Kultura, protesti i nada za bolju Srbiju
Mirjana Marković, književnica i aktivistkinja, osuđuje kulturnu i društvenu degradaciju u Srbiji: od ukidanja festivala do podrške studentskim protestima. "Mladi u Srbiji bore se za bolju budućnost, dok Evropa ćuti"
Kultura-protesti-i-nada-za-bolju-Srbiju
Protest u Srbiji - © Shutterstock
Živim i radim u Sremskoj Mitrovici, po profesiji sam istoričarka, uz to spisateljica i predsednica udruženja Književna zajednica Sremska Mitrovica, koje broji oko sedamdeset pisaca. Radim u Gradskoj upravi za kulturu, sport i mlade u Sremskoj Mitrovici.
Sremska Mitrovica, nekadašnji Sirmium, bila je jedna od četiri prestonice Rimskog carstva, a u ne tako davnoj prošlosti, tokom prošlog veka, grad je išao linijom prosperiteta. Imali smo sjajne saradnje i kulturne razmene sa mnogim gradovima Evrope. Umetnici i predstavnici gradova učestvovali su na našem Festivalu besedništva te na Folk festu i drugim muzičkim festivalima. Zabeležene su takođe produktivne saradnje na području privrede i turizma. Nažalost, mnogo toga više nema, a grad je u znatnoj meri ruiniran.
Sistematsko urušavanje kulture grada evidentno je u postepenom gašenju brojnih manifestacija.
Mnogo toga je urušeno i u našoj državi Srbiji, nove nadstrešnice su nad nama, problem oko litujuma, EXPO 2027, medijski mrak, širenje mržnje i podela, obespravljenost građana. Beograd je osramoćen Ćacilendom u kojem su takozvani studenti, članovi SNS-a, od kojih većina nikada nije ni prošla pored fakulteta, zatim batinaši i osobe koje su na izdržavanju kazni u zavodima za sankcije. Posebno kršenje ljudskih prava je zloupotreba ljudi sa posebnim potrebama u političke svrhe. U Ćacilendu su boravili i mnogi funkcioneri iz Sremske Mitrovice, zajedno sa gradonačelnikom našeg grada. Smatram da je tim činom naš grad osramoćen.
Dogodile su nam se velike tragedije i pre pada nadstrešnice 1. novembra 2024. godine u Novom Sadu, poput tragedije u školi “Vladislav Ribnikar” i onih u Duboni i Malom Orašju te mnoge druge strašne stvari koje su duboko uzdrmale društvo i ostavile nesagledive posledice.
Poklič studenata i njihov poziv da se trgnemo iz apatije, da ne dozvolimo da se zataškava i prećutkuje ono što urušava, jedina je svetla tačka u ovoj podeljenoj Srbiji. Treba nam ozdravljenje društva u kojem će se poštovati zakon i građani će se osećati sigurno, gde će institucije da rade svoj posao i funkcionišu bez političkog pritiska. Trebaju nam, kako su studenti rekli, “tektonske promene”.
Ako se to ne dogodi mladi će otići iz Srbije, a već ih je mnogo otišlo. Srbija ima ljude poput Novaka Đokovića, sportiste, naučnike, umetnike i druge koji su je proslavili, zadivili svet i koji su danas uz studente i jasno izražavaju svoj stav. Zato su targetirani i provlačeni kroz blato u medijima.
Od samog početka podržavam studentske proteste i aktivno učestvujem u njima i zbog toga trpim targetiranja i uvrede kojima se krše ljudska prava i slobode u lokalnim medijima. Borac sam protiv nasilja nad ženama, zbog čega sam dva puta (2023. i 2024. godine) dobila nagradu “Naj žena” koju dideljuje Blic Žena. Medijsko nasilje kojem sam izložena takođe je vrsta nasilja uperena protiv nekoga ko ima svoj stav i zdravorazumski ga brani.
Zalažem se za slobodu govora koja nije govor mržnje i nasilja. Stala sam na protestima uz moje bivše učenike, a ima ih i na drugoj strani, konkretno među policijom. Učila sam ih dok sam radila u školi kao profesorka istorije da uvek misle svojom glavom i da budu dobri ljudi. Branim mladost Srbije koja treba da gradi neki bolji svet. Ono što doživljavam nije ništa u poređenju s onim što doživljavaju naši studenti koji su pretučeni, pregaženi, hapšeni samo zato što žele da žive u uređenoj državi i da se ispune njihovi zahtevi.
Nadam se da će mladost Srbije da pobedi. Nije im bilo teško da prepešače kilometre po snegu, kiši, vetru. Prešla sam s njima relacije od 40 i više kilometara, bila na mirnim protestima u drugim gradovima, u Beogradu na Autokomandi, 15. marta, 28. juna, i na brojnim protestima u svom gradu i osetila kolika je snaga u našoj mladosti, kolika je ljubav prema Srbiji i želja da se istakne kvalitet.
Podržavam studente zato što se, čistog srca i duše, mirnim putem bore za svoju državu i svoj narod. Ne želim da Srbija bude zemlja iz koje će mladi da odlaze, želim da u nju svi hrle i da joj se raduju.
Verujem da se u Evropi prate događaji u Srbiji, ali reakcija izostaje. Ovaj tekst je moj lični stav koji je samo jedna kap u moru istine koja bi trebalo da dopre do svih onih koji mogu da pomognu da se situacija u Srbiji popravi.
Mirjana Marković
Mirjana Marković rođena je 1965. godine u Osijeku, Hrvatska. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, odsek istorija i stekla zvanje profesor istorije. Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, kao stipendista Konrad Adenauer –Stiftung Foundation, specijalizirala je na odseku za Političke partije i izbore i stekla zvanje strukovnog politikologa i specijaliste za političke partije i izbore. Trenutno je zaposlena u Gradskoj upravi za kulturu i sport u Sremskoj Mitrovici.
Kultura, protesti i nada za bolju Srbiju
Mirjana Marković, književnica i aktivistkinja, osuđuje kulturnu i društvenu degradaciju u Srbiji: od ukidanja festivala do podrške studentskim protestima. "Mladi u Srbiji bore se za bolju budućnost, dok Evropa ćuti"
Kultura-protesti-i-nada-za-bolju-Srbiju
Protest u Srbiji - © Shutterstock
Živim i radim u Sremskoj Mitrovici, po profesiji sam istoričarka, uz to spisateljica i predsednica udruženja Književna zajednica Sremska Mitrovica, koje broji oko sedamdeset pisaca. Radim u Gradskoj upravi za kulturu, sport i mlade u Sremskoj Mitrovici.
Sremska Mitrovica, nekadašnji Sirmium, bila je jedna od četiri prestonice Rimskog carstva, a u ne tako davnoj prošlosti, tokom prošlog veka, grad je išao linijom prosperiteta. Imali smo sjajne saradnje i kulturne razmene sa mnogim gradovima Evrope. Umetnici i predstavnici gradova učestvovali su na našem Festivalu besedništva te na Folk festu i drugim muzičkim festivalima. Zabeležene su takođe produktivne saradnje na području privrede i turizma. Nažalost, mnogo toga više nema, a grad je u znatnoj meri ruiniran.
Sistematsko urušavanje kulture grada evidentno je u postepenom gašenju brojnih manifestacija.
Mnogo toga je urušeno i u našoj državi Srbiji, nove nadstrešnice su nad nama, problem oko litujuma, EXPO 2027, medijski mrak, širenje mržnje i podela, obespravljenost građana. Beograd je osramoćen Ćacilendom u kojem su takozvani studenti, članovi SNS-a, od kojih većina nikada nije ni prošla pored fakulteta, zatim batinaši i osobe koje su na izdržavanju kazni u zavodima za sankcije. Posebno kršenje ljudskih prava je zloupotreba ljudi sa posebnim potrebama u političke svrhe. U Ćacilendu su boravili i mnogi funkcioneri iz Sremske Mitrovice, zajedno sa gradonačelnikom našeg grada. Smatram da je tim činom naš grad osramoćen.
Dogodile su nam se velike tragedije i pre pada nadstrešnice 1. novembra 2024. godine u Novom Sadu, poput tragedije u školi “Vladislav Ribnikar” i onih u Duboni i Malom Orašju te mnoge druge strašne stvari koje su duboko uzdrmale društvo i ostavile nesagledive posledice.
Poklič studenata i njihov poziv da se trgnemo iz apatije, da ne dozvolimo da se zataškava i prećutkuje ono što urušava, jedina je svetla tačka u ovoj podeljenoj Srbiji. Treba nam ozdravljenje društva u kojem će se poštovati zakon i građani će se osećati sigurno, gde će institucije da rade svoj posao i funkcionišu bez političkog pritiska. Trebaju nam, kako su studenti rekli, “tektonske promene”.
Ako se to ne dogodi mladi će otići iz Srbije, a već ih je mnogo otišlo. Srbija ima ljude poput Novaka Đokovića, sportiste, naučnike, umetnike i druge koji su je proslavili, zadivili svet i koji su danas uz studente i jasno izražavaju svoj stav. Zato su targetirani i provlačeni kroz blato u medijima.
Od samog početka podržavam studentske proteste i aktivno učestvujem u njima i zbog toga trpim targetiranja i uvrede kojima se krše ljudska prava i slobode u lokalnim medijima. Borac sam protiv nasilja nad ženama, zbog čega sam dva puta (2023. i 2024. godine) dobila nagradu “Naj žena” koju dideljuje Blic Žena. Medijsko nasilje kojem sam izložena takođe je vrsta nasilja uperena protiv nekoga ko ima svoj stav i zdravorazumski ga brani.
Zalažem se za slobodu govora koja nije govor mržnje i nasilja. Stala sam na protestima uz moje bivše učenike, a ima ih i na drugoj strani, konkretno među policijom. Učila sam ih dok sam radila u školi kao profesorka istorije da uvek misle svojom glavom i da budu dobri ljudi. Branim mladost Srbije koja treba da gradi neki bolji svet. Ono što doživljavam nije ništa u poređenju s onim što doživljavaju naši studenti koji su pretučeni, pregaženi, hapšeni samo zato što žele da žive u uređenoj državi i da se ispune njihovi zahtevi.
Nadam se da će mladost Srbije da pobedi. Nije im bilo teško da prepešače kilometre po snegu, kiši, vetru. Prešla sam s njima relacije od 40 i više kilometara, bila na mirnim protestima u drugim gradovima, u Beogradu na Autokomandi, 15. marta, 28. juna, i na brojnim protestima u svom gradu i osetila kolika je snaga u našoj mladosti, kolika je ljubav prema Srbiji i želja da se istakne kvalitet.
Podržavam studente zato što se, čistog srca i duše, mirnim putem bore za svoju državu i svoj narod. Ne želim da Srbija bude zemlja iz koje će mladi da odlaze, želim da u nju svi hrle i da joj se raduju.
Verujem da se u Evropi prate događaji u Srbiji, ali reakcija izostaje. Ovaj tekst je moj lični stav koji je samo jedna kap u moru istine koja bi trebalo da dopre do svih onih koji mogu da pomognu da se situacija u Srbiji popravi.
Mirjana Marković
Mirjana Marković rođena je 1965. godine u Osijeku, Hrvatska. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, odsek istorija i stekla zvanje profesor istorije. Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, kao stipendista Konrad Adenauer –Stiftung Foundation, specijalizirala je na odseku za Političke partije i izbore i stekla zvanje strukovnog politikologa i specijaliste za političke partije i izbore. Trenutno je zaposlena u Gradskoj upravi za kulturu i sport u Sremskoj Mitrovici.
