Premijerka Srbije Ana Brnabić rekla je prošle nedelje u srpskom parlamentu da će sugerisati svojim ministrima da ne odgovaraju na pitanja o "aferi Krušik", koju smatra "isfabrikovanom", i da će im preporučiti da na to pitanje odgovaraju iznošenjem podataka o "rezultatima Vlade". Ta izjava implicira da premijerka i Vlada, kao najvažniji organ izvršne vlasti, otvoreno pretenduju da novinarima (dakle predstavnicima javnosti) iznose samo ono što vladu predstavlja u pozitivnom svetlu, a da sve što je potencijalno neprijatno naprosto ignorišu.

Takve tendencije izvršne vlasti nisu nikakva novost, čak ni u zemljama razvijene demokratije, ali se ipak niko ne usudjuje da ih javno saopštava, u vidu neke vrste otvorenog strateškog opredeljenja. Jer, ukoliko se krene logikom koju zagovara srpska premijerka, mediji se svode na "protočni bojler" kroz koji izvršna vlast javnosti servira ono što ona želi, a pitanja su dozvoljena samo ukoliko ne nerviraju izvršnu vlast. Ukratko, poruka glasi – pitajte, ali pitajte nežno i ne dirajte teme koje nas mogu iznervirati.

Sve ovo je, naravno, u potpunoj suprotnosti sa proklamovanom ulogom medija u demokratskom društvu i svodi se na nastojanje da se blokira njihova kontrolna funkcija u odnosu na vlast. Jer, ako morate da pazite šta pitate onoga koga kontrolišete (ili da se prethodno sa njim konsultujete da li to uopšte treba da pitate) nema ni kontrole ni rada u ime javnog interesa. Sve se svodi na ispunjavanje želja i potreba izvršne vlasti i drugih centara moći, a ako te potrebe nisu u skladu sa javnim interesom i kose se sa činjenicama, utoliko gore po javni interes i činjenice.

Afere

Afera Krušik, koju je premijerka imala u vidu obelodanjujući nameru da uputi u najmanju ruku neobičnu sugestiju ministrima, eskalirala je nakon što su mediji objavili podatke o dramatičnom rastu prihoda (oko 3.500 puta u minulih nekoliko godina) privatne firme za trgovinu oružjem GIM, za koju radi otac ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Istovremeno, prihodi državnih firmi koje se bave tim poslom stagniraju, a pojavili su se i podaci da fabrike oružja koje su u vlasništvu države privatnim firmama prodaju municiju ispod cene i tako im omogućavaju visoku zaradu.

Imajući u vidu činjenicu da je Ministarstvo unutrašnjih poslova važna instanca za dobijanje dozvola za trgovinu oružjem, postavlja se i pitanje sukoba interesa, kao i pitanje da li postoje neformalni kanali kojima se utiče na državne proizvodjače da oružje daju privatnim trgovcima ispod cene, a da zatim uzimaju kredite ili iskazuju gubitke. Konkretnih odgovora na ta pitanja nema, ali su vlasti povele oštru kontrakampanju, optužujući sve koji dovode u pitanje poslove sa oružjem da rade protiv interesa Srbije. Nisu nudjeni ni konkretni odgovori na podatke iz papira koji su do sada objavljeni u medijima.

Tužilaštvo je pozvalo nadležne organe da ispitaju sve navode, ali je pitanje koliko taj proces može da traje i zašto ranije nije bilo nikakve reakcije, budući da se cela afera "vuče" već godinama. Zahtev Tužilaštva usledio je tek pošto su informacije počele nezadrživo da cure u javnost pa ih više nije moguće ignorisati. Nadležni organi su, medjutim, vrlo brzo reagovali na saznanja da je kompromitujuće podatke iz fabrike oružja Krušik izneo uzbunjivač Aleksandar Obradović. On je odmah uhapšen pod optužbom za špijunažu, a zatim (opet na pritisak javnosti) pušten i odredjen mu je kućni pritvor u kome se nalazi i danas.

Pritisak

Afera Krušik je samo jedna od najvećih u nizu afera koje ovih nedelja objavljuju mediji koji nisu pod neposrednom kontrolom vladajućeg bloka, kao i predstavnici opozicionih stranaka. Pravi mali zemljotres izazvala je odluka nadležnih tela Univerziteta u Beogradu da je ministar finansija Siniša Mali plagirao doktorat, odnosno da se služio nečanim sredstvima. Doktorat mu nije potreban da bi bio ministar, ali činjenica da je neovlašćeno posezao za tudjim znanjem ga čini manje kvalifikovanim za tu poziciju, što oponenti vlasti nastoje da iskoriste.

Ministar Stefanovć, glavni akter afere Krušik, takodje se našao pod snažnim pritiskom zbog diploma. On je, naime, takodje doktorirao (i validnost tog doktorata deo akademske zajednice osporava) ali nije jasno kako je i da li je uopšte završio neku akreditovanu srednju školu, kako i gde je studirao. Vlasti su i u jednom i u drugom slučaju reagovale veoma oštro, pokrenuvši široko zasnovanu kampanju protiv svih koji se bave ovim i drugim aferama, pa čak i protiv Univerziteta u Beogradu.

Zvanični stav vladajućeg bloka je da je odluka Univerziteta o doktoratu Malog politička, a pojedini poslanici u srpskom parlamentu su čak zatražili smenu rektorke Ivanke Popović. Budući da se oko 80 odsto stanovništva u Srbiji informiše preko mejnstrim medija koji se čvrsto drže narativa vladajućeg bloka, većina u zemlji zapravo i nema pravu sliku o pomenutim aferama, mnogi veruju da iza svega zaista stoji neka zla namera opozicije i medija koji su "strani plaćenici" da naude Srbiji i predsedniku Aleksandru Vučiću.

Sve to dogadja se u trenutku kada i od strane vlasti i sa medjunarodnog nivoa raste pritisak na opoziciju da odustane od bojkota izbora predvidjenih za proleće iduće godine i prihvati obećanje da će izborni uslovi biti relativno ravnopravni za sve učesnike. Odnos prema aferama i način na koji premijerka i drugi predstavnici vlasti u praksi vide ulogu medija svakako deluje prilično destimulativno na opozicione partije. Ako se javno kaže da vlast neće odgovarati na neprijatna pitanja i ako se institucija kakva je Univerzitet može tako lako naći na udaru dnevne politike, šta može da očekuje opozicija i drugi oponenti u predizbornoj kampanji.