Više od 10 hiljada ljudi demonstriralo je 25. maja u Beogradu, u najmasovnijem građanskom protestu organizovanom u proteklih nekoliko godina. Neposredan povod za protest je rušenje većeg broja objekata u centralnom delu Beograda. Suštinski, građani su zabrinuti zbog toga što ni policija ni drugi nadležni organi nisu intervenisali kako bi sprečili veću grupu još neidentifikovanih osoba da nasilno uklone te objekte.

U delu starog gradskoj jezgra, u kome treba da se gradi novo naselje “Beograd na vodi”, u noći između 24. i 25. aprila tridesetak maskiranih ljudi u crnom sa bejzbol palicama zaposelo je celu ulicu dok su bageri srušili veći broj objekata. Jedan noćni čuvar je vezan i maltretiran, a građanima nije dozvoljeno da uđu u ulicu. Građani su zvali policiju da interveniše, ali je ona odbila da izađe na uviđaj, pa se može reći da je u vreme rušenja na tom delu teritorije Srbije bila suspendovana pravna država a zakoni nisu važili.

Žestoko su reagovala građanska udruženja, opozicija i nevladine organizacije, a ombudsman Saša Janković je pokrenuo postupak, kontrolisao rad policije i utvrdio da organi vlasti nisu radili u skladu sa zakonom i naložio da se greške otklone. Premijer Aleksandar Vučić je rekao da nije čitao ombudsmanov izveštaj, ali da je naložio da se postupi po tom izveštaju. Istovremeno, tabloidi i pojedini funkcioneri vladajućeg bloka počeli su da vode kampanju protiv Jankovića.

Premijer je u nekoliko navrata ponovio da je reč o nelegalno izgrađenim objektima koji pripadaju ljudima iz bivše gradske vlasti, ali se ispostavilo da ima i legalnih objekata čiji vlasnici su tužili Grad Beograd. Izbegao je da komentariše činjenicu da je deo grada srušen uz “podršku” čitavog odreda maskiranih ljudi, što je deo nastojanja da se skrene pažnja sa osnovnog pitanja – zašto policija i drugi nadležni organi nisu zaštitili prava građana i pravni poredak.

Demonstracije

Na ulice su 25. maja izašli građani koji strahuju zbog sve jasnijih znakova slabljenja pravne države i jačanja moći stranaka i neformalnih grupa koje, uz prećutnu ili otvorenu saglasnost organa, mogu da nameću svoju volju i interese. Pokrenuli su ih, dakle, strah zbog slabljenja države i njenih institucija i želja za pravdom i za pravnom sigurnošću. Smatraju da država i sistem vlasti treba da služe i pružaju sigurnost građanima, a ne različitim interesnim grupama.

“U potrazi za državom”, pisalo je na transparentu koji su nosili dvoje mladih ljudi. Ta poruka možda najbolje odslikava motive i strahovanja građana koji su se odazvali pozivu na proteste. Oni jesu zabrinuti zbog rušenja, ali još više ih uznemirava  sumnja da organi čiji zadatak je da, na osnovu zakona, štite njihova prava i sigurnost, u prvi plan povremeno stavljaju interese nekih još neidentifikovanih centara moći.

Većina učesnika protesta su bili mladi ljudi, što je pomalo iznenađujuće s obzirom na opštu oceni da je mlada generacija pasivizirana i nemotivisana da se bori za promene u društvu. Govorili su predstavnici građanskih organizacija i udruženja iz Beograda i drugih gradova, bez vidljivog učešća političkih partija. Nekoliko funkcionera opozicije marširalo je sa građanima, ali nisu pokušavali da istaknu svoja partijska uverenja.

Tražene su ostavke gradskih funkcionera, zdušno se klicalo protiv fašizma, a povremeno se klicalo i protiv kapitalizma. Nasilja nije bilo ni u naznakama, a nikome nisu zasmetale ni zastave duginih boja koje su nosili mladi ljudi. Prisustvo policije bilo je tek simbolično i svedeno na nastojanje da se obezbede saobraćajnice kojima se kretala duga kolone demonstranata.

Gradjani i stranke

Protest u Beogradu je, u celini gledano, ličio na građanski protest u bilo kojoj državi razvijene demokratije, ali je imao malo toga zajedničkog sa trenutnim političkim prilikama u Srbiji. U političkoj realnosti, dakle van skupine tolerantnih i pristojnih ljudi koji su došli na protest, vladaju političke netrpeljivosti, umesto društvenog dijaloga se vode bespoštedne kampanje kroz tabloidizirane medije, a populistički i nacionalistički orijentisane stranke imaju potpunu dominaciju.

Da li se, na osnovu svega, može reći da protest građana u Beogradu označava početak buđenja građanskog dela Srbije, koji već desetak godina ubrzano tone u letargiju? Tačan odgovor na to pitanje bi glasio da protest pokazuje da taj deo društva nije potpuno skrajnut. Sve više od tog zaključka bi bilo pretenciozno, s obzirom na činjenicu da ključne poluge vlasti čvrsto kontrolišu populisti i nacionalisti.

Stranke koje slove kao građanske, proevropske i prozapadno orijentisane nemaju ni kapacitet ni kredibilitet da organizuju protest na kome bi se okupio tako veliki broj ljudi. Poređenja radi, desetak dana pre najnovijeg protesta centru Beograda, nekoliko političkih partija je pozvalo na protest na mestu na kome se nalaze srušeni objekti. Pojavilo se samo nekoliko stotina ljudi, mahom stranačkih aktivista, dok su građani ostali kod svojih kuća.

Činjenica da je na protest koji nisu organizovale političke partije došlo više od 10 hiljada ljudi jeste  jasna poruka opoziciji da je potrošila poverenje i da mora da se menja, ukoliko misli da poveća broj pristalica i glasača. Ukratko, veliki broj ljudi hoće i želi da menja loše društvene i socijalne prilike u Srbiji, ali traži okvir za te promene i organizacije u čiji rad će imati poverenja.

Vlast

Vladajući blok predvođen Srpskom naprednom strankom (SNS) Aleksandra Vučića nema previše razloga da u ovom trenutku bude zabrinut zbog toga što je u Beogradu više od 10 hiljada ljudi demonstriralo protiv odluka koje donose vlasti. Vučić jeste nervozan jer protesti narušavaju njegova nastojanja da izgradi imidž neprikosnovenog lidera koji ima nepodeljenu podršku stanovništva, ali ubedljiva većinska podrška birača koju on ima u dogledno vreme teško da može biti dovedena u pitanje.

Vučić je upravo dobio mandat za sastav nove vlade i u narednim nedeljama potpuno će se posvetiti tom poslu. Koristeći dominantan uticaj na medije, on i njegovi najbliži saradnici svakodnevno zasipaju javnost informacijama o velikim ekonomskim uspesima i perspektivama koje se pred Srbijom otvaraju. Budući da nema javnog društvenog dijaloga na te teme i da povremena osporavanja optimističkih procena vladajućeg bloka ne dospevaju do najširih slojeva stanovništva, ubedljiva većina čeka da vlada bude izabrana i da počne da sprovodi obećanja.

Za promenu i ozbiljniju društvenu pobunu nije dovoljno da kod značajnog dela populacije postoji zabrinutost za budućnost i ličnu ekonomsku i socijalnu sigurnost. Civilno društvo i grupe građana tu zabrinutost mogu da pokreću i podstiču ali, bar za sada, nemaju kapacitet da je kanališu i pretvore u snažan pokret koji bi prinudio vlasti na uzmicanje. Nedostaje, dakle, odgovarajući politički okvir u kome bi se moglo delovati efikasnije i ubedljivije.

Protesti će se verovatno nastaviti, ali će ostati neka vrsta ventila za narastajuće nezadovoljstvo srednjeg građanskog sloja stanovništva sve dok se stvore neke nove političke grupacije sposobne da menjaju društvo ili dok već postojeće političke partije koje se deklarišu kao demokratske, građanske i proevropske ne smognu snage da se reformišu i ponovo postanu privlačne za veći broj birača srednjeg građanskog sloja.