Krenuli su na dug i opasan put a nisu proverili da li im je automobile ispravan niti znaju koliko je daleko prva benzinska pumpa. Nekako tako bi se mogla opisati najnovija akcija srpskog premijera Aleksandra Vučića koji je prošle nedelje, za mnoge neočekivano, smenio sve generale – šefove sektora u srpskoj policiji, izuzev direktora policije Milorada Veljovića. Jer, bar sudeći po onome što se u javnosti do sada zna, niti Vučić ima unapred pripremljena kadrovska rešenja za upražnjena mesta, niti je prethodno sačinjen jasan i precizan plan reformi policije.

Za sad je jedini opipljiv rezultat cele akcije odlazak policijskih generala koji su godinama bili na ključnim funkcijama u policiji. To znači da Vučić pred sobom ima prazan prostor i da može na njihova mesta da dovede ljude za koje veruje da će mu biti odani. Činjenica da to nije učinio paralelno sa smenama navodi na zaključak da nema ni pripremljena kadrovska rešenja, ni jasan i precizan plan reformi policije.

Između Vučića i srpske javnosti sa jedne i zahvata koji je načinjen u policijskom aparati sa druge strane nije bilo nikog drugog osim samog Vučića. Na konferenciji za novinare na kojoj su smene obelodanjene bili su i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović i direktor policije Veljović, ali su bili pasivni. Premijer se na taj način predstavio kao političar koji svesno i odlučno ulazi u potencijalno rizičan posao, spreman da preuzme odgovornost.

Pristup za koji se opredelio Vučić odudara od prakse koja se primenjuje u komplikovanim i potencijalno rizičnim zahvatima kakav je smena praktično celog policijskog vrha. Uobičajeno je, naime, da se unapred pripreme nova kadrovska rešenja i da se, istovremeno sa smenama, objave i imenovanja novih šefova sektora u policiji. Time se izbegava stvaranje „kadrovskog vakuuma“ koji može da naruši redovno funkcionisanje policijskih službi.

Motivi

Ključno pitanje koje se u javnosti i u krugovima bolje obaveštenih analitičara postavlja je koji su zaista motivi za najnoviju premijerovu akciju, ko je na njega uticao i šta može biti konačan ishod, ali niko za sada nema jasan i utemeljen odgovor. Mnogi veruju da je pogrešno tražiti skrivene motive i jasno definisane strategije i ciljeve i da je reč o impulsivnoj odluci političara koji je reagovao „iz stomaka“, smatrajući da je vreme da sa važnih mesta u policiji skloni generale koji su tu bili za mandata prethodnih vlada.

Premijer se, saopštavajući odluku o smenama, direktno umešao i u operativni rad policije. Rekao je da je glavni narko-bos u Srbiji Dragoslav Kosmajac koga „niko ne sme da pipne“. Time je stavio do znanja da smatra da najviši policijski funkcioneri šuruju sa šefovima podzemlja i da ih štite. Premijerov nastup je, očekivano, proizveo i kolateralnu štetu, budući da se ispostavilo da je Kosmajac odmah nakon njega shvatio da je u opasnosti i pobegao iz Srbije.

Inicijalna kapisla za lavinu smena u vrhu policije bila je izjava Darka Šarića, čoveka koji je doskoro slovio kao ključni narko-bos u Srbiji i kome se trenutno sudi. Šarić je pre desetak dana tokom ispitivanja na sudu rekao da policijski general Rodoljub Milović, načelnik Uprave kriminalističke policije, štiti vodeće srpske kriminalce. Ta izjava bila je odmah uzeta kao povod za istragu, uprkos tome što svi znaju da zakon optuženim kriminalcima dozvoljava i da u svoju odbranu na sudu govore i neistinu.

Shvatajući u kakvoj se situaciji našao, Milović je negirao optužbe i odmah zatražio da bude testiran na poligrafu kako bi dokazao da govori istinu. Taj test je prošao, ali je ipak smenjen, kao i šefovi ostalih sektora u policiji. Vučić ih nije ni za šta optužio, ali je rekao da nije zadovoljan radom policije. Nameće se zaključak da je premijer vešto iskoristio svedočenje jednog od šefova srpskog podzemlja kako bi se oslobodio policijskih generala u koje je počeo da gubi poverenje.

Spekulacije

Za tezu o vezama kriminalaca i ljudi iz policijskog vrha za sada nema konkretnih dokaza, ali takva opcija je moguća. Jer, činjenica je da je Kosmajac pominjan još u Beloj knjizi koju je policija sačinila pre desetak godina. Tu je opisan kao jedan od najmoćnijih šefova podzemlja, a već godinama niko ne pominje, iako je izvesno da nije prekinuo da se bavi ilegalnim poslovima.

Osim toga, ključni svedok protiv takozvanog Zemunskog klana, koji je 2003. godine učestvovao u atentatu na premijera Zorana Đinđića, bio je šef tog klana Ljubiša Buha Čume. On je dobio status zaštićenog svedoka, a upućeni tvrde da je nastavio nesmetano da se bavi ilegalnim poslovima, što ne bi bilo moguće bez makar posredne podrške u policijskom vrhu.

Sasvim je moguće da su neki od šefova podzemlja poželeli da istisnu Buhu i da su u tu svrhu počeli da plasiraju optužbe na račun policijskih generala, a naročito Milovića. Moguće je, takođe, da je i Šarić, iznoseći tezu o Miloviću kao glavnom doušniku podzemlja iz policijskog vrha, računao sa tim da otvori put za dolazak nekih drugih, njemu možda naklonjenijih ljudi u policijski vrh.

Vučić, bar kako sada stvari stoje, nije imao razumevanja za njegove želje pa je podigao hajku na Kosmajca, koga mediji i obavešteni izvori definišu kao Šarićevog gazdu. Time je stavio do znanja da želi obračun sa svim ključnim šefovima podzemlja. Da li će biti u stanju da to zaista i izvede biće jasnije nakon što imenuje nove policijske generale.

Ako bude mogao da nađe neokaljane i sposobne ljude, ima šansi na uspeh uprkos tome što se čini da u celu akciju nije ušao sa jasnim i preciznim planom. U protivnom, sve će se završiti onako kako se u Srbiji već godinama završavaju takozvani krupni iskoraci u reformi državnih organa i privrede – na medijskoj pompi koja trenutno podiže popularnost političara, a iza koje ne ostaje nikakav konkretan učinak.