rezultatima ovog istraživanja, socijalisti imaju svega 4,2 posto poverenja birača, što ih ostavlja pred vratima parlamenta. Ukoliko se to desi, „moguće je očekivati vanredne parlamentarne izbore na jesen" kaže Stojiljković.
Istraživanja javnog mnenja nisu sasvim pouzdan kriterijum za utvrđivanje stavova birača u Srbiji.

Iznenađenja se dešavaju na skoro svim izborima, a poslednje iznenađenje građani Srbije su priredili na predsedničkim izborima kada su masovno izašli na birališta i time demantovali prognoze o maloj izlaznosti. Programski direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (Cesid) Marko Blagojević u izjavi za B92 navodi da su najčešći naručioci istraživanja javnog mnenja upravo političke partije. Blagojević dodaje da „manipulacije rezultatima istraživanja postoje, ali da to ne čine agencije, kojima nije u cilju da naruše sopstvenu reputaciju, već političke partije".

Poslednju reč na izborima će imati građani. Do tada, političkim strankama ostaje da pridobiju što više pristalica i još jednom ubede građane Srbije da je njihov glas presudan.