Ovo nije moja Srbija

Prva parada ponosa je održana u Beogradu. Oko hiljadu ljudi prošetalo se „zatvorskim krugom“ u centru Beograda u pratnji do zuba naoružanih policajaca. Osvojili smo slobodu, mogao bi da bude naslov izveštaja sa tog događaja da govorimo o normalnoj zemlji i normalnoj šetnji. Ali, nažalost, nedelja u Beogradu je bila sve samo ne normalna.

Slutili smo da će biti incidenata, ali valjda nikome nije palo na pamet da će Beograd postati ratna zona. Ne volim da se sećam devedesetih, ali sam prinuđena. Deset godina sam učestvovala na svakom protestu u Beogradu. Na ulici sam, uz hiljade drugih, provela tri i po meseca tražeći priznavanje izborne volje građana. Naši su protesti bili ozbiljni, ali mirni i nenasilni. Jedino se policija, i to neretko, služila silom, tukla nas, hapsila i zastrašivala. Bila su to druga vremena, mislila sam nikada se više neće ponoviti. I mi smo bili mladi. Bili smo željni slobode, nezadovoljni životom, nismo imali nikakvu šansu da nađemo posao, naši roditelji su radili mesecima za deset nemačkih maraka, prošli smo kroz najgoru inflaciju u Evropi, sankcije su nam bile kao dobar dan, drugove su mi odvodili u besmislene ratove. Bombe su padale po našim glavama. A, opet smo mirno iskazivali nezadovoljstvo.

Nemam razumevanja. Za one koji mi danas govore o deci koja žive u beznađu, pa stoga, ruše Beograd i ugrožavaju živote. Nama je „neprijatelj“ bila policija koja je imala naredbu da nas bije bez milosti i povoda. Kada bi nas tukli urlali su da smo petokolonaši i izdajnici, sramota za Srbiju. Danas policija silu upotrebljava samo kada apsolutno mora. I neka je tako, za to smo se borili. Od svih strašnih scena, paradoksalno mi je izgledao snimak koji se ovih dana vrti na internetu. Policajac u punoj ratnoj opremi prilazi „demonstrantu“ koji sedi na ivičnjaku i viče „moj Beograd si došao da rušiš“!?

Nemam razumevanja. Za organizatore ovih vandalstava. Za roditelje koji ne mare što im deca po ulicama Beograda seju strah. Za učitelje, nastavnike i profesore koji ne rade svoj posao. Za državne organe koji godinama ćute o desničarskim organizacijama i navijačkim hordama. Za društvo koje se uljuljkalo i pretvara se da će se sve samo od sebe rešiti.

Nemam razumevanja za srpstvo i patriotizam. O kakvom patriotizmu govorimo? Ko je, bre, smislio skalu patriotizma po kojoj sam dobra Srpkinja samo ako mrzim pedere i lezbejke, ako zbog nezadovoljstva vičem „ubij, zakolji da Šiptar/Hrvat/peder ne postoji“. Ko vam daje za pravo da se proglašavate zaštitinicima moje Srbije? Ko ste bre vi uopšte?

Preko šezdeset posto ljudi koji su u nedelju izazivali nerede nisu iz Beograda. Skoro polovina je maloletna. Svi su odreda pripadnici ultradesničarskih organizacija ili navijačkih grupa. Oni nisu došli zbog „pedera i lezbejki“, mada ih, istina, ne mirišu. Da nije bilo toga, bilo bi nešto drugo. Pre dve godine, Beograd su srušili zbog proglašavanja nezavisnosti Kosova. Tukli su golmana reprezentacije Srbije jer je počinio najstrašniji zločin protiv čovečnosti i, kao nekadašnji igrač Zvezde, prešao u Partizan.

Jasno vam je. Nema to nikakve veze sa paradom ponosa, baš kao što nema veze sa utakmicom i navijačima. Reče Aleksandar Tijanić, glavni i odgovorni urednik Radio televizije Srbije, „to je generalna proba nečeg mnogo većeg“. Niko se ne usuđuje da kaže, ali verujem da većinu podseća na pokušaj državnog udara.

U nedelju na ulicama nisu bili građani koji se protive održavanju parade ponosa. Takvi, koji misle da parada ponosa ugrožava tradicionalne srpske vrednosti (šta god to značilo) organizovali su porodičnu šetnju Beogradom dan pre parade ponosa. U nedelju su na ulicama bili pripadnici desničarskih organizacija 1389, Obraz, Dveri, Naši i slični, kao i pripadnici ekstremnih navijačkih grupa Crvene Zvezde, Partizana i Rada. Bili su organizovani kao prava mala paravojska. Jedan od mozgova operacije, famozni Mladen Obradović, grupe huligana je dočekivao kod pijace Zeleni venac, odakle ih je dalje usmeravao na kordone policije. Obradović je uhapšen i zadržan u pritvoru, a kod njega su pronađeni spiskovi sa učesnicima nereda. Na skuterima su po gradu kružile „izvidnice“ koje su javljale gde je policija najslabija. Sve je bilo do tančina organizovano, baš kao i povlačenje huligana.

Tako je bilo i u utorak u Đenovi na utakmici Italija – Srbija. Zapazili ste sigurno onog zastrašujućeg momka, istetoviranog do poslednjeg centimetra na koži, koji sa sve kapom na glavi, ljulja ogradu na stadionu i organizuje druge huligane. Klještima je sekao mrežu. Koliko znam, a redovno sam išla na fudbalske utakmice, to baš i nije standardna oprema za sportski događaj. Dakle, šta? Ljudi su došli odlično organizovani. Provukli su baklje, petarde, dimne bombe. Iz Beograda i drugih gradova su došli da bi još jednom demonstrirali da se države ne boje, da će nastaviti da pokušavaju da preuzmu stvari u svoje ruke. Da budemo precizni, kada kažem stvari, mislim vlast.

Naravno da je došlo do incidenata. Naravno da nikome u Beogradu nije palo na pamet da će se neredi nastaviti u Italiji, iako je Fudbalski savez Srbije danima upozoravao. Naravno da su sve snage bile usmerene da Hilari Klinton ne vidi ništa od tog užasa koji je vladao u Beogradu dva dana pre njene posete. Naravno da su dva događaja najvišeg rizika potpuno okupirala policiju.

E, nije naravno. Godinama zatvaramo oči i pravimo se glupi. Kao, takvi izgrednici su izolovani slučajevi, kao huligana ima u svakoj zemlji, kao jadna deca, nemaju perspektivu pa se negde prazne, kao to su posledice devedesetih, kao evo sada ćemo mi u Evropsku uniju pa će se sve srediti, kao nikada nećemo dati Kosovo.

Stop. Nema dalje. Javna je tajna da u Srbiji postoji nemali broj onih kojima se nikakvo ne sviđa demokratija, makar ona bila i demokratija u pokušaju. Svima je jasno da je nedeljni događaj, kao i odlazak u Đenovu, neko morao da plati. Nismo ludi, znamo da to neko mora da organizuje. Ako se sada, konačno, time ne pozabavi država, ode sve u propast. Džaba hapšenja svih tih ljudi. Zatvori su ionako prepuni, a iz njih neće izaći bolji i pametniji.

Ako vam je od neke koristi, izvinite što smo bili loši gosti. Ako vam je od neke utehe, to svakako nije većinska Srbija. Ako vam je od nekog značaja, građani Srbije su danas, kao i mnogo puta za poslednjih dvadeset godina, poniženi i uniženi. Muka mi više od izvinjavanja u ime drugih koji sebe nazivaju Srbima.