24. marta navršava se deset godina od NATO intervencije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Deset godina kasnije, sećamo li se, mi u Srbiji, mi u Evropi, zašto je bombardovana poslednja Jugoslavija. Znamo li posledice i da li smo nešto naučili.

Povodom desetogodišnjice NATO bombardovanja, u utorak 24. marta na Trgu Republike u Beogradu biće održan miting u organizaciji udruženja građana „Narodni pokret Srbije". „Cilj skupa je da na dostojanstven način obeleži nezasluženo stradanje i herojski otpor srpskog naroda u odbrani svoje južne pokrajine, kao i da se svetu uputi poruka samopoštovanja i dostojanstva savremene Srbije", piše u saopštenju pomenutog udruženja građana. Na skupu će govoriti istaknute javne ličnosti iz zemlje i inostranstva, a sve pod sloganom „Opštenarodni miting za slobodu i dostojanstvo Srbije".

Crkva će, pravoslavna, služiti moleban, odnosno spomen žrtvama bombardovanja u svim hramovima „naše crkve" u zemlji i inostranstvu, uz zvonjenje zvona na hramovima. 24. marta, u 18:45, kada je pala prva bomba na našu zemlju. Srpska pravoslavna crkva će organizovati komemorativnu akademiju u Centru Sava. Demokratska stranka Srbije (DSS) traži od vlasti u Beogradu da jednoj ulici ili bulevaru da ime svih žrtava bombardovanja. Radikali i ini čuvari srpstva će organizovati sećanje na dan kada se oglasila prva sirena za uzbunu. Samo da bude mirno, pomislim uvek kada pozivaju na „miran i dostojanstven" skup svi oni koji ruše Beograd u ime skretanja pažnje na nepravdu koja se čini Srbima i Srbiji.

Nisam sigurna da želim da budem u Srbiji 24. marta. Grči mi se želudac od tog datuma. Ne znam je li me više stid onih koji hoće da organizuju mitinge i molitve, komemorativne skupove, od onih koji i taj datum koriste da kažu kako Srbija svakodnevno biva nepravedno kažnjena, od takozvanih desničarskih političkih partija i kojekakvih otadžbinskih i patriotskih pokreta koji će pokušati da prikupe još jedan jeftin politički poen. Ili se više stidim onih koji ćute o bombardovanju, onih koji nemaju ništa da kažu, onih koji će da polože cveće na grob žrtavama u Televiziji Beograd. A, nisu mi bliski ni oni koji kažu da je Srbija zaslužila šta je dobila i da je bombardovanje bilo dobra lekcija.

Nije mi blisko što ni u Srbiji, a ni u Evropi ka kojoj gledamo, nema dijaloga o bombardovanju, nema razgovora o tome koliko je NATO intervencija promenila sliku moderne Evrope, a o promenama u svim tokivima Srbije i svim šavovima zemlje, niko ni ne pomišlja da progovori.

Niko se danas u Srbiji ne osvrće na ruševine u Beogradu, Novom Sadu ili bilo gde u zemlji. Niko ih zapravo i ne primećuje. One su deo nas, kao da su tu vekovima stajale, baš takve, urušene zgrade na koje niko ne obraća pažnju. Nisu bitne građevine, čak ni njihova simbolička vrednost, bitni su ožiljci u društvu koji ne prolaze ako se o njima ćuti, neće nestati samo zato što se plašimo da otvorimo tu stranicu, baš kao i sve stranice naše skorije prošlosti.

Pitamo li se mi u Srbiji danas šta je sa agresijom koja prožima sve delove društva, sa poljuljanim sistemom vrednosti, sa kriminalom i bahatošću koja caruje u Srbiji. Šta ćemo sa čitavim generacijama mladih ljudi koji su stasavali pod bombama ili posle bombi. To su ljudi koji ne pamte zašto je Srbija bombardovana, ali pamte da su im roditelji bežali u podrume i da su projektili i nevidljivi avioni fijukali iznad njihovih glava. I pamte, Šizelu i Mirelu, alarme koji su označavali početak i kraj vazdušne opasnosti. Hoće li neko 24. marta da progovori o njima, o tim generacijama, možda nepovratno izgubljenim generacijama, kojima ime Slobodan Milošević ništa ne znači.

Ali im zato znači Kosovo. Mnogi mladi će danas uskliknuti da je Kosovo sveta srpska zemlja, da je nepravedno oteto Srbiji, mnogi će ponoviti da je Srbija bombardovana zato što su „oni tamo", „agresori", „neprijatelji Srbije", „nepravednici", „kreatori novog svetskog poretka", po svaku cenu hteli da Srbiju liše njene kolevke, nezamenljivog sastavnog dela.

Šta oni o Kosovu znaju? Ništa i sve. Oni rastu i oblikuju se pod teretom novog kosovskog mita. Oni ne znaju i ne pamte ratove u Bosni i Hrvatskoj, njima sankcije ne znače ama baš ništa, njima priče mojih vršnjaka o borbi protiv režima Slobodana Miloševića zvuče kao nekada nama priče partizanskih prvoboraca. Zanimljivo, ali daleko. Njima život počinje taman tamo negde oko bombardovanja.

Oni su besni. I ljuti i frustrirani i zatočeni. Ponajviše zbunjeni. Oni uče da im je Evropa dom, ali ne znaju da racionalizuju zašto ih je ta Evropa bombardovala, ne razumeju razlike između specijalnog slučaja i međunarodnog prava, osećaju da su stalno kažnjeni za nešto sa čim nisu mogli da imaju nikakve veze. U agresiji su odrastali, za agresijom posežu. Glasni su na mitingu protiv proglašenja nezavisnosti Kosova, bez mnogo razmišljanja baciće kamenicu na kakvu ambasadu zemlje koja je neprijatelj Srbije, krašće patike iz razbijenih izloga prestoničkih prodavnica, jer je i to izraz neprihvatanja nezavisnosti Kosova. Zapravo je izraz nemoći. Da o tome razgovaraju i polemišu.

Nije krivica u njima, nego u nama. Mi ćutimo. Mi ne znamo kako da „prebolimo" bombardovanje? Jesmo li ga „zaslužili"? Da li bombe mogu da donesu mir? Šta smo naučili? Šta je Srbija danas? Šta je njen identitet?

Kažemo da nam je mesto u Evropi i u Evropskoj uniji. Tako misli preko 60 posto građana Srbije. Ali nam nije mesto u NATO. Tek dvadeset posto građana podržava članstvo Srbije u ovom savezu.

Razlozi su valjda svima poznati. Biće sasvim očiti 24. marta 2009. godine. Ni tada, a ni u bliskoj budućnosti ne očekujem da se o bombardovanju Srbije otvoreno razgovara, ni u zemlji ni u Evropi. O tome je lakše ćutati. Kao da se nije ni desilo.