Prošao je i 10. decembar. Dan koji je i zvanično označio kraj mandata posredničke trojke, odnosno završetak pregovora, neko je greškom, slučajnom ili namernom, predstavio kao dan D.

Za domaće i svetske medije bio je to ipak dobar posao. Imali su o čemu da izveštavaju. Na desetine novinarskih ekipa sjatilo se na Kosovo uoči 10. decembra. Bez sumnje, novinari, fotoreporteri i snimatelji su bili najdominantnija sila na kosovskim ulicama.

Na severu Kosova, koji naseljava većinsko srpsko stanovništvo, svetske agencije beleže odgovor na samo jedno pitanje, šta će Srbi na severu uraditi kada Albanci proglase nezavisnost? Lokalni fikseri ih ispravljaju – ako umesto kada, zato što se ovdašnji Srbi ljute kada pitanje ne postavite u kondicionalu, pa se neće potruditi ni da odgovore.

Kakva će biti budućnost enklava na jugu i centralnom delu Kosova, kako se eufemistički nazivaju getoi južno od reke Ibar, u kojima žive dve trećine preostalog srpskog stanovništva u pokrajini? To pitanje se ne postavlja rado, a još teže se daje odgovor. Opstanku enklava ne pomažu ni lingvističke novotarije medjunarodne zajednice. Da li će biti koordinirana i kontrolisana nezavisnost, selektivna, jednostrana, nadzirana ili uslovna, svejedno je za preostale Srbe u albanskom okruženju, jer će u postojećem planu rešavanja statusa Kosova, enklave teško opstati.

Uoči 10. decembra, pokrenuta je javna kampanja u srpskoj zajednici, u kojoj su srpski lideri i čelnici javnih institucija slali poruke da gradjani ostanu mirni u svojim kućama i na radnim mestima, da se ne plaše i da ne očekuju nemire.

Desetog decembra je i srpski ministar za Kosovo i Metohiju, Slobodan Samardzic boravio sa saradnicima na teritoriji kojom se njegovo Ministarstvo bavi. Ministar je uručio računare školama u pojedinim seoskim sredinama, ali je kruna njegove posete bila otvaranje prostorija ovog ministarstva u Kosovskoj Mitrovici.

Područna jedinica Ministarstva je otvorena u najproblematičnijem delu Kosovske Mitrovice, kako se opisuje kvart Bošnjačka Mahala, zbog svog višenacionalnog sastava, osetljivog strateškog položaja usled blizine dva glavna mosta koji razdvajaju dva dela grada, kao i arhaične arhitekture zgusnutih kuća i mnoštva uskih, krivudavih ulica. Tim povodom, upriličeni su rekonstruktivni radovi na prvom spratu i ulazu postojeće zgrade okruga, koja se nalazi usred spontano zaživele multietničke pijace.

Srbi kupuju proizvode od Albanaca po znatno nižim cenama nego što se prodaju na ‘srpskoj’ pijaci, samo par stotina metara dalje. Plaća se dinarima ili evrima, priča se uglavnom srpski, jer su retki Srbi koji govore albanski jezik, a najveća gužva je subotom, kada je pijačni dan, kakav je i bio uoči 10. decembra, kada su se u trci s vremenom, pripremale prostorije za dolazak ministra iz Beograda.

Samo par stotina metara dalje, nalaze se ostaci ‘legalne’ multietničke pijace, papreno skupog projekta koji nikada nije zaživeo, jedan od mnogih propalih i zaboravljenih projekata medjunarodne zajednice.

Oko zgrade okruga se ubrzano grade stambene jedinice, za raseljena lica iz ostalih delova Kosova, kako se u javnosti govori, zbog čega su Srbi na udaru albanske javnosti i političara da cementiraju podelu grada. Albanci, koje je pak, srpska strana proteklih godina optuživala da strateški naseljavaju Bosnjačku Mahalu i potiskuju Srbe više ka severu, sada osećaju pritisak promene etničke kompozicije ovog mesta.

Na Kosovu se svaka strana trudi da u svemu vidi ono što je odvraća od sopstvenog neuspeha: stranci sa simpatijama posmatraju srpsko-albansku pijačnu komunikaciju, iako je ona nastala bez njihovog posredovanja. Na Kosovu se inače retko kada dešava da se ne umešaju ‘eksperti’ sa strane. Možda je zato i uspešna.

Lokalni Srbi u novootvorenoj područnoj jedinici Ministarstva vide podršku svoje matice u odsutnom trenutku.

Srpska strana traži nastavak pregovora i uz podršku Rusije se žestoko bori da dodje do nastavka razgovora. Kosovski Albanci, sa druge strane, uz snažnu podršku većine evropskuh zemalja, a naročito SAD-a, ponavljaju da sa Srbijom mogu da pregovaraju samo o uredjenju odnosa dve suverene i nezavisne zemlje i da su iscrpljene sve mogućnosti za pregovore.

Stvari će biti mnogo jasnije nakon sednice Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija o Kosovu, zakazane za 19. decembar, kada se očekuje i obraćanje premijera Srbije, Vojislava Koštuinice i predsednika Kosova, Fatmira Sejdiua.

U medjuvremenu, Evropska Unija naporno radi na postizanju sopstvenog jedinstva po pitanju budućeg statusa Kosova, kako bi što pre uputila novu misiju u pokrajinu i to u trenutku kada se očekuje da kosovski Albanci proglase nezavisnost. To je i srž najnovijeg pojma ‘kontrolisane i koordinisane nezavisnosti’.

Za razliku od letos, ovoga puta, EU je izgleda spremna da uputi novu misiju i bez odobrenja SB, odnosno nove rezolucije.

Srbija se oštro protivi slanju evropske misije na Kosovo, jer bi to značilo primenu Ahtisarijevog plana, koji su Srbi odbacili, a koji je poslednjih dana ponovo aktuelizovan.

Ono što su strane godinama demantovale u javnosti, sada je i otvorena ponuda – olakšan put Srbiji u Evropsku Uniju, kao nadoknada za gubitak Kosova.

Bivši član pregovarakog tima Srbije za status Kosova Leon Kojen, u intervjuu srpskom dnevnom listu Večernje novosti kaže da, ukoliko bi postojala parlamentarna deklaracija da Srbija odbija da potpiše ugovor o pristupanju EU-i, koji već mnogi tumače kao kompenzaciju za Kosovo, onda bi EU bila primorana da bira".

Slovenački poslanik u evropskom parlamentu i izvestilac za Srbiju, Jelko Kacin za slovenački državni radio najavljuje turbulentno vreme i kaže: " U Srbiji ovoga trenutka vlada neurotično stanje, a niko od političara nema hrabrosti da kaže da će na Balkanu nastati nova država i da će biti medjunarodno priznata".

U Srbiji je započela i predsednička kampanja, dan nakon iznenadnog raspisivanja predsedničkih izbora 12. decembra. A otprilike u isto vreme, iz EU-e je stigao jasan signal da se odluka o statusu Kosova odlaže za početak proleća, nakon održavanja predsedničkih izbora u Srbiji, iako se predhodno tvrdilo da će odluka uslediti u januaru, najdalje u februaru.

Kosovski Srbi su već godinama u neurotičnom stanju, o kom možda govori Kacin, ali su i duboko apatični. Od potpune amnezije ih ipak, još uvek čuva adrenalin, koga na Kosovu ima na pretek.

"Zavidim svim ljudima koji mogu da odu na spavanje i da znaju da za mesec dana od večeras, njihovi planovi su sigurni. A ja ne znam da li će neko u narednih 30 dana imati moć da me istera odavde". To je sadržaj SMS poruke Marijane Šćekić, tridesetogodišnje mlade žene iz Zvečana, mesta 3 kilometra udaljenog od Kosovske Mitrovice, koju je uputila nekolicini svojih prijatelja.

"Bilo mi je loše te večeri. Možda je bio i 10. decembar. Razmišljala sam o Novoj Godini i Božiću i želela sam da osetim toplinu i utehu, koju ovi praznici nose sa sobom. Napisala sam SMS svojim prijateljima. Sutradan sam već bila ponovo optimista".

"Nova Godina se približava, a ja razmišljam najpre o struji, hoce li restrikcije biti duge. Struja je nama dodidrna tačka sa svetom, a TV bukvalno jedini prozor u svet, pa ako je bude donekle redovno, slika i zvuk sa TV ekrana će moći da unesu malo svečanije atmosfere u naše domove", skromno i tiho iznosi Mila Banašević, šarmantna i moderna 28-akinja, koja već osam godina živi u najvećoj srpskoj enklavi Štrpcu, u podnožju prelepe planine Šare. Mila je ’99 u ovu seosku sredinu izbegla iz kosovskog grada Uroševca. Ona je ipak srećna, jer čeka svog verenika iz Novog Sada, mirnog grada na severu Srbije, da dodje i provede Novu Godinu u ovom planinskom mestu. "On nema ovakve probleme, ali ga naša nesreća boli", dodaje Mila.

Za Srbe na Kosovu, nijedna politika nije dovoljno visoka, jer ih se svaka odluka iz Brisela, Vasingtona ili Moskve dotiče.

Oni koji su ostali ’99 u pokrajini i dalje žele da ostanu, pa svakodnevno kolektivno prepričavaju i tumače izveštaje i izjave o Kosovu. Pribojavaju se novog talasa nasilja. Plaše ih slike devedesetih, od Hrvatske, preko Bosne do Kosova – talasi izbeglica.

Za kosovske Srbe, ovaj decembar nije poslednji mesec u godini, već početak nemirnog i turbulentnog perioda, o kom je možda govorio slovenački izvestilac za Srbiju, a za nekog je možda, poslednji decembar u svojoj kući na Kosovu.