„Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom Sreberenice u julu 1995. godine na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde i očekuje da druge države bivše Jugoslavije na isti način osude i zločine počinjene nad Srbima“ piše u preambuli Deklaracije o Srebrenici koji je skupština Srbije izglasala 31. marta.

U Deklaraciji se najoštrije osuđuju svi društveni i politički procesi i pojave koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija. U Deklaraciji se nadalje izražava „saučešće i izvinjenje“ porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija. Srbija, stoji u Deklaraciji, čini sve da okonča saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu, u čemu ključnu važnost ima hapšenje Ratka Mladića. Države bivše Jugoslavije pozvane su Deklaracijom da nastave proces pomirenja i jačanja uslova za zajednički život zasnovan na ravnopravnosti nacija i punom poštovanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda kako zločini više nikada ne bi bili ponovljeni.

Kasno ili prerano. Dovoljno ili malo. Izraz unutrašnje potrebe ili spoljašni nalog. Politički poen za vlasti u Beogradu ili autogol. Nastavak evropskih integracija ili osnov za odštetni zahtev. Izraz jedinstva vlasti ili najava novih izbora. Ovo su samo neke od dilema koje prate usvajanje Deklaracije o Srebrenici.

Deklaracija o Srebrenici koju je usvojila, kako se navodi, tesna većina od 127 poslanika (srpski parlament broji 250 poslanika) vladajuće koalicije doneta je gotovo na prečac. „Skupština Srbije, građani Srbije i srpski narod jasno su pokazali da se distanciraju od tog monstruoznog zločina i da ne stoje iza njega. To je važna istorijska činjenica i veliki dan za Srbiju i njene građane“, naveo je u saopštenju predsednik Tadić. Iako nije sasvim jasno zašto je deklaracija usvojena gotovo naprečac, te da li je bilo nekog spoljnog pritiska, ona predstavlja institucionalni akt priznanja zločina u Srebrenici. Do sada su u srpskom političkom životu nakon ratova na prostoru bivše Jugoslavije izrečena usmena izvinjenja za zločine, ali nikada nijedna institucija nije preuzela inicijativu da se distancira od zala počinjenih tokom devedesetih godina. Stoga je deklaraciju važno posmatrati sa nekoliko aspekata.

Da, u njoj se ne pominje reč genocid, čime pre svega nisu zadovoljne porodice žrtava Srebrenice, ali i drugi čije je mišljenje da samo eksplicitnim pominjanjem reči genocid Srbija može da učini pravdu ili da se „moralno distancira“ od zločina. Da, sadašnja politička elita nije „imala hrabrosti“ ili nije smatrala neophodnim da ode preko granica presude Međunarodnog krivičnog tribunala. Da, deklaracija je u delovima opšta i traži izvinjenje i priznavanje zločina počinjenih nad srpskim narodom. Istina je, deklaracija je izraz političkog kompromisa stranaka na vlasti, od kojih su neke učestvovale u vlasti sada već relativno davne 1995. godine kada je počinjen zločin u Srebrenici. U njenom su sastavljanju pomireni i interesi demokrata, G17 plus, „novih“ socijalista, vojvođanskih ligaša i bošnjačkih poslanika iz partije Rasima Ljajića. Stoga je svakome u Srbiji, pa i u međunarodnoj zajednici, bilo jasno da je nemoguće postići širi konsenzus oko kojeg bi se dogovorile sve ili većina političkih partija. Za jedne, na krajnjem levom polu deklaracija je nedovoljna jer ne uključuje reč genocid. Za druge je deklaracija „izdaja Srbije“, osnov za dalje tužbe, unižavanje srpskih žrtava, pa i destabilizacija Republike Srpske. Za mnoge je ona preuranjena. Za neke je došla prekasno. Mnoge boli što slične osude ili izvinjenja nisu stigla iz Hrvatske, Bosne ili sa Kosova. Treći navode da srpsko društvo nije spremno za takav čin i da će vladajuću koaliciju stići kazna na narednim izborima.

Međutim, činjenica je da Deklaracija o Srebrenici nije izazvala veće potrese u Srbiji. Nije bilo organizovanih protesta, paljenja i rušenja Beograda, baš kao što nije bilo ni otvorene podrške za deklaraciju. Prerano je donositi sud da li je srpsko društvo postalo spremno za konačno suočavanje sa prošlošću, ali je možda moguće zaključiti da su građani Srbije ispotiha prihvatili još jednu, za većinu, neprijatnu stranu prošlosti. Jasno je da bi većina i dalje najradije zaboravila ratove, da bi zatvorila tu stranicu srpske istorije i da je deklaracija bolna i mnogima nerazumljiva. No, verujem da će ona u Srbiji biti prihvaćena kao nužna, kao amanet prošlosti koji je neko, u nekom trenutku morao da skine sa građana. Istovremeno, verujem da deklaracija nije isključivi izraz hrabrosti sadašnje političke elite ili potrebe za moralnim pročišćenjem. Takvih u Srbiji i dalje, nažalost, ima malo. Deklaracija je sasvim sigurno potreba koju su prepoznali političari, a koliko su im u tome „pomogli“ međunarodni partneri ostaće da bude otkriveno u narednim godinama.

Deklaracija neće isceliti rane. Ni rane građana Srbije, ni rane majki i porodica Srebrenice, ni rane suseda koji su na svojoj koži osetili rat. Ono što će ova deklaracija učiniti, nadam se, je otvaranje novih poglavlja u odnosima sa susedima. I jedan novi, mali korak u dobrom pravcu za građane Srbije.