Premijer Cvetković smenio ministra ekonomije Dinkića. Dinkić zatečen vestima. Vlada pada. Vlada ne pada. Dinkić podnosi ostavku da bi Cvetkoviću olakšao posao i obećava podršku vladi do kraja mandata. A, kada će to biti, niko ne zna.

Otprilike je ovako izgledala srpska politička scena od 7. februara kada je objavljena vest o smeni Dinkića. Valjda nije bilo nikoga ko nije bio iskreno zatečen odlukom premijera da smeni „najopasnijeg“ i „najnesposlušnijeg“ ministra zbog kojeg su pale dve prethodne vlade u Srbiji. Em je premijer važio za čoveka koji se ne meša mnogo u svoj posao, em je Dinkić važio za gdina untouchable, em je alfa i omega srpske „demokratije“ (čitaj predsednik Tadić) na svašta pristajao samo da bi očuvao glomaznu mašineriju zvanu Vlada Republike Srbije, pa makar u njoj bilo, na prste jedne ruke nabrojati, dobrih ministara.

Sedim na poslu i miran je dan. Ništa se posebno ne sprema. Osim štrajkova prosvetara, policajaca, zdravstvenih radnika, vlasnika kombija. Opet nam došli ovi iz MMF-a, na jubilarnu šezdesetu rundu pregovora o (pre)velikom dugu. Tomislav Nikolić i Srpska mu Napredna stranka okupili oko 60.000 nezadovoljnih, kažu, traže izbore. Posle par dana saznamo da mu to savetovao Vilijam Montgomeri, nekadašnji američki ambasador u Beogradu, čije usluge plaća tričavih 7.500 hiljada dolara mesečno. Odnosno ne plaća, jer su čestita stranka, pa nemaju para kao ni prosečni građanin države Srbije pa ih dobri Vilijam, šta li drugo, besplatno savetuje. Tu su i ovi iz Evropske unije, došli da po ko zna koji put kažu da ne valja reforma pravosuđa i razne neke druge stvari. Dakle, miran dan.

Kaže kolega Cvetković smenio Dinkića. Ma nije moguće. Otkud bi Cvetković tako nešto učinio?! Uključujemo televizor, kad ono premijer stvarno objavljuje da je odlučio da smeni ministra Dinkića i državnog sekretara iz ministarstva finansija Ilića. Vlada ostaje stabilna i nastavlja da radi svoj posao, kaže Cvetković. Nekoliko minuta neverice. Je li ovo uvertira za nove izbore ili su demokrate smislile neki scenario da vlada ipak poživi još koji mesec.

Istog dana, 7. februara sednica predsedništva G17 plus. Kaže Dinkić da prihvata smenu. I još kaže da neće rušiti vladu. Ostavku podnosi i Verica Kalanović, ministarka za nacionalni investicioni plan, iz iste stranke. Dinkić veli da će podržati kabinet do kraja mandata, te da će predložiti nove ministre. Kaže da Cvetković, a pre svega Tadić, moraju da razmisle šta im valja činiti, jer vlada ne radi dobro. Sutradan podnosi ostavku, sve kako skupština ne bi morala da glasa o smeni, te kako bi dobrog Cvetkovića poštedeo muka.

Tako je završena do sada najozbiljnija svađa između demokrata i G17 plus koja traje od početka mandata ove vlade. Puno su se puta sukobili Dinkić i Tadić, ali nikada ovakvom žestinom, koja je rezultirala „uklanjanjem“ Dinkića. Svađali su se toliko puta da više nije moguće setiti se kada su bili u ljubavi. Svaki put oko para. Dinkić je za G17 plus uzeo skoro sve resore gde su pare, pa je tako on vodio ministarstvo ekonomije a pomenuta mu koleginica nacionalni investicioni plan. Pare su uglavnom odlazile u gradove i opštine u kojima je na vlasti G17 ili Ujednijeni regioni Srbije, skup lokalnih partija koje je okupio Dinkić. Pre nekoliko meseci javnost je saznala da će građani kojima su podeljene besplatne akcije javnih preduzeća umesto obećanih 1.000 evra dobiti stotinak evra. Za ovu predizbornu laž, koju je u kampanji provomisao lider G17, Dinkić je optužio Tadića, rekavši da mu je srpski predsednik rekao da bezočno obmane birače a kako bi zajedno dobili izbore. Priznao je da je malo udela u tome imala svetska ekonomska kriza, no je glavni krivac ipak Boris Tadić. Ovome se, prirodno, nije svidelo takvo prozivanje, pa je Dinkića, pristojnim rečima nazvao lažcem.

Onda je Dinkić koji se poslednje dve godine šetkao po Srbiji sa svitom medija, sve otvarajući fabriku do fabrike, pogon do pogona, predstavljajući investitora do investitora (ko bi rekao da je za vreme njegovog mandata nezaposlenost skočila na preko 700.000 ljudi), objavio da slovenačka fabrika Gorenje otvara novi pogon u Srbiji. Ni po jada što Gorenje jedva krpi kraj sa krajem u Sloveniji, no je muka što ova firma već ima pogon u u gradu Valjevu, a Dinkić je namerio da novi pogon otvori u Zaječaru. E, ali predsednik opštine Valjevo je iz Demokratske stranke, a gradonačelnik Zaječara iz Ujedinjenih regiona. Time je Dinkić još jednom demonstrirao da je solo igrač i da ne mari mnogo za kolege iz vlade. Odvažio se onda državni sekretar ministarstva finansija (inače Valjevac), pomenuti Ilić i frontalno napao ministra. Državni sekretar Ilić je javno optužio ministra Dinkića da po partijskom principu određuje gde će biti investicije u Srbiji. Ministar se uvredio, optužio ga za izdaju vlade i tražio njegovu smenu. Kao i smenu premijera. Rekao da je razgovarao sa „prijateljem Tadićem“ i rekao mu da je Cvetković izgubio autoritet i da stvari moraju hitno da se menjaju inače će stranke vlasti doživeti poraz na izborima. Premijeru nije bilo ni na kraj pameti da podnese ostavku. Prijatelj Tadić je ćutao.

Preigrao se ipak ministar ekonomije. Odlučio je Cvetković (čitaj Tadić) da je dosta. Prvi je put neko iznenadio Dinkića, što je, čini se, među običnim svetom dočekano sa neskrivenom podrškom. Cvetković je pokazno smenio Dinkića, a onda je to isto morao da učini i sa državnim sekretarom Ilićem, ne zbog suštinskog neslaganja sa njegovoim stavovima, već da bi pokazao da neće trpeti nikakva iskakanja iz koloseka. Ilić je, dakle,  kolateralna šteta. Vlada, za sada, nije pala. Strasti su se privremeno stišale. Dinkić, dok formalno podržava vladu, sprema taktiku za izbore. Tadiću za vratom dišu naprednjaci. Na smenu Dinkića Tadić se odvažio i zato što je demokratama bolje da već sada traže saveznike i među drugim partijama. Vlada „čeka“ kandidaturu za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Čekamo i mi bolje dane.