Milka Tadić Mijović je hrabra žena. Već više od trideset godina je na prvoj liniji u borbi za bolju Crnu Goru, za državu koja neće biti samo deklarativno evropska i prozapadna i u kojoj će vladavina prava i funkcionalna demokratija biti svakodnevica a ne himera. Bila je među osnivačima nedeljnika “Monitor” i Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) u predvečerje raspada bivše Jugoslavije, te među antiratnim aktivistima. Kao što se tokom devedesetih borila protiv režima Slobodana Miloševića tako se u poslednjih 15 godina suprotstavlja uspostavljanju privatne države Mila Đukanovića.

U razgovoru za OBC Transeuropa, predsednica Centra za istraživačko novinarstvo Crne Gore, govori o položaju novinara u zemlji i o napadima kojima su izloženi, kao i problemima s kojima se suočavaju Crna Gora i nova vlada u demontiranju tridesetogodišnjeg režima Demokratske partije socijalista (DPS), naročito kada je u pitanju u pravosuđe.

Zašto su u Crnoj Gori novinari tako često na meti verbalnih ali i fizičkih napada? I vi ste nedavno bili verbalno napadnuti…

Crna Gora je među poslednjim zemljama u Evropi na indeksu sloboda Reportera bez granica. Jedan od razloga je veliki broj nerešenih napada na novinare, od Duška Jovanovića do Olivere Lakić. Ne bih sebe stavila u taj kontekst jer incident koji se odnosi na mene je mnogo manje opasan. Ostaje činjenica da imamo puno pretnji, pritisaka na novinare i na medije. Nije problem što mi imamo napade u kontinuitetu, već što nijedan od njih nije rešen. Nekažnjivost je razlog što imamo tako puno nasrtaja na novinare. Niko se ne plaši da napadne novinare jer nikada nijedan slučaj nije doživeo sudski epilog sa pravosnažnom presudom. Kada se slučajno dođe do izvršilaca krivičnih dela protiv novinara, ne dođe se do nalogodavaca ili onih koji zaista stoje iza tih napada. Karakteristika svih napada je da su meta ljudi i mediji koji istražuju o vezama visokog kriminala i visoke politike. Glavni i odgovorni urednici Dana i Nacionala, Duško Jovanović i Ivo Pukanić, su ubijeni. O tome je pisala i Olivera Lakić i na nju je pucano. Crna Gora je jedan od najtragičnijih primera sprege visoke politike i organizovanog kriminala. Ta sprega je toliko čvrsta da se nije mogla povući granica između te dve stvarnosti.

Znači problem je pravosuđe koje ne radi svoj posao?

Jedan od ključnih problema je pravosuđe. Ovo je, kako je nekada davno rekao Milovan Đilas, “bezsudna zemlja”, odnosno zemlja bez pravde. Pravosuđe je u Crnoj Gori bilo, a i dalje je pod kontrolom politike a nekad i pod kontrolom kriminalnih struktura. Crna Gora najduže pregovara sa EU upravo zato što je vladavina prava rak rana našeg sistema. Nikako da zaživi princip vladavine prava.

Da li je imenovanje novog Tužilačkog saveta preduslov da se krene u stvaranje pravne države?

Prethodni režim je izgubio vlast, ali ne i moć na izborima prošlog 30. avgusta. Bivša vlast je zadržala pre svega ekonomsku moć i kontrolu nad institucijama. Sama činjenica da, godinu dana posle izbora, nove vlasti nisu imale snage da promene mnogo toga dovoljno govori koliko je teško demontirati ovaj sistem koji je 30 godina kontrolisao sve u državi. Nezavisno tužilaštvo bi bilo prvi veliki korak u stvaranju pravne države. Mi nikada nismo imali tužilaštvo koje nije kontrolisano od političkih elita. To bi bio zaista veliki korak, ne samo u sređivanju unutrašnjih prilika u Crnoj Gori, već i veliki korak ka članstvu u EU. Mislim da će ovi koji su izgubili vlast da učiniti sve da tu polugu vlasti ne izgube.

Dakle, moglo bi se reći da su Đukanovićeva DPS, ali i druge partije koje su zajedno sa njom upravljali zemljom prethodnih decenija, pričale evropski a vladale autoritarno?

Moglo bi i tako da se kaže. Način vladanja prethodne vlasti je bio autoritaran. Nemamo funkcionalnu demokratiju. Činjenica je da se svi spoljnopolitički prioriteti Crne Gore poklapaju sa prioritetima EU i SAD. Upravo ta spoljnopolitička orijentacija je držala na vlasti DPS. Zapad je dosta dugo podržavao vladu DPS-a i to je bila jedna od glavnih poluga mehanizma vladanja prethodnog režima. Njena retorika je bila evropska ali je praksa bila autoritarna. Moglo bi se reći da je Crna Gora imala sistem koji se poklapao sa onima koji su stvoreni u bivšim sovjetskim republikama, poput Kazahstana i Azerbejdžana. U malo ruka imate i političku i ekonomsku moć.

Znači neko ima Alijeva, neko Nazarbajeva, a Crna Gora Đukanovića…

Ako pogledate ko su najveći investitori u Crnoj Gori videćete da oni dolaze iz takvih zemalja. Mi smo upravo završili jedan projekat o investicijama i investitorima u Crnoj Gori. To istraživanje je pokazalo da su to uglavnom razni Alijevi, ruski oligarsi. U svakom slučaju ljudi sa Istoka. Motiv je vrlo jednostavan: način poslovanja i vođenja biznisa je sličan, gotovo identičan. Znači, ako hoćete nešto da završite ili napravite neki dobar posao, nije potrebno da imate znanje, sposobnosti, dobar projekat, kapacitete da ispoštujete obaveze, da bude konkurentni, važno je da imate dobar link sa vrhom vlasti, odnsono da poznajete pravog čoveka. Odmah ste privilegovani na tržištu, u poslovima sa državom, itd.

Da se vratimo na položaj novinara i medija u Crnoj Gori. Zvuči paradoksalno, ali uprkos velikim pritiscima, napadima, pa čak i ubistvima, u Crnoj Gori i dalje imamo profesionalne i nezavisne medije, čime se ne mogu pohvaliti mnoge druge države Zapadnog Balkana. Kako objašnjavate ovaj paradoks?

Ključna stvar je što su mediji koji su bili prepoznati tokom devedesetih godina kao antiratni uspeli da se očuvaju. Za razliku od B92 u Srbiji, oni su uspeli da se očuvaju i da opstanu i da sačuvaju nezavisnu uređivačku politiku. To je ključno što u Crnoj Gori imamo par profesionalnih medija. Takođe postoji i medijski pluralizam jer sve političke opcije imaju, uslovno rečeno, svoje medije i između njih egzistiraju profesionalni i nezavisni mediji. Ipak, pod najvećim pritiskom se nalaze novinari koji se bave istraživačkim novinarstvom. Dešava se i da se na udaru nađu novinari koji imaju jake političke stavove, ali to je više deo pojedinčnih kampanja. Drugim rečima, svako ko profesionalno obavlja svoj posao je kandidat da se nađe na meti.

Da li novinari u Crnoj Gori mogu da žive od svog rada, odnosno od plata i honorara koje zarade?

Veoma teško. U Crnoj Gori ne postoji slobodno medijsko tržište kao ni tržišna konkurencija kao u demokratskim funkcionalnim državama. Tržište reklama je među najkontrolisanijim i prethodna vlast, koja drži u rukama i najveće oglašivače, na taj način je vršila uticaj na medije. Zbog toga su nezavisni mediji u permanentnoj borbi da ekonomski prežive. To je bio slučaj pogotovo u prethodnom periodu, kada su oglašivače mogli da dobiju samo probrani. Pandemija je dodatno otežala položaj novinara. Plate padaju a troškovi života rastu. Zbog toga mnogi novinari napuštaju profesiju i rade druge poslove koji mogu da im obezbede bolju egzistenciju. Najbolji novinari nam odlaze, ali ono što me ohrabruje jeste da dolaze neke nove mlade snage sa velikom motivacijom da istražuju. Generalno, novinarstvo je u krizi i novinarsko zanimanje nije ni prestižno ni plaćeno kao što je nekada bilo.

Za kraj, kako gledate na sve zapaljiviju retoriku pred ustoličenje mitropolita Joanikija? Da li to ima veze sa serijom događaja koji ne idu u prilog bivšem režimu: novi Tužilački savet, novo rukovodstvo Radio-televizije Crne Gore, ulazak novih ljudi u upravni odbor Prve banke koji nisu pod kontrolom predsednika Đukanovića? Da li to znači da se moć koji ju izgradio Đukanović kruni?

Ima istine u tome što kažete. Velika je polarizacija u društvu. Nikako nije dobro. Produbljuju se podele. Imam prijatelja koji su prestali da pričaju sa mnom jer misle da sam izdala naciju. To najviše odgovora onima koji su vladali tri decenije. Njima ne odgovara konsolidacija Crne Gore i realizacija evropske agende a jedino što mogu da ponude je taj brutalni nacionalizam. Sa druge strane i Vučiću odgovara da potpiruje vatru i da pokušava da preko Crne Gore i Republike Srpske kompenzuje gubitak Kosova. U toku je nekoliko velikih igara koje nisu u interesu građana i građanki nijedne države u regionu. Problem je što ne znamo kako će se to završiti i dokle će se ići u svemu tome. Nadam se samo da se neće ponoviti ružne priče iz prošlosti.