Kad lider vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić dolazi u zgradu srpskog parlamenta da se obrati poslanicima nastaje komešanje, a većina predvodjena SNS-om izlazi na hodnike i postavlja se u špalir da bi ga pozdravila. Takav tretman u parlamentu nisu imali, a ni danas nemaju, ni predsednik Srbije ni premijer. Vučić nije ni premijer ni predsednik, već ima titulu prvog potpredsednika vlade, ministar je odbrane i, što je za moć uticaj najvažnije, koordinator srpskih službi bezbednosti.

Ovaj detalj iz srpskog parlamentarnog života na ilustrativan način pokazuje da institucionalni okvir u kome se Vučić kreće postaje pretesan za realnu moć i uticaj kojima raspolaže. Otuda se sve češće pominje mogućnost da se, u okviru neformalno najavljene rekonstrukcije srpske vlade, obavi i smena premijera. Funkcioneri SNS-a sve glansije i sve češće traže da u premijersku fotelju sedne Vučić. Time bi SNS, koja već ima mesto predsednika Srbija, i formalno preuzela punu kontrolu nad najvažnijim funkcijama u zemlji.

Za sada je reč o nekoj vrsti opipavanja terena. Sam Vučić je prošlog vikenda rekao da će biti rekonstrukcije, ali da on ne planira da preuzme premijersko mesto u rekonstruisanoj vladi. Rekonstrukcija bi moglo da usledi nakon završetka pregovora o Kosovu, dakle u narednih nekoliko meseci. Vučićeva izjava usledila je nakon što je Socijalistička partije Srbije (SPS), čiji lider Ivica Dačić je trenutno premijer, u više navrata stavili do znanja da smatraju da bi promenom premijera sva moć bila koncentrisana u rukama jedne partije, SNS-a.

Nezadovoljstvo SPS-a ne mora da bude nepremostiva priprema u eventualnu rekonstrukciju vlade i promenu premijera. SPS i Dačić lično su opterećeni veoma ozbiljnim korupcionaškim aferama a u Srbiji se, verovatno s pravom, veruje da Vučić protiv premijera i nekih njegovih stranačkih funkcionera ima gomilu dokaza koje može da aktivira svakog trenutka. Vučić, dakle, nije ustuknuo pred SPS-om nego je procenio da mu politička komplikacija te vrste u ovom trenutku nije potrebna. Onog trenutka kada zaključi da mu je premijersko mesto neophodno, on će inicirati raspisivanje vanrednih izbora, s pravo računajući na pobedu SNS-a.

Indikativno je da su zalaganja za dolazak Vučića na premijersko mesto došla nakon što se ispostavilo da unutar SNS-a postoji otpor smeni pojedinih ministara. Iz toga bi se moglo zaključiti da su ona u značajnoj meri motivisana Vučićevom željom da stavi pod kontrolu ambicije pojedinih struja i funkcionera u sopstvenoj partiji, dok je odnos sa koalicionim partnerima u drugom planu. Ako bi postao premijer, Vučić bi i formalno mogao bitno da utiče na postavljenje ministara i drugih funkcionera u državnim institucijama i bio bi manje zavistan od volje svoje SNS-a.

Sve upadljivije insistiranje na tome da Vučić preuzme ključne funkcije u zemlji i da tako proširi institucionalnog okvira za delovanje mogu se posmatrati i kao još jedan dokaz neuspeha vladajućeg bloka da obnovi i učvrsti uticaj institucija u Srbiji. Stiče se utisak da se na tome i nije radilo previše i da je nekako spontano odabran lakši put koji podrazumeva forsiranje lidera kroz snažnu medijsku kampanju. Tome pogoduje i činjenica da je Vučić, koristeći poziciju koordinatora službi bezbednosti, uspeo da pokrene istrage krupnih korupcionaških afera, što mu je donelo ogromne simpatije javnosti.

U ovom trenutku se, naravno, ne može govoriti o nekom ozbiljnom pokušaju izgradnje kulta ličnoti. Reč je, prevashodno, o tome da Vučić počinje da shvata da će izgradnja čvrstih i efikansih institucija potrajati a da institucionalni okvir u kome se on trenutno kreće nije ni iz daleka dovoljan da realizuje ciljeve koje je zacrtao. Premijerska funkcija dala bi mu šira ovlašćenja i omogućila da bolje i efikasnije utiče na rad institucija, ali i da bolje kontroliše rad funkcionera SNS-a koji često deluju mimo njegove želje i volje.

Odnos unutar same SNS je takođe tesno povezan sa igrama oko premijerske pozicije. Neformalno postoje dve struje, jedna okupljena oko Vučića, a druga oko osnivača stranke i sadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Nikolićev sin Radomir Nikolić predsednik je Izvršnog odbora SNS-a, formalno kontroliše stranačku blagajnu i, zahvaljujući funkciji koju obavlja, ima veliki uticaj na stranačke funkcionere. Vučić jeste najpopularniji, kako među biračima tako i među članovima SNS-a, ali je daleko od mogućnosti da u potpunosti kontroliše rad stranke čiji je predsednik.

Ograničen uticaj Vučića na stranačke funkcionere demonstriran je proteklih nedelja u više navrata. On je, na primer, po izbijanju afere sa povišenim novoom aflatoksina u mleku koju je vlada pokušala da reši povećavši dozvoljeni nivo te kancerogene supstance u odnosu na evropsku praksu, najavio da će ta odluka biti korigovana, ostavivši otvorenu mogućnost smene ministra poljoprivrede Gorana Kneževića. Ali, Knežević je istrajao na stavu da Srbija treba da ima 0,5 umesto evropskom praksom definisnaih 0,05 miligrama aflatoksina u mleku, a njegova smena se u javnosti više ne pominje.

Ranije je, u okviru moguće rekontrukcije vlade pominjana i smena ministra kulture Bratislava Petkovića. Ni ta smena se, međutim, više ne pominje, a supruga predsednika Nikolića Dragica Nikolić je, uz naglašenu medijsku pažnju, počela često da se u javnosti pojavljuje sa Petkovićem, dajući značaj aktivnostima njegovog ministarstva. Čak su se pojavile i spekulacije u kojima se negira mogućnost njegove smene.

Rasplet ovog tihog sukoba unutar SNS, bar kako stvari sada stoje, ne bi trebalo da bude dramatičan. Vučiću je stranka potrebna kako bi dobio sledeće izbore, koji mogu da uslede na jesen, a struje koje gravitiraju Nikolićevom kabinetu svesne su da bez Vučića SNS ne može da ima takav uticaj kakav ima sada. Zato je realno pretpostaviti da će obe strane tragati za kompromisom, s tim što će kompromis verovatno nešto više pogodovati sve moćnijem Vučiću.