U Srbiji je 15. februara proslavljeno Sretenje, državni praznik kojim se obeležavaju dva velika događaja – podizanje Prvog srpskog ustanka 1804. godine u Orašcu i usvajanje Prvog srpskog ustava 1835. godine u Kragujevcu. Dva važna istorijska događaja i dva lica Srbije dve stotine godina kasnije.

U Kragujevcu je održan skup u organizaciji studenata “Sretnimo se na Sretenje“, dok je u Sremskoj Mitrovici, u Vojvodini, vladajuća stranka organizovala skup “Srećemo se na Sretenje“. Ovaj potonji naziv odgovor je vladajuće stranke na naziv koji su studenti svih univerziteta u Srbiji dali velikom skupu u Kragujevcu.

Ovde se sličnosti završavaju. Slike Kragujevca i Sremske Mitrovice svedoče o dva univerzuma u kojima već deceniju žive građani ove zemlje.

Skup u Kragujevcu ujedinio je četiri univerzitetska centra u Srbiji. Iz Novog Sada i Beograda studenti su krenuli peške, prelazeći oko 140 kilometara za četiri dana. Nišlije su za isto vreme prešle skoro 150 kilometara.

U Čačku su se u studentsku pešačku kolonu uključili i studenti iz Užica, Novog Pazara i Kraljeva, koji su za tri dana prešli nešto manje od 100 kilometara. Iz Beograda i Novog Sada krenuli su i studenti biciklisti, maratonci i ultra maratonci. Osim što je ovoliko pešačenje samo po sebi herojski čin, ono nije besmisleno. Naprotiv, studenti bude Srbiju, odnosno, po rečima jednog Lazarevčanina, “studenti su prokrvili društvo“.

Njihovi ciljevi su jasni: decentralizacija protesta, povezivanje sa kolegama i gradovima, razbijanje medijskog mraka direktnom komunikacijom sa građanima prolaskom kroz sela, varošice, gradove do kojih informacije teško dolaze, živa reč sa ljudima i oslobađanje od straha.

Po svedočenju studentkinje iz Beograda, koja je hodala i do Novog Sada, a čije ime ne objavljujemo jer “plenum nije odobrio“, u svakom mestu su dočekani kao oslobodioci. Ljudi su se samoorganizovali, pripremali im hranu, piće, smeštaj i sve ostalo neophodno. U svakom mestu ih je čekala medicinska pomoć kako bi mogli da nastave dalje.

Skoro nijedan student nije odustao. Pregaženi od umora, ali ohrabreni podrškom građana i svesni važnosti svog cilja, nastavili su put i u Kragujevac stigli uzdignute glave. Studenti su organizovani na takav način da bi sutra bez većih problema mogli da vode državu.

Za skeptike se to čini nemogućim i kažu da su studenti mladi, neiskusni, treba neko stariji da preuzme i da ovu pobunu nakon protesta politički artikuliše. Imala sam uvid u studentska dokumenta i zanemela.

Svaki fakultet je usvojio poslovnik o radu, krovna zajednička grupa svih fakulteta ima svoj poslovnik, detaljno se razrađuje svaka aktivnost, jasno se definišu ciljevi, organizacija, metode, sredstva. U ovome im, svakako, pomažu profesori, ali ključnu ulogu imaju studenti.

Neka bude jasno, govorimo o heterogenoj grupi. Ima među njima i levičara i desničara, ima vernika i ateista, ima proevropskih pristalica i evroskeptika. No, zajednička im je namera da se u Srbiji uspostavi vladavina prava, iz čega će slediti promene koje će omogućiti održavanje nekih budućih izbora na fer i demokratski način.

Te razlike, čini se, ostavljene su po strani. Mnogima je srce zaigralo kada su u jednoj od kolona koja je marširala do Kragujevca videli Novopazarce. Novi Pazar je mesto u kojem većinski žive Bošnjaci, a čiji se univerzitet među poslednjima (zbog velikih pritisaka) priključio blokadi.

Na čelu kolone koju su činili studenti iz Čačka, Kraljeva i Užica (većinom naseljenih Srbima) hodali su upravo mladi Bošnjaci, noseći zastavu svoga grada i tražeći pravedno i uređeno društvo. Hodali su u koloni u kojoj je bilo mnogo pravoslavnih ikona i drugih verskih simbola koji “nisu njihovi“.

Kragujevački domaćini su odgovorili organizovanjem obroka za kolege muslimanske veroispovesti u restoranima sa halal sertifikatom. U koloni iz Novog Sada bilo je Mađara i Rumuna.

U Vojvodini protesti se odvijaju i u mestima gde većinski žive nacionalne manjine. Pored mnoštva drugih pozitivnih stvari koje su ovi studentski protesti pokrenuli, jedna od meni najdražih je upravo ta – možemo da živimo jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih, možemo da delimo pripadnost državi uz zadržavanje i poštovanje svih naših različitosti.

U Kragujevcu je bilo kao u košnici. Nemoguće je proceniti koliko je ljudi prošlo kroz grad za dva dana, a naročito drugog dana tokom petnaestočasovne blokade centra grada. Ako je verovati predsedniku države, skupu u Kragujevcu prisustvovalo je šesnaest hiljada građana. Druge procene govore o daleko većem broju ljudi, od 50 do više od 100 hiljada građana. Nemoguće je proceniti ni približno koliko je zaista ljudi bilo u ovom šumadijskom gradu.

Petnaestočasovna blokada uspešno je završena. Pročitano je studentsko pismo u kojem se navodi da su se u Kragujevcu studenti i građani okupili oko iste ideje – “ideje ozbiljnih društvenih promena koje počivaju na osnovnim vrednostima koje svi delimo“.

Naglasili su da “oslobođenje neće doći uz bat nogu obuvenih u vojničke čizme s punom ratnom opremom na leđima. Doneće ga bat nogu onih čija ramena nose glavu koja slobodno misli. Čini se da je kraj zimskog sna, a java obećava“. Studenti su označili kraj protesta u 00:07 i najavili sledeće veliko okupljanje u Nišu 1. marta.

U Sremskoj Mitrovici drugačija slika. Autobusima dovezeni iz svih krajeva Srbije i Bosne i Hercegovine, nešto više od dvadeset hiljada ljudi (Arhiv javnih skupova) čekalo je da čuje još jedan istorijski govor Vučića i da sazna nešto više o najavljenoj Deklaraciji o Vojvodini.

Budući da je fokus ovih protesta na događajima u Vojvodini, režimski glasnogovornici nastoje da ubede građane kako neko (ne znamo ko) hoće da otcepi Vojvodinu (nismo čuli kako) i da je stoga neophodno usvojiti tekst u kojem će se precizirati da je Vojvodina “neraskidivi deo nacionalnog političkog, ustavnog i kulturnog identiteta moderne Srbije“ (što, istine radi, piše u Ustavu), i da kao što “Srbije nema bez Vojvodine, tako ni Vojvodina ne može postojati izvan Srbije“.

Deklaracija je usvojena aklamacijom, a slede konsultacije sa predstavnicima Saveza vojvođanskih Mađara i drugih stranaka manjina u Vojvodini, nakon čega je planirano da bude usvojena u skupštini Srbije. Nije, doduše, jasno ko je i kada u poslednja tri meseca (pa i ranije) pominjao otcepljenje Vojvodine.

Vučić je još jednom saopštio da je Srbija napadnuta iznutra i spolja, rekao da prelazne vlade neće biti, da će nova srpska vlada uskoro (samo što nije), te da će u njoj biti više od 50 posto novih ministara (kao da je to uopšte važno). Za studente je imao poruku: “proglasite pobedu, svi zahtevi su vam ispunjeni, a ja imam veće poverenje u vas nego oni koji su vas na ovo naterali“.

I ovog puta pristalice SNS-a i oni koji moraju da dođu na njihove skupove dovezeni su autobusima i vozovima, a sve troškove platili su građani Republike Srbije. Bili su tu “lojalisti“, oni koji veruju u sve što predsednik kaže, a značajan broj građana došao je iz BiH.

Osim ucenjenih i nevoljnih, bilo je mnogo i onih koji su došli ne znajući ni šta je tema skupa, ni zašto su putovali više sati, ali su znali da u kameru kažu da “vole Vučića i veruju Vučiću“.

Iza građana okupljenih u Sremskoj Mitrovici ostala je deponija koju su građani Mitrovice odmah očistili. U ponedeljak je u ovom gradu organizovan veliki skup ne samo Mitrovčana već i stanovnika okolnih gradova tokom s ciljem da se, kako su rekli, dekontaminira grad. Nakon petnaestočasovne blokade, u Kragujevcu nije ostalo đubre. Studenti i građani su sve očistili.

Dve Srbije, dve realnosti.