Sa novinarkom podgoričkih Vijesti Jelenom Jovanović nije lako ugovoriti sastanak. Već četiri godine, dvadeset četiri časa dnevno, Jelena živi, radi i putuje sa dvojicom policajaca, koji moraju da odobre sve njene sastanke. Policijska pratnja i zaštita dodeljene su joj 2021. godine, kada su bezbednosne službe Crne Gore procenile da joj je ugrožena sigurnost.

“Godinama istražujem organizovani kriminal i korupciju, što naravno sa sobom nosi velike rizike. Onog momenta kada objavim tekst o sumnjivim radnjama visokopozicioniranih pojedinaca, bilo iz kriminalnog miljea ili iz političkih struktura, postajem direktna pretnja po njihove interese. Oni upravo na to reaguju, jer govorimo o ljudima koji su navikli da rade iz senke i spremni su da učine sve kako bi zaštitili svoje pozicije i ilegalne poslove u koje su umešani”, kaže Jovanović.

Poslednju u nizu pretnji smrću dobila je aprila ove godine od žene po imenu Milica Ćuk, koja je navodno sestra državljanina Srbije koga je Jovanović pominjala u jednom od svojih tekstova. Prećeno joj je preko telefona i mejla, a policijska istraga je u toku.

Jelena kaže da je oduvek znala ko i zbog čega stoji iza svakog napada na nju, ali da nikada nije ni pomislila da prestane da se bavi istraživačkim novinarstvom.

“Jer šta god da su uradili, nisu uspeli u svom cilju – da me ućutkaju”, dodaje Jovanović.

Jelenino iskustvo, nažalost, nije izolovan slučaj na Balkanu.

Žene u novinarstvu, pogotovo istraživačkom, suočavaju se sa pritiscima, pretnjama, verbalnim i fizičkim napadima, uvredama i iscrpljujućim sudskim procesima, koji za cilj imaju da utišaju i zaplaše kritičke glasove.

Ovo istraživanje pokazuje da su u poslednjih pet godina napadi na novinarke u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji u konstantnom porastu, pogotovo na društvenim mrežama, dok institucije zemalja u kojima novinarke žive i rade ne mogu – ili ne žele – da ih zaštite.

Iako su napadi na novinare takođe česti, napadi usmereni na novinarke ukazuju na rodno zasnovanu dimenziju: žene u novinarstvu se gotovo svakodnevno suočavaju sa seksističkim i mizoginim uvredama i komentarima. Dakle, ne bivaju napadane samo zbog posla kojim se bave već i zbog toga što su žene.

Podaci izneseni u ovom istraživanju i lične priče intervjuisanih novinarki ukazuju na zabrinjavajući trend: u većini zemalja mere zaštite novinarki gotovo su nepostojeće, tišina nadležnih institucija dominantan je odgovor, te napadi prolaze nekažnjeno.

Analiza podataka koje smo dobili od nadležnih institucija u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji – kao i baza podataka regionalne organizacije SafeJournalists Network i projekta Media Freedom Rapid Response (MFRR), u koji su uključene neke od vodećih evropskih medijskih organizacija – pokazala je da su najčešće vrste napada na novinarke verbalni napadi (onlajn i oflajn), klevete i kampanje blaćenja, seksističke uvrede i pretnje, političko zastrašivanje, kao i SLAPP tužbe, koje imaju za cilj da finansijski i profesionalno zastraše novinare. Fizički napadi, nasreću, nisu toliko učestali, ali ih ima, pogotovo tokom javnih događaja, protesta i praćenja sudskih postupaka.

“Ja sam danas u Tirani, a on u zatvoru”

Od januara 2020. do kraja aprila 2025. godine, svaki četvrti napad na medijske radnike u Albaniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori bio je usmeren na novinarke: u 200 od ukupno 750 prijavljenih slučajeva napada na medijske radnike i organizacije na meti su bile žene.

Kada je reč o Srbiji, Ministarstvo unutrašnjih poslova nam je na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja odgovorilo da ima samo ukupne podatke o napadima na medijske radnike, ali ne i podatke o napadima na žene u medijima. U Srbiji, prema dostupnim informacijama, u poslednjih pet godina evidentirana su 43 fizička i 72 napada na predstavnike medija prilikom obavljanja profesionalne delatnosti. Ova brojka je verovatno veća, jer se napadi u mnogim slučajevima ne prijavljuju zbog straha od odmazde ili nepoverenja u pravosudni sistem.

Ovaj trend naročito je izražen u Crnoj Gori i Albaniji.

U Crnoj Gori postotak napada na novinarke naglo je porastao sa 35,3% u 2020. na preko 52% u 2024. godini i najviši je u regionu. Albanija se ističe stalnim porastom – sa 30% u 2020. na preko 44% početkom 2025.

Ola Džama je jedna od novinarki koje su često na meti napada u Albaniji. Pretnje opisuje kao svojevrsnu kampanju zastrašivanja koja je počela 2023. godine, nakon što je objavila istraživanje o tadašnjem gradonačelniku Tirane Erionu Veliaju i njegovoj umešanosti u korupciju.

“Nije odgovorio na moju molbu za komentar pre objave teksta. Kada je tekst objavljen, poslao mi je poruku, nazvao me serijskim ubicom, i rekao da bi trebalo da se stidim zbog onoga što sam uradila jer mi je tekst netačan”, kaže Džama.

Na kraju poruke, Veliaj joj je poželeo lep vikend. Međutim, tokom tog “lepog” vikenda, provladini mediji širom Albanije objavili su priču o Džami, prenoseći optužbe gradonačelnika Veliaja.

Tu nije bio kraj. Kampanja protiv novinarke nastavila se serijom lažnih vesti o njoj i njenom mužu, neosnovanih optužbi i seksističkih komentara.

Ali i pored svih ovih izazova, Ola Džama nikada nije ni pomislila da prestane da se bavi istraživačkim novinarstvom.

“Nastavljam da se bavim svojim poslom, i objavila sam i nakon svega ovoga mnogo priča o organizovanom kriminalu i korupciji. Ja sam danas u Tirani, a Veliaj je u zatvoru ”.

Džamin slučaj je daleko od izolovanog incidenta. Država, odnosno visoki državni zvaničnici i politički lideri veoma često stoje iza napada na novinarke, otvoreno ih vređaju, nazivaju stranim plaćenicama ili im ne dozvoljavaju da prisustvuju konferencijama za medije.

U Crnoj Gori ministar pravde na silu je oduzeo telefon novinarki tokom konferencije za štampu, dok je u Bosni i Hercegovini odštampana fotografija novinarke sa uvredljivim sadržajem i deljena po njenom komšiluku. U Srbiji se i dalje pamti seksistička opaska tadašnjeg – i sadašnjeg – ministra odbrane Bratislava Gašića: “Volim ove novinarke koje ovako lako kleknu”.

“Radimo nešto važno i za javnost i za profesiju”

Novinarke u Srbiji takođe se suočavaju sa napadima u digitalnoj sferi, uvredama, pretnjama smrću, a ponekad i fizičkim nasrtajima. Krajem marta ove godine, forenzička analiza međunarodne organizacije Amnesty International utvrdila je da su dve novinarke BIRN Srbije bile meta neuspelog pokušaja instalacije izraelskog softvera Pegazus na njihove telefone.

Novinarkama je stigla SMS poruka sa nepoznatog broja sa linkom na koji, nasreću, nisu kliknule. Da jesu, Pegazus bi omogućio potpuni pristup njihovim porukama, mejlovima i svim podacima, bez njihovog znanja.

Tu, nažalost, ne prestaju napadi.

U Srbiji su u poslednjih nekoliko godina učestale SLAPP tužbe – pravni postupci koji se koriste kao alat za zastrašivanje, ućutkivanje i obeshrabrivanje kritičara ili protivnika kroz zloupotrebu pravnog sistema. Ove tužbe finansijski i profesionalno iscrpljuju novinare i medijske organizacije.

U Srbiji su SLAPP tužbe postale metod targetiranja nezavisnih novinara i aktivista koji se bave temama od javnog interesa i pišu o kršenju zakona i vezama politike i kriminala. Ovome u prilog ide činjenica da u Srbiji ne postoji zakon koji bi mogao da spreči ove problematične pravne postupke, koje najčešće pokreću nosioci vlasti ili njima bliski pojedinci.

Prema poslednjem izveštaju Koalicije protiv SLAPP tužbi u Evropi (Coalition Against SLAPPs in Europe, CASE), Srbija se nalazi na desetom mestu po broju pokrenutih SLAPP tužbi u Evropi, i na prvom na Balkanu.

Novinari i novinarke nagrađivanog istraživačkog medija KRIK gotovo su navikli na ove tužbe: trenutno ih imaju osamnaest.

Novinarka KRIK-a Vesna Radojević objašnjava da na ove postupke ode mnogo vremena i novca, ali i “mentalnog napora da razumete postupke sudija, da pripremite najbolju odbranu, da komunicirate sa javnošću”.

Vesna je ovo iskusila na sopstvenoj koži, kada je nju i koleginicu iz redakcije Draganu Pećo tužio Nikola Petrović, kum predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Proces je trajao jako dugo, a Vesna je na sud išla u poodmakloj trudnoći i kada je beba imala dva meseca. Muž ju je često čekao ispred suda kako bi mogla da nahrani bebu čim se ročište završi.

Iako je slučaj zastario ove godine, Vesna se i dalje jasno seća detalja.

“Proces je bio neprijatan i na momente uznemirujući. U mom slučaju je bila krivična privatna tužba, na sudu smo bile ‘okrivljene’, morale smo da se pojavimo uvek, dok Nikola Petrović nije morao. Kao da je sve bilo prebačeno na tužene – unapred smo bile krive i morale smo da dokazujemo da smo nevine, a ne suprotno”.

Vesna kaže da je celu situaciju olakšavala činjenica da ona i koleginica u tekstu ništa nisu slagale, kao i da su sve njihove tvrdnje bile potkrepljene dokazima.

“Mislim da je prva linija odbrane kolektivna svest da radimo nešto važno i za javnost i za profesiju. To nas i drži i čini jačim. Druga stvar, koja može da bude i problematična, jeste da se navikneš na to – tabloidi i vlast nas godinama predstavljaju kao neprijatelje, strane plaćenike, kriminalce. A mi sve vreme pišemo o pravim kriminalcima, pravim korupcionaškim aferama, mi smo ti koji osvetljavamo činjenice”.

“Institucije nisu opravdale svoje postojanje”

Prema podacima međunarodnog projekta Media Freedom Rapid Response (MFRR), u 2023. godini verbalni napadi činili su 42,7% svih napada na novinarke, u poređenju sa 31% kod njihovih muških kolega. Uznemiravanje na mrežama je još ozbiljnije, s obzirom na to da se gotovo četvrtina svih napada na novinarke dešava upravo u onlajn prostoru, što je dvostruko više nego kada su u pitanju novinari.

Čak i kada slučajevi dođu na sud, to najčešće ne znači da će novinarke dočekati pravdu. Pravni status većine prijavljenih slučajeva je obeshrabrujući, a presude retke. Čak i u slučajevima kada policija interveniše ili se podignu optužnice, pravosuđe često svodi incidente na prekršaje ili uopšte ne pokreće postupke, pa su sudski epilozi veoma retki. Predistražni i istražni postupci traju godinama, a ponekad se ne pomeraju sa mrtve tačke.

Na primer, u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini mnogi slučajevi koji datiraju iz 2020. godine još uvek su nerešeni. U Srbiji, uprkos rastućem broju prijavljenih napada, samo nekoliko je rezultiralo formalnim optužnicama, a praktično nijedan značajnim kaznama. Pored toga, ubistva novinara i novinarki iz devedesetih i ranih dvehiljaditih u Srbiji i dalje su nerešena.

Apelacioni sud 2024. godine pravosnažno je oslobodio optužene za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije u Beogradu 1999, što je izazvalo bes i osudu lokalnih i međunarodnih medijskih organizacija i boraca za ljudska prava.

U nerešene slučajeve spadaju pretnje i napadi na novinarku Javnog Servisa Republike Srpske (RTRS) Natašu Miljanović-Zubac. Tokom poslednjih pet godina, Nataša se suočava sa napadima i pretnjama, kao i sa konstantnim zastrašivanjem. Međunarodna novinarska organizacija joj je pomogla da se premesti iz rodnog Trebinja – u kome više nije bila sigurna – na bezbedno mesto.

Iako je policija procenila da joj je bezbednost ugrožena, Nataša nikada nije dobila policijsku pratnju i zaštitu.

“Dugo sam izložena raznim napadima, od pokušaja da me javno diskredituju u moralnom smislu, preko paljenja automobila, do pretećih poruka poput one sa barbikom bez glave prekrivenom crvenom bojom, koja mi je ostavljena na pragu kuće u kojoj sam živela, pa čak i direktnih pretnji smrću. U vikendici mojih sinova neko je napisao ‘Umri NMZ’, a na mojim ulaznim vratima je ostavljena jeziva poruka: ‘Mrtva usta ne govore’”.

U razgovoru preko Zuma kaže da su je godinama pratili tokom vožnje, zastrašivali, pisali pretnje po zidovima i slali upozorenja sa različitih strana.

“Sve je ovo postalo deo moje svakodnevice”, kaže Miljanović-Zubac.

Naglašava da institucije Republike Srpske i Bosne i Hercegovine nisu uradile ništa da je zaštite.

“One nisu opravdale svoje postojanje. Tek nedavno su Tužilaštvo BiH, Obavještajno-bezbednosna agencija BiH i Državna agencija za istrage i zaštitu (SIPA) preduzeli neke korake, ali to nije dovelo do konkretnih rezultata. Moje nepoverenje u institucije je produbljeno nakon što je direktor policije Republike Srpske izmenio moju bezbednosnu procenu u avgustu 2022, što je povećalo rizike. Od tada, moj život zavisi isključivo od nesistemske zaštite”, objašnjava Miljanovic-Zubac.

U susednoj Crnoj Gori gotovo 40% svih napada na medijske radnike čine napadi na novinarke. Više od polovine napada prijavljenih u 2024. godini predstavljaju napadi na novinarke. Kao i u drugim državama, mali broj je rezultirao adekvatnim sudskim presudama.

Danica Nikolić, urednica M portala, dobila je pretnje smrću i silovanjem, ali nijedan od ovih slučajeva nije imao sudski epilog. Novinarke Vijesti Jadranka Ćetković i Jelena Jovanović fizički su napadnute ispred zgrade suda i prećeno im je zbog izveštavanja o kriminalu i korupciji.

Novinarka Gradske TV u Podgorici Magdalena Čelanović 26. aprila 2025. prijavila je doktora Vladimira Peruničića iz Kliničkog centra Crne Gore zbog slanja uvredljivih, pretećih i seksističkih poruka. Prekršajni sud u Podgorici kaznio je Peruničića sa 1.000 evra uz obaveznu meru bezbednosti obaveznog lečenja od alkoholizma na slobodi i u ambulantnim uslovima.

Kultura nekažnjivosti

Neadekvatne reakcije pravosudnog sistema šalju poruku da su novinari, a posebno novinarke, legitiman plen.

Prema dostupnim podacima SafeJournalists Network, u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji u periodu 2022-2024. ukupno je policiji i/ili tužilaštvu prijavljeno 239 napada na novinare, od čega je na sudu rešeno tek oko 17%, odnosno 40 slučajeva.

Na pitanje da li država i nadležne institucije čine dovoljno da zaštite novinare, posebno žene u istraživačkom novinarstvu, Jelena Jovanović odgovara da je teško govoriti o zaštiti novinara u zemlji u kojoj se više od dvadeset godina ne zna ko je naručio ubistvo novinara Duška Jovanovića.

“Svesna sam da vlasti ulažu određene napore i da postoje mehanizmi, ali ne mislim da je to dovoljno, posebno za žene u istraživačkom novinarstvu. Često se suočavamo sa dodatnim vrstama pritisaka, kao što su pokušaji diskreditacije i zastrašivanje putem društvenih mreža“, kaže Jelena Jovanović.

Nataša Miljanović-Zubac je saglasna.

“Mladi ljudi koji razmišljaju o karijeri u istraživačkom novinarstvu moraju shvatiti da u Bosni i Hercegovini gotovo niko neće stati iza njih, podrška dolazi samo od nekoliko pojedinaca. U mom slučaju, čak me ni rukovodstvo medijske kuće u kojoj radim nije podržalo. Zašto? Zato što prozivam ljude na vlasti, dok rukovodstvo štiti vladajuće strukture, bez obzira na nezakonitost njihovih postupaka. Dakle, u mom slučaju, čak se i moj poslodavac okrenuo protiv mene“.

Vesna Radojevic kaže da se KRIK udružio sa još nekoliko organizacija u Srbiji koje se takođe suočavaju sa SLAPP tužbama kako bi se zajednički borili protiv ove prakse, ali i informisali javnost i pravosuđe o tom šta su zapravo SLAPP tužbe.

“Svako može da tuži – problem je kada se sistem zloupotrebljava i kada pravosuđe (iz straha ili neznanja) to ne prepoznaje kao zloupotrebu”, kaže Radojević.

Opasnost vreba i na društvenim mrežama: novinarkama se preko Fejsbuka, TikToka i Iksa preti silovanjem, suočavaju se sa doksingom i neosnovanim optužbama, a bilo je i slučajeva gde su objavljene privatne fotografije i montirani video snimci.

Regionalna mreža Safe Journalists, koju čine medijske organizacije iz svih zemalja Zapadnog Balkana, navodi da je nedostatak snažne institucionalne podrške jedan od najvećih problema za novinarke u regionu. U Bosni i Hercegovini, na primer, onlajn nasilje nije prepoznato u zakonima iako je jedno od najčešćih oblika nasilja sa kojim se novinarke u ovoj zemlji susreću. U Albaniji ne postoje prilagođeni mehanizmi zaštite za novinarke, a strukture podrške su i dalje slabe, tako da je mogućnost da se pretnje bezbedno prijave veoma ograničena.

“Seksističke uvrede, mizogini komentari i dugotrajne ciljane kampanje protiv novinarki javljaju se u svim zemljama Zapadnog Balkana. Iskustvo je pokazalo da je i dalje najbolja odbrana iznošenje pretnji u javnost i podrška redakcija, novinarskih udruženja i društva”, navode stručnjaci iz mreže Safe Journalists.

“Pretnje na društvenim mrežama su posebno teške jer su novinarke najčešće izložene dugotrajnom proganjanju. Policija i tužilaštvo nažalost ne prepoznaju ove napade, ili ne štite sigurnost na odgovarajući način jer su pod ogromnim uticajem predstavnika vlasti koji su glavni pokretači nasilja u društvu”, zaključuju stručnjaci.

Šta treba da se promeni?

Naše sagovornice, kao i lokalna i međunarodna medijska udruženja, smatraju da je širom Zapadnog Balkana potrebna hitna akcija kako bi se obezbedila sloboda medija i stalo na put višedecenijskoj nekažnjivosti onih koji tu slobodu guše.

Neophodno je da policija, tužilaštvo i sudovi redovno i u skladu sa zakonom sprovode istrage o napadima na medijske radnike. Nužne su takođe promene u zakonima koje se odnose na klevete, uvrede, SLAPP tužbe i druge vrste napada i pritisaka na medije. Politički lideri moraju preuzeti odgovornost za svoje reči i dela, a kompanije poput Mete i Iksa moraju efikasnije reagovati na zlostavljanje i pretnje upućene preko društvenih mreža.

Dok se to ne desi, novinari – a pogotovo novinarke – ne smeju dopustiti da ih strah obeshrabri, kaže Jelena Jovanović.

“Istina, ovo nije laka profesija. Uz nju idu izazovi, rizici, pritisci. Ali zaista verujem da kada radite u interesu istine i javnosti, osećate ogromnu moralnu snagu. I nikada ne pristajte na ćutanje ako vaša priča može pomoći bar jednoj osobi na svetu da pronađe put do pravde”, dodaje ona.

Jovanović, Radojević, Miljanović-Zubac i Džama dodaju da je važno izgraditi mrežu podrške unutar redakcija, među kolegama i sa ljudima koji se ne bave novinarstvom.

Osim toga, važan je rad sa mlađim generacijama – novinarima i novinarkama koji tek ulaze u profesiju. Za KRIK, ovo je još jedna brana protiv sve snažnijih pritisaka i napada.

“Mislim da je to nekako dugoročno najbolja odbrana od svih pritisaka – nova mreža ljudi koji će nastaviti ovaj posao da radi najbolje moguće”, kaže Vesna Radojević.

Miljanović-Zubac ostaje u novinarstvu i pored svih pritisaka, narušene bezbednosti, promene mesta stanovanja, paljenja automobila, krvavih barbika i nedostatka institucionalne pomoći i podrške. Kaže da nije lako ići iz dana u dan znajući da joj je neko iscrtao metu na čelu.

“Ali sve dok mogu govoriti i pisati, neću odustati. Jer ako se novinari ućutkaju, ko će ostati da govori istinu?“, zaključuje Miljanović-Zubac.

Ovo istraživanje je podržao Evropski fond za Balkan u okviru Inicijative za angažovanu demokratiju. Stavovi izraženi u ovoj publikaciji su stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove Evropskog fonda za Balkan.