Živo se sećam 5. oktobra pre tačno deset godina. Živo ga se seća i cela moja porodica i moji prijatelji. Devedesete sam provela sanjajući dan kada ćemo sa političke scene izbrisati Slobodana Miloševića i sve što je oličavao režim koji je predvodio. Borila sam se, zajedno sa hiljadama drugih, da prestanu ratovi, sankcije, beda, marširala sam u studentskim kolonama po kiši i snegu, sa Otporom krstarila zemljom pozivajući na mirnu smenu vlasti. Devedesete su, paradoksalno, najlepše i najteže godine mog života. Lepe su i posebne jer sam učestovavala u građanskom buntu, upoznavala pametne i hrabre ljude i bila mali deo velike priče o drugačijoj Srbiji u koju i dalje verujem. Teške su, a zaboravljamo ih lako, jer su životi bili protkani strahom i represijom, beznađem i sivilom.

I onda smo 24. septembra, kojeg se sa ponosom sećam, na izborima, olovkom i pameću, rekli konačno „ne“ devedesetim. To je bila pobeda građana Srbije. Ali nije bilo gotovo. Usledili su protesti širom zemlje, objavljen je generalni štrajk, Srbija je bila paralisana. Život je stao. Samo se jedna stvar činila važnom – odbrana glasova i izbornih rezultata. Već je tada, a nismo to videli, niti smo mogli, prestala građanska borba i počeo dogovor o preuzimanju vlasti. Ko je sa kim tačno razgovarao, ko se dogovarao da vojska i policija ne napadnu građane na ulicama, šta je traženo za uzvrat i kakvi su sve kompromisi učinjeni, to mi, „obični“ građani još uvek ne saznadosmo. No, za ovu priču to nema presudnu važnost. Ovde je reč o ličnom doživljaju a ne o pokušaju razumevanja novije srpske istorije.

Nije bilo govora da te jeseni budem bilo gde do u Beogradu. Ne kajem se, to je bio moj izbor. Nismo moja porodica, moji prijatelji i ja bili ispred skupštine jer smo verovali u lidere Demokratske opozicije Srbije (DOS), već jer nam nije bilo drugog rešenja. Nisam verovala u nekog novog boga oličenog u opozicionom političaru, samo sam htela da vidim kraj autoritarnom režimu. I zbog toga je za mene 5. oktobar važan. Niko mi ne može oteti sećanje na taj osećaj čiste sreće. Ni svi razočarani, ni svi dežurni kritizeri čije je poslanje da od jutra do sutra mrače, ni svi bivši opozicionari a sadašnji vladari, niko i ništa ne može da me uveri da je postojalo bilo koje drugo mesto koje sam tog ranog oktobra mogla radije da izaberem.

5. oktobra smo bili na ulicama. O ishodu se sve zna. Vojislav Koštunica postao je predsednik, raspisani su izbori za republički parlament na kojima je tadašnja Demokratska opozicija Srbije pobedila, počeli smo da dišemo lakše sa nadom u „bolje sutra“.

Deset godina kasnije. Možda se pitate da li je ovo Srbija za koju sam se borila, da li je vredelo? Ne i da. Ponovila bih sve isto, ni jednog trena nisam zažalila zbog svojih izbora i ne bih nikada, sa ovom pameću i iskustvom, stajala sa strane. Ne, ovo nije Srbija kakvu bih želela. Sve je sporo i sve kasni. Koprcamo se bezuspešno u vrtlozima prošlosti. Nismo ni blizu uređene zemlje u kojoj bi se svi građani ove zemlje osećali dobro. Nacionalizam izjeda tkivo društva, Kosovo nam i dalje najskuplja reč, haške begunce nikako da otpremimo, Evropa nam daleko, korupcija divlja, post traumatski sindrom sve izraženiji, mladi bez snova, roditelji bez vremena da im se posvete, ulaganja mala, ne znamo ni ko smo, ni šta nam je identitet. Premijer ubijen, nove političke elite ni od korova, stari postaju novi, umiveni, lepši na oko, ali teško im zaboraviti i otpisati sve grehe. Teško stomaku da to proguta. Bauk umora kruži Srbijom, kako reče Dragoljub Žarković, kolumnista Vremena. A, opet, nešto se ipak promenilo.

Gledam na b92 dokumentarac o mesecima pre 5. oktobra. Isečci iz tadašnjih vesti. Dobro je da nas podsete. Nema hleba, nestašica ulja, uhapšen, prebijen, nestao, ubijen. Uvedene sankcije. Bombardovanje trajalo tri meseca. Granice zatvorene. Fejd aut. Deset godina kasnije, u Srbiji nije mrak. Tamno je, ali ponekad probije sunce, da nas ugreje. Slobodno putujemo, plate i penzije male, ali redovne. Glasamo na izborima na kojima nema krađe. Idemo napred, nekako traljavo, često jer nas drugi na to podstiču, upoznajemo se sa „novim“ konceptima koji su u većini drugih zemalja odavno stari. Nema ratova. Ne posežemo za oružjem ako se ne slažemo sa komšijama ili svetom.

Neću ni danas, tog čuvenog 5. oktobra, stavljati na kantar ima li pozitivnih stvari više nego negativnih. Ne vidim da to može da pomogne iako ne bežim od srpske stvarnosti. I ni danas neću biti među onima koji će lamentirati nad sudbinom zemlje. Tu sam, deset godina kasnije, u Srbiji, dalekoj od one koju želim. Moj je izbor, baš kao i da nastavim da činim šta mogu da bi Srbija bila bolje mesto za život. Ne verujem, ni sada, bezrezervno u političke lidere i njihove projekte.

Ima li lepšeg mesta od Beograda 5. oktobra 2010. godine. Nema. Jer je Beograd moj grad. Ovde su moje bitke i biram da ne odustanem. Korak po korak, do te sanjane utopije zvane normalna Srbija. Prvi novi, a ko zna koji po redu, biće 10. oktobra kada ćemo održati prvu Paradu ponosa u Beogradu. A onda…još nas mnogo koraka čeka.

No, drugo mi se čini važnim. Čini mi se da je dosta obeležavanja „istorijskih dana“ u Srbiji, pa i 5. oktobra. Ovo je poslednji put da prizivam sećanja. Hoću da se okrenem budućnosti i hoću da ponovo osetim energiju da menjamo ono što prepoznajemo kao loše. Dosta mi je mitova i legendi. Makar to bile legende u čijem sam stvaranju učestvovala.