Iz perspektive Srbije i ostalih zemalja Zapadnog Balkana, nepovoljan ishod referenduma o Reformskom ugovoru Evropske unije u Irskoj veoma je loša vest, jer bi mogao da znači dalje odlaganje njihovog ulaska u Uniju, s obzirom da bi ovim dokumentom trebalo, pored ostalog, da budu otklonjene institucionalne prepreke za dalje proširenje EU. Ugovorom iz Nice je, naime, predviđeno funkcionisanje zajednice od najviše 27 država, koliko ih sada ima, i da bi EU mogla uspešno da donosi odluke i deluje sa novih sedam članica (u perspektivi su to sadašnji kandidati Hrvatska, Makedonija i Turska, i potencijalni kandidati Srbija, Crna Gora, BiH i Albanija) neophodna su dodatna prilagođavanja.

Dr Jovan Teokarević, direktor Beogradskog centra za evropske integracije i docent na Fakultetu političkih nauka, doduše, veruje da bi, "uz određenu dozu političke dobre volje u odnosu na dalje proširenje" Unija mogla da funkcioniše bez mnogo problema i bez novog, takozvanog Lisabonskog ugovora.

-Postojeći institucionalni kontekst bio je pre izgovor nego prava prepreka za nastavak proširenja, ali je tačno da je bilo bolje srediti prvo sopstvenu kuću, pa onda proširivati porodicu, što se stalno isticalo. U svakom slučaju, odbacivanjem nacrta Ustava EU (koji je, podsetimo, propao na referendumima u Francuskoj i Holandiji pre tri godine) i preorijentacijom na Lisabonski ugovor, u Uniji je stvoreno potencijalno mesto i za nas i za druge sadašnje kandidate i potencijalne kandidate. Usvajanjem ovog ugovora bi, takođe, EU najzad mogla da prestane da se bavi sama sobom, i da počne da rešava praktične probleme sa kojima se njeni građani i države suočavaju – navodi dr Teokarević.

Po njemu, usvajanje Lisabonskog ugovora bi za sve aspirante na članstvo u Uniji bilo potvrda da ćemo imati mesto u EU, kad god to bilo, dok bi za Hrvatsku, čiji bi prijem mogao da se očekuje već 2010. ili 2011. godine, to značilo otklanjanje svake neizvesnosti da bi iz "formalnih razloga" morala da sačeka još neko vreme, i u EU uđe kasnije, sa ostalim zemljama Zapadnog Balkana. Unija bi, naravno, mogla slučaj Hrvatske da reši i tako što bi donela posebnu odluku o prijemu koja bi se odnosila samo na ovu zemlju, odnosno, da u sporazum o pridruživanju sa Hrvatskom ubaci nova pravila o odlučivanju dvotrećinskom većinom u Savetu EU.

"Ugovor još nije mrtav"

Predsednik Evropskog parlamenta Hans-Gert Petering je odmah po objavljivanju rezultata referenduma u Irskoj saopštio da je time, po njegovom mišljenju, proces daljeg širenja Unije onemogućen, uz eventualni izuzetak Hrvatske. Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, komesar za proširenje EU Oli Ren, kao i mistar spoljnih poslova Slovenije – zemlje koja do kraja juna predsedava EU – Dimitrij Rupel, međutim, ističu da irsko "ne" Lisabonskom ugovoru neće uticati na već postignutu saglasnost o procesu daljeg širenja Evropske unije, i uveravaju građane zemalja kojima je obećana "evropska budućnost" da njihovo pridruživanje EU uniji neće biti ometeno (mada, priznaju, moguće je da će biti malo usporeno) ishodom irskog glasanja.

Austrija i Slovačka su na zasedanju šefova diplomatija u Luksemburgu već zatražile da se to i zvanično potvrdi, a takav su stav izneli i premijeri Češke i Poljske. Češki premijer Mirek Topolanek je rekao da Hrvatska "ne bi smela da bude žrtva ovog procesa", dok je slovački premijer Robert Fico ocenio da bi bilo "veoma loše za celu EU da prevlada oplakivanje Lisabonskog ugovora i da komplikacije u procesu ratifikacije ne treba da utiču na širenje EU".

Lisabonski ugovor je do sada u nacionalnim parlamentima ratifikovalo 18 zemalja (Irska je jedina raspisala opštenarodno izjašnjavanje o ovom dokumentu) i mnogi političari, stručnjaci i mediji veruju da bi prihvatanje sporazuma u 26 zemalja moglo navesti Irsku da ponovi referendum.

– Posle Lisabona smanjen je broj neizvesnosti u vezi sa budućnošću Evropske unije, ali je, naravno, nemoguće preciznije predvideti kojim putem će ova organizacija ići i kako će izgledati ne samo za pedeset ili dvadeset godina od danas, već i za deset, kada bi mi trebalo već da budemo unutra. Kandidatima i potencijalnim kandidatima je uvek suštinski važno da znaju da li će na kraju dugog puta dospeti u očekivanu ili neki drugačiju sredinu. Jednako važno, i u vezi s tim, je pitanje da li će uslovi za pristupanje biti tzv. pokretna meta ili skup manje ili više stabilnih i proverljivih kriterijuma. Mi fenomen "pokretnih meta", na žalost, veoma dobro poznajemo, ne samo zbog još uvek neispunjenih dodatnih političkih kriterijuma koje imamo u odnosu na srednjeevropske države, već i iz vremena sankcija, kada je ispunjavanje jednih uslova često vodilo rađanju drugih – navodi dr Teokarević.

Dalje proširenje EU jeste, dakle, omogućeno, ali su kriterijumi iz Kopenhagena, na insistiranje Holandije, postali deo Reformskog ugovora, čime se dodatno ističe značaj njihovog ispunjavanja od strane aplikanata.

Hrvatska izuzetak

-Ako se ovome doda ono što se desilo u toku dvogodišnjeg perioda "zamora od proširenja" od fatalnog proleća 2005. godine, onda se može zaključiti da vrata za nove članice danas, doduše, zaista nisu zaključana, niti je ključ, daleko bilo, bačen, ali je jednako tačno da ta vrata neće biti uopšte lako otvoriti. Pri donošenju svake naredne velike odluke, Brisel neće propustiti da uzme u obzir i debatu i sopstvene zaključke o takozvanoj apsorpcionoj sposobnosti, kasnije preimenovanoj u "integraciona sposobnost". Komisija će u budućnosti pripremati procene uticaja na svim ključnim etapama procesa pristupanja. Pri pravljenju takvih procena specifične odlike svake zemlje biće uzete u obzir. Jednostavno rečeno, tamo ćemo ući ne samo kada mi budemo spremni za njih, nego i kada oni budu spremni za nas – objašnjava dr Teokarević.

Nepovoljan ishod rskog referenduma je aktuelizovao pitanje koje se nametnulo i nakon referenduma u Francuskoj i Holandiji pre tri godine, a to je da li su glasači prvenstveno nezadovoljni samom Unijom, ili predloženim reformama, ili mogućnošću da EU uskoro bude još glomaznija i mnogoljudnija i teža "za rukovanje". Entuzijazam za dalje proširenje Unije u većini starih članica, naime, stalno opada, sa malo šansi da se popravi u godinama koje dolaze.

 -U razmišljanju o novim članicama, isto tako, pravi se jasna razlika između Hrvatske, čije je pristupanje u svemu osim u datumu neupitno, i nas ostalih sa Zapadnog Balkana i Turske. U okviru ove druge, takozvane Otomanske grupe, Srbija će morati stalno na delu da dokazuje da je, kao mala zemlja koja je konačno za sobom ostavile sve velike probleme, mnogo podobnija za članstvo nego Turska, ali i ostali naši susedi. Zbog svega toga, i zbog očekivanog bržeg približavanja Srbije Uniji sledećih godina, za nas je bolja politika regate, a ne karavana, odnosno pristupanje na osnovu individualnih dostignuća svake države, a ne na osnovu pripadanja određenim grupama zemalja koje bi trebalo zajedno da prođu kroz cilj. Kako god se, međutim, odmota budućnost Srbije ili Unije, EU sigurno neće sebi dozvoliti još jedan Kipar, i neće nas prihvatiti sve dok odnosi Beograda i Prištine budu nerešeni ili loši – smatra dr Teokarević.

"Politika": Ahtisari za Irce

Komentari na irski referendum su u srpskim medijima bili veoma raznoliki, od onih u kojima se domaća javnost uverava da Lisabonski ugovor "oš nije mrtav", i da – bez obzira kakva će biti njegova krajnja sudbina – to neće onemogućiti naš ulazak u EU, do zluradih opaski o dubini krize unutar Unije, njenoj nesposobnosti da se izbori i sa sopstvenim problemima, a kamoli da rešava tuđe (recimo, kosovski). Beogradska "Politika" je, pod naslovom "Još jedan ekser u kovčeg Lisabonskog ugovora", iskoristila priliku da ukaže na "manjak demokratije" u Uniji, o kojem, pored ostalog, svedoči i odluka EU da se o reformskom ugovoru (osim u Irskoj) "uopšte i ne pitaju građani" . Neuspeh irskog referenduma autor teksta tumači i kao posledicu ponašanja evropskih lidera, a među njima naročito slovenačkog predsedavajućeg EU, koji su ovaj referendum "gurnuli totalno na stranu", da bi se koncentrisali na "pronalaženje načina kako da generalni sekretar UN Ban Ki Mun da legalitet evropskoj misiji na Kosovu, kao i na formiranje proevropskih vlada na Zapadnom Balkanu".

U drugom tekstu istog autora povučena je paralela između irskog "ne" Lisabonskom ugovoru i pregovora o Kosovu. "EU je i oko Kosova sledila istu, antidemokratsku matricu. Prvo je tolerisala pregovore između Ptrištine i Beograda, i obe strane pitala za mišljenje o nacrtu za rešavanje problema. Kada se odgovor Beograda nije dopao Briselu, EU je nastavila da sprovodi Ahtisarijev plan, iako ga je Srbija odbacila. Slično se dešava i sa pravljenjem Evropskog ustava. Uniji sada preostaje da smisli neki "Ahtisarijev plan" za nepoćudne Irce. Ili da se odrekne politike diktata i vrati politici kompromisa".

"Slučaj Irske" je i u drugim srpskim medijima bio povod za preispitivanje "(ne)demokratske", birokratitovane, "odljuđene" prirode EU, čak češće nego za razmatranje sudbine daljeg procesa evropske integracije Srbije. Naime, još smo daleko od eventualnog članstva u Uniji, ali neke političke i ekonomske odluke koje ona donosi već sada itekako utiču na naš život. Dnevni list "Danas" se pita šta je doprinelo tome da građani Irske, koja je nekada slovila za jednu od "najevropskijih" država Evrope, kažu "ne" Ugovoru, i prenosi da bi to mogao biti strah ultradesničara od "utapanja Irske u evropsku superdržavu", dok su farmeri skeptični prema globalnom trgovinskom dogovoru o poljoprivredi, a tradicionalisti ističu da bi nove zakonske odredbe uvele abortus na mala vrata u ovu konzervativnu ostrvsku državu. "Press" se više bavi posledicama referenduma, a jedna od njih bi, navodi, mogao biti izlazak Irske iz EU.

To nigde nije javno izrečeno ni napisano, ali se po beogradskim "antievropskim" kuloarima uveliko koristi kao argument za jačanje njihove opcije: ako ni oni koji su već "unutra" nisu zadovoljni Evropskom unijom, šta ćemo mi tamo?