„Kakav predivan dan,
suncem okupan,
predivan dan.
I dok šetam kroz park,
korak je lak,
Čekam ovaj dan.
Hajde da puštamo zmajeve,
hajde da beremo poljsko cveće,
I da zovemo drugove,
Da se smejemo sve od sreće…..“

Trinaestogodišnja Milica iz Kosovske Mitrovice je spontano i s lakoćom otpevala reči ove razdragane pesme, na tradicionalnom lokalnom dečjem festivalu „Cvrkuti sa Ibra“.

Gde je park o kome peva ova talentovana devojčica? Autor pesme, tridesetšestogodišnji nastavnik engleskog jezika, Dejan Pavićević , kaže da mu je dvorište lokalne crkve koja se uzdiže iznad grada, bilo inspiracija kada je stvarao pesmu. Park ispred njegove zgrade, kao i svi ostali parkovi u gradu su odavno nestali, a grad bez parkova, sa načičkanim limenkama izgubio urbani imidž.

Dejan je lokalni muzičar i DJ. Bavi se urbanom, elektro muzikom. Ima svoju stranicu na myspace-u, na kojoj s pesmama, takodje dominiraju crteži sa cvećem i travom. „Filozofija moje muzike je ljubav, mir, dok je drugima osnovna poruka bunt. Ako je mir bunt, onda su i moji tekstovi buntovni“.

Ipak, pesma koju je otpevala mala Milica uz veselu muzičku pratnju lokalnog orkestra, sasvim drugačije zvuči kada je Dejan izvodi. Njegova pesma je puna pesimizma, a reči zvuče ironično. „Aranžman koji sam uradio za sebe, treba da nosi drugu poruku za nas odrasle, da nas podseti na parkove koje više nemamo, kao što nema mog parka iz detinjstva i da nas podseti na sve ono što nam nedostaje“, Dejan objašnjava kako je došao na ideju da uradi dva potpuno različita aranžmana sa istim tekstom pesme.

On svoju muziku stvara preko SKYPE-a sa drugom iz Bruklina, „Mickey K“-om, bivšim Mitrovčaninom – Mirsadom Kadribašićem, koji ima svoju izdavačku kuću i upravo rade na pripremi Dejanovog drugog CD na engleskom jeziku. Mirsad je je jedan od mnogih kvalitetnih muzičara Mitrovice, koji su otišli da stvaraju muziku negde drugo.

Dejanova publika su ljubitelji tehnožurki, EXIT-a, ali i sva ostala urbana muzička publika.
„Ovo je mali grad. Tako da svi koji su iz urbane muzičke priče, dolaze da me slušaju, zato što me poznaju“, kaže Dejan i priznaje da on nije tipični predstavnik lokane muzičke scene: "Novi bendovi u gradu pevaju s gorčinom o svetu oko njih. Oni su nezadovoljni podrškom starijih, s psovkama pevaju o ovom svetu, koriste surove motive. Njihova muzika je puna bunta. Možda smo i mi bili takvi u svoje vreme, ali novim klincima u svetu nasilja nije lako danas“, iskren je Dejan i u šali dodaje da generacije posle devedesetdevete, jačaju svoj „ratnički duh“ kroz muziku.

"Ja se sa svojom muzikom ipak osećam donekle raspolućeno izmedju turbofolkera s jedne strane i pankera i hevimetalaca sa druge. Nove generacije u Srbiji gotovo da i ne znaju ni za kakvu drugu muziku i kulturu osim kiča turbofolkera, tako da stvarna urbana muzika je deo alternativne scene, a opet se moja filozofija razlikuje od panka i hevi metala koji dominiraju ovde u gradu“, kaže Dejan.

On dodaje da ono što ga čini sigurnim sa druge strane, jeste višedecenijska jaka muzička urbana zajednica u ovom nekadašnjem industrijskom gradiću i eksplozija novih bendova od ranih dvehiljaditih.

Iz ljušture sive i blatnjave Severne Mitrovice, uz tople note sa tradicionalnog dečjeg festivala, tako praši svirka iz garaža, podruma i kafe barova, programira se muzika i betluje u stanovima, improvizuju džez i bluz klupske svirke, slažu glasovi u gradskom crkvenom horu na jutrenju…

U očiglednoj dekadenciji gradskog urbanog duha Severne Mitrovice, zdrav i snažan podmladjen urbani muzički organizam deluje kao vanzemaljac.

Kosovska Mitrovica je svoj predratni zlatni muzički period imala ranih devedesetih, sa nekoliko jakih rok bendova i muzičara koji su izašli iz lokalnih okvira i imali snažan kulturološki i umetnički uticaj na generacije mladih koje su tada stasavale u pokrajini. Oni su se, osim na čestim koncertima, gitarijadama, rok festivalima i klupskim svirkama , redovno pojavljivali na televiziji.

Takodje, Kosovska Mitrovica je i pre toga, imala prepoznatljivu muzičku scenu. Uz jaku muzičku školu i tadašnje muzičke sekcije, grad je bio interesantan i zbog Big Band orkestra. U bivšoj Jugoslaviji, samo par velikih centara, uz ovaj rudarski gradić su se tada mogli pohvaliti da su imali ovakav orkestar. Orkestar je bio multietnički, dobro svirao i zabavljao sve do krize kasnih osamdesetih.
„Nakon rata nastaje potpuni prekid te filmske, muzičke trake“, kaže jedan od prvih frontmena nove generacije muzičara, dugokosi Milan Kabašić, dvadesetogodišnjak, student ruskog jezika i književnosti, naglašavajući da oni nemaju vezu sa predratnim bendovima.

On se priseća svog prvog kontakta sa muzikom i kaže da, uprkos tome što se i u njegovoj porodici slušala i svirala rok muzika, prve sopstvene muzičke pokušaje imao je ranih dvehiljaditih, u tadašnjem Danskom kulturnom centru, i da je učio od nekih drugačijih mladih ljudi, nego što su bili „mainstream predratni muzičari“. U gradu je bilo mnogo problema i opasnosti, a u njihovoj blizini – droge.

„Mi smo bili klinci. Ništa nismo znali o muzici. Momci koji su sa nama radili u centru nisu imali nikakve veze sa muzičarima pre rata. Posle sam sam tražio svoj put“, kaže Milan. On, zajedno sa bratom Milošem i drugovima, Emirom Hasanijem i Nerminom Memovićem, čini grupu Dark Sky, sada prvu medju mladjim bendovima u gradu na severu. Oni sviraju sirov rok, ponekad metal, i pevaju na engleskom jeziku o ljubavi, ali i buntu prema svetu koji ih okružuje.

Na prostoru manjem od dva kvadratna kilometra, osim Dark Sky, vežba tridesetak bendova – Hosenfefer, Lazy Band, Štrajk, Breakdown, Krvna grupa, Cold Shots, Ambasadori, Šraf, Dogma, PsychoSonic Boris. Oni sviraju mainstream rok i hevi metal, bluz i džez, pank, mainstream pop, rege. Takodje ima i solo muzičara, hiphopera i dens grupa: Delfagor, DJSU ( Djubrad sa ulice), Geese, DMP, Bulsai, North Family, Sistem 028…

Većina mladih rok bendova je počela da svira zahvaljujući Mitrovičkoj rok školi, koja je nastala na inicijativu i uz podršku Muzičara bez granica, nekoliko organizacija Iz Holandije i nevladine organizacije Community Building Mitrovica. U ovoj školi, imaju prostor i sredstva za vežbanje, a uče od starijih muzičara.

Mladi bendovi i muzičari nemaju, medjutim, podršku institucija i lokalne samouprave kao bendovi pre rata. Iako medju njima ima i samoukih muzičara, veliki broj ima klasično muzičko obrazovanje, zahvaljujući osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi, koje postoje u gradu i koje su veoma aktivne i popularne.

Medjutim , muzička akademija koja je, zajedno sa premeštanjem Univerziteta iz Prištine, ’došla’ na sever, deluje potpuno otudjeno od lokalne sredine, a sa druge strane, ni sama ova najviša muzička ustanova nema sopstveni koncertni program i nalazi se svojevoljno na krajnjoj margini kulturne javne scene.

U sivom gradu od dvadesetak hiljada stanovnika, barem jednom nedeljno ima žive svirke, na kojoj se u gužvi dobro djuska i zabavlja, a posebnu svežinu doneli su studenti. Muzika većine ovih grupa dostupna je i na myspace stranicama, youtube-u i facebook-u, i okuplja veliki broj fanova.

Centralni muzički dogadjaj je ipak medjunarodni džez i bluz festival, „North City – Jazz&Blues“, na kom se u nekoliko dana godišnje, smenjuju jaka imena iz zemlje, regiona i sveta, poput jednog Tom Harela i Abram Wilsona.

Daleko od razglednica koje se šalju sa Kosova, sakriveni od medijskog kalupa u koji se smeštaju stanovnici severa, muzičari Severne Mitrovice kuliraju u kafićima, zadovoljno ispijajući pivo. O onome što vide oko sebe govore samo kroz svoju muziku.