„Želim novu Socijalističku partiju Srbije (SPS) koja će gledati na Srbiju 2010. i 2020. kao na neku novu pojavu koja odgovara na neka nova pitanja koja nisu postojala devedesetih godina. Ako je SPS isti kao pre dvadeset godina, ništa nismo uradili“ rekao je Ivica Dačić, predsednik ove partije odmah nakon poslednjih republičkih izbora koji su ponovo u političku orbitu lansirali socijaliste.

Proevropski kurs, neraskidive veze sa majčicom Rusijom, „istorijsko pomirenje“ sa Demokratskom strankom (DS), igranje na žici sa nasleđem devedesetih, isti a novi političari sa potpuno novom retorikom, stranka levog centra, stabilan i odan partner Borisa Tadića, odustvo bilo kakve ideologije, to su u najkraćem karakteristike Socijalističke partije Srbije.

Da nije u pitanju Srbija, bilo bi nemoguće. Samo je ovde, čini se, moguća gotovo šizofrena situacija u kojoj se SPS svim silama zalaže za priključenje Evropskoj Uniji, a sa druge strane čini sve što je moguće da se približi Rusiji. Samo je u Srbiji valjda moguće da nekadašnja mlada perjanica režima Slobodana Miloševića, a danas ministar unutrašnji, aka Ivica Dačić, bude proglašen za najevropljanina zbog uspeha u ispunjavanju uslova neophodnih za ukidanje viza građanima Srbije.

Samo je u ovoj zemlji moguće, ili se nama tako čini, da na dan smrti Slobodana Miloševića, njegov grob u Požarevcu obilazi najviši partijski vrh, bez Ivice Dačića. Eto, tako su se dogovorili. Valja se odreći Miloševićevog nasleđa kako bi bile ostvarene dobre veze sa demokratama i kako bi uverili neke nove birače i one koji lako zaboravljaju da je u pitanju novi SPS. To će, mudrom odlukom partijskog rukovodstva, činiti već pomenuti Ivica Dačić i njegovi najbliži saradnici, sa kojima je godinama krčio put ka vrhovima stranačke piramide. To su isti oni koji su svojevremeno, 1996., u vreme studentskih protesta gasili pobunu na fakultetima i potkazivali kolege koji su zbog izborne krađe štrajkovali. To su isti oni koji su 1999. na sva zvona govorili da je Otpor fašistička organizacija i pozivali na hapšenje članova pokreta. Isti su to ljudi, samo su im odela malo modernija danas, koji su nakon promena gledali u oči i tvrdili da su upravo oni otporaše spašavali zatvora. Danas, bivši otporaši i promenjeni socijalisti sede zajedno u poslaničkim klupama i slatko se smeju kada ih kakav dosadni novinar upita da li se sećaju devedesetih.

Kažu da u SPS-u postoji i druga, „tvrda“ struja. To su oni koji posećuju Miloševićev grob i ne odriču se lako njegovog nasleđa. Oni u svojim kabinetima i dalje, makar u kakvom uglu, čuvaju sliku velikog vođe. Lepak su za stare glasače socijalista. Opiru se Dačiću, pokušavaju da naprave balans i da stanu na kraj njegovoj neskivenoj ambiciji da kontroliše čitavu stranku. Ministar prosvete Obradović jedan je od najčešće pominjanih predstavnika tvrde struje. Pominju se i druga imena, ali sve ređe i manje, jer se najčešće radi o političarima kojima je karijera na izmaku. Između dve vatre, kao plavi šlem, stoji najvickastiji od svih srpskih ministara, Milutin Mrkonjić, koji je nastavio tamo gde je stao pre petoktobarskih promena. Naime, Mrkonjić je bio rukovodilac obnove zemlje u vreme i nakon bombardovanja Srbije, gradio je mostove i obećavao preporod zemlje za tri meseca. Danas je, gle čuda, ministar inrastrukturni i opet gradi zemlju, autoputeve, mostove i obilaznice.

Bez sve šale, SPS je partija sa budućnošću u srpskom parlamentarizmu. Ni dramatičan poraz 2000. godine, ni sve afere, hapšenje pa i smrt lidera stranke nisu ovu partiju spustile ispod cenzusa. Gotovo šest godina nakon promena SPS je tapkao u mraku, preživljavao, rasčlanjavao se i delio, tražio mesto i način da se vrati u politički život. Taman toliko je trebalo Ivici Dačiću da preuzme lidersku ulogu u partiji. Za to je vreme bilo potrebno pod isti imenitelj dovesti sve suprotstavljene strane i osloboditi se najzagriženijih, poput Milorada Vučelića, koji su po svaku cenu želeli da nastave putem Slobodana Miloševića. Najbolja ilustracija partijskih raskola su kongresi ove partije do 2006. godine. Milošević je formalno bio predsednik stranke, čak i kada je to činio iz pritvorske jedinice u Ševeningenu. Bio je nosilac liste na vanrednim izborima 2003. godine, jer je tada rukovodstvo stranke, osluškujući volju svog biračkog tela, zaključilo da izborni cenzus može da preskoči samo uz pomoć sledbenika za koje je Milošević i dalje bio zaštitni znak partije. Krajem 2005. godine, na partijskoj konvenciji kojom je obeležena 15. godišnjica SPS-a, svako pominjanje Miloševićevog imena izazvalo je frenetične ovacije članova partije.

Tek nakon smrti Miloševića 2006. godine, Ivica Dačić počinje da ozbiljnije da preuzima vođstvo. U tom je periodu oblikovana sadašnja stranka. Pragmatična i bez naročite ideologije. Spremna na saradnju sa svima. Neopterećena prošćlošću, osim ukoliko joj jednog dana ne zatreba. Proevropski orijentisana sa pogledom ka Rusiji. Stranka koja, kao i G17 plus, retko pominje Kosovo. Stranka iznad cenzusa. Populistička partija koja cilja na srednje obrazovani sloj. Stranka kulturnih političara koji ne govore jezikom mržnje. Liderska stranka u kojoj Ivica Dačić još uvek mora da se čuva napada sa strane. Stranka socijaldemokratske, odnosno socijalističke orijentacije kako su sami odredili u Deklaraciji VI Kongresa SPS 2003. godine. Stranka u kojoj se sve a ništa nije promenilo.

To je današnji SPS. Uglađen i fin. Deo vladajuće koalicije. Kod nekoga još uvek izaziva mučninu u stomaku. No, takvih je sve manje. Ili zaboravljamo ili prihvatamo realnost. Ili nemamo izbora. A, možda je to deo normalnog političkog procesa. Možda je jedino što preostaje da građani Srbije poveruju političarima da su u stanju da se promene. Uveravaju nas da su se vremena promenila i da je u Srbiji osvojen takav stepen demokratije da se devedesete ne mogu da ponove. Sa Socijalističkom partijom Srbije i bez nje.