Pobeda Borisa Tadića podstakla je neka očekivanja u Briselu i Vašingtonu da će Srbija sad biti privrženija Evropi, i da će time postati spremnija da prihvati nezavisnost Kosova

Politički sporazum koji je Evropska unija ponudila Srbiji uoči predsedničkih izbora verovatno je doprineo pobedi proevropski orijentisanog kandidata, aktuelnog šefa države Borisa Tadića, pa ipak nije uspeo da ispuni ono drugo očekivanje, a to je da učini zemlju spremnijom da ispuni uslove za ulazak u ovu organizaciju. Dokument je trebalo da bude potpisan 7. februara u Briselu, ali je umesto toga doveo do najveće do sada krize u vladi Srbije. Podelio je vladu stranke na one koji podržavaju nameru predsednika da sporazum bude potpisan (Demokratska stranka i G 17 plus) i na one (Demokratska stranka Srbije, Nova Srbija, Srpska radikalna stranka, Socijalistička partija Srbije) koji, kao i premijer Vojislav Koštunica, smatraju da je ovaj papir samo „kukavičje jaje" Brisela. Vide ga kao „obmanu sa ciljem da Srbija, stavljajući svoj potpis na sporazum sa EU, zapravo potpiše saglasnost za nezavisnost Kosova i postane prva država koja je indirektno priznala nezavisno Kosovo".

Otkud toliki otpor prema ovoj veoma ublaženoj verziji sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU, koja samo potvrđuje i učvršćuje ono što je ta ista vlada istakla kao svoj spoljnopolitički cilj, a to je brže približavanje Evropskoj uniji? Razlog je u drugom dokumentu, koji su članice Evropske unije (uz izuzetak Kipra) usvojile kao pravnu i finansijsku pripremu za donošenje odluke o upućivanju civilne misije EU na Kosovo.

U vladi Srbije ističu da bi slanje oko 2.000 policajaca i sudija u južnu srpsku pokrajinu, pod okriljem „EULEX" misije, bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija predstavljalo neprihvatljivo kršenje Rezolucije 1244 SB UN i uvod u sprovođenje odbačenog Ahtisarijevog plana o nezavisnom Kosovu. Koštunica je rekao da EU ovom odlukom direktno ugrožava suverenitet, teritorijalni integritet i ustavni poredak Srbije i da je zato „ustavna obaveza predsednika Skupštine je da hitno zakaže sednicu parlamenta, pre nego što albanski separatisti, uz podršku SAD i EU, proglase jednostranu nezavisnost".On je rekao da „odluka o protivpravnom slanju misije znači da EU zajedno sa albanskim separatistima protivno svim načelima međunarodnog prava stvara lažnu albansku državu na teritoriji Srbije" i naglasio da za „zakazivanje sednice parlamenta nije neophodno mišljenje Vlade, koja je očigledno duboko podeljena po ovom pitanju".

Kako je predsednik Skupštine Oliver Dulić (iz Tadićeve stranke) pristao da sazove Skupštinu tek 14. februara, Koštunica je odbio da pre toga održi sastanak vlade na kojem bi potpredsednik Božidar Đelić trebalo da dobije ovlašćenje za potpisivanje sporazuma sa EU. Još je neizvesno ko će izaći kao pobednik iz ovog političkog klinča, ali je jasno da će Srbija nesmetano nastaviti svoje „evropsko putovanje" samo ako Đelić otputuje u Brisel, a u tom slučaju će biti ozbiljno poljuljana pozicija premijera i izvesnija mogućnost novih, prevremenih parlamentarnih izbora.

Ali, „ako potpisivanje sporazuma sa EU sačeka naredne parlamentarne izbore, koji mogu biti održani u narednih nekoliko meseci, to može značiti da sa EU neće biti potpisan nikakav sporazum za vreme mandata sadašnje vlade", ocenio je funkcioner Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope Goran Svilanović u izjavi za Radio Beta RFI. „Činjenica je da gubimo još godinu dana. Voleo bih da kažem da je to poslednja godina koju gubimo u odnosima sa EU, a da pritom ne rešavamo nijedan od drugih problema koje imamo, uključujući i Kosovo", dodao je Svilanović.

Brisel spreman da čeka

Još jednom je, svesna krize koju je izazvala, Evropska unija pokušala da smiri situaciju. Odložila je potpisivanje političkog sporazuma sa Beogradom „do daljeg", odnosno do trenutka kad Srbija bude za to spremna. Evropski komesar za proširenje Oli Ren istovremeno je rekao da će se on založiti da na predstojećem sastanku šefova diplomatija EU 18. februara (inače, istog dana kada bi trebalo da bude doneta i odluka o misiji EU na Kosmetu), umesto političkog sporazuma bude potpisan sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Srbija bi, u tom slučaju, morala da ispuni preostali uslov potpune saradnje sa Haškim tribunalom pre ratifikacije tog sporazuma u parlamentima zemalja EU. Ren je oštro kritikovao premijera Koštunicu i njegovu stranku zbog opstrukcije u vladi i objasnio da će odluka o Kosovu biti doneta bez obzira na stav Srbije i na premijerovo protivljenje potpisivanju političkog sporazuma.

I direktor Balkanskog fonda za demokratiju Ivan Vejvoda ocenio je da bi Srbija nepotpisivanjem „političkog sporazuma" sa EU izgubila korak u evropskim integracijama, ali da time ne bi sprečila odluku Brisela da pošalje misiju na Kosovo. „Odluka o slanju misije EU na Kosovo je formalno doneta još na samitu EU u decembru. Sada je doneta i tehnička odluka, a treba podsetiti da pripremna misija EU postoji na Kosovu još od aprila 2006, znači gotovo dve godine", izjavio je Vejvoda agenciji Tanjug.

Sam po sebi, politički sporazum koji je stigao u Beograd dan nakon izbora ne sadrži ništa sporno. U tekstu, kako je objasnila Milica Delević, pomoćnica ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića, nema ni reči o Kosovu i budućem statusu pokrajine. „On predstavlja operacionalizaciju zaključaka koji su usvojeni 28. januara, na sastanku ministara opštih i spoljnih poslova EU" i verno odslikava ono u vezi s čim su se ministri 27 članica EU saglasili prošle nedelje, a to je da Srbiji ponude nešto što bi bio politički okvir za sveukupne bilateralne odnose, pored ostalog, i otvaranje dijaloga o viznoj liberalizaciji. Sporazum pominje „uvažavanje činjenice da je konačni cilj Srbije približavanje EU sa perpektivom sticanja statusa kandidata i punopravnog članstva u Uniji".

Medveđa usluga

Problem je što, na jednoj strani, EU tvrdi da njena podrška „demokratskoj Srbiji" koja je glasala za Tadića, i ponuda političkog sporazuma koji potvrđuje „evropsku perspektivu za Srbiju" nemaju nikakve veze sa budućim statusom Kosova, dok na drugoj strani to opovrgava jer odmah nakon Tadićeve pobede, kao da je samo to čekala, odlučuje da uprkos protivljenju srpskih vlasti, pošalje svoju misiju na Kosovo. Neki strani mediji tim povodom komentarišu da je poraz Tadićevog protivkandidata, Tomislava Nikolića iz Srpske radikalne stranke, ublažio strahove na Zapadu od nasilne reakcije Srbije na očekivano proglašenje nezavisnosti Kosova ovog meseca. „Vašington post", recimo, podseća da su se oba kandidata protivila nezavisnosti Kosova, ali da je Tadić isključio upotrebu sile i da će „verovatno podsticati uspostavljanje bližih veza s EU i SAD uprkos njihovoj odluci o Kosovu". Ukoliko bi, međutim, Tadić zaista tako postupio u ovim okolnostima, lako bi okrenuo javno mnjenje protiv sebe i stekao nove neprijatelje koji bi ga smatrali za izdajnika srpskih interesa.

Zato se ovako nespretan „tajming" Brisela zaista može shvatiti kao medveđa usluga njegovom izbornom favoritu i svim proevropski orijentisanim građanima Srbije, a kao „vetar u jedra" onima zbog kojih dosad još nije potpisan SSP, a kako stvari stoje, još dugo neće.

Slovenačko predsedništvo EU je, doduše, uz čestitke Tadiću izrazilo nadu da će Srbija uskoro (ranije se nadala za vreme njenog predsedavanja, dakle do juna 2008.) potpisati ovaj sporazum. Holandija i Belgija se tome izričito protive sve dok srpske vlasti ne izruče Haškom tribunalu preostale optuženike za ratne zločine (pre svih generala Ratka Mladića), ali je među ostalim članicama EU postojala spremnost da se ovaj uslov „aktivira" tek nakon potpisivanja, a pre stupanja na snagu sporazuma. Naravno, ukoliko Srbija odbije da potpiše prethodni, takozvani politički sporazum sa EU, takva pogodba otpada.

Podmićivanje Beograda

Zanimljivo je videti kako na sve to reaguju susedi iz regiona. Pobeda Tadića ih je obradovala jer je otklonila bojazan od obnove „agresivnog srpskog nacionalizma" i približila Srbiju Evropskoj uniji, u kojoj važe pravila demokratije, tolerancije, zajedništva, rešavanja svih sukoba mirnim putem i dogovorom. Političari iz Hrvatske i BiH su isticali da je približavanje bilo koje balkanske zemlje Uniji dobro i za ostale iz regiona.

Na ponudu političkog sporazuma Beogradu mnogi su, međutim, reagovali gotovo uvređeno, ljubomorno, smatrajući je nezasluženom privilegijom, „nepravdom" prema ostalim zemljama koje se pripremaju za članstvo u EU (Slovenac Jelko Kacin, poslanik u Evropskom parlamentu). Komentator hrvatskog „Globusa" ironično primećuje da je to kao nagrada Srbiji što još nije ispunila haški uslov („Divno, zaslužila je, neka uđe, neka dovede i Mladića i Karadžića"). Komentator sarajevskog „Oslobođenja" gest Evropske unije nazvao je „političkim presedanom", ili „političkim mitom", ocenivši da je davanje prednosti Srbiji u EU pred BiH „krajnji politički amoral."

E sad, pravo je pitanje da li će to „podmićivanje" uopšte uspeti, drugim rečima, da li će brži napredak ka EU i, eventualno, ukidanje viza, ubediti Srbe da pristanu na nezavisnost Kosova, ili da mu se barem ne suprotstave oružjem? Da li bi u tom slučaju Hrvatska i BiH lakše progutale „nepravdu"? Ili bi im bilo draže da Brisel nije ni pokušao?