“Postoje ozbiljne pretnje da može doći do narušavanja javnog reda i mira, života ljudi, imovine i zbog svega je bez ikakvih političkih konotacija doneta jedinstvena odluka da se svi skupovi zakazani za sutrašnji dan zabrane”. Ovim rečima je premijer Ivica Dačić 27. septembra uveče objašnjavao zabranu Parada ponosa zakazanu za naredni dan ujutru. Nekoliko desničarskih grupa je najavilo svoja istovremena okupljanja u centru Beograda u bilizini mesta planiranog za Prajd.

Neposredno nakon objavljivanja zabrane, grupa LGBT aktivista i organizatora Prajda je izašla u protestnu šetnju, noseći transparent “Ovo je Prajd” i uzvikujući “Imamo Prajd”, “Pobeda”. Ovaj improvizovani noćni Prajd je organizovan putem SMS poruka, a kao reakcija na zabranu koja je došla samo 15 sati pre zakazanog vremena, iako je prijava za održavanje podneta policiji gotovo godinu dana ranije (u oktobru 2012.).

Parada ponosa je dobila snažnu i koordiniranu podršku ambasada 16 zapadnih zemalja, EU, Saveta Evrope, Misije OEBS-a. Na završnoj konferenciji pred događaj su govorili šef Delegacije EU Majkl Devenport i švedska Ministarka za evropska pitanja Birgita Olson, koja je i došla u Beograd kao planirana govornica na skupu. Nakon zabrane je između ostalih izjavu dao i Komesar za proširenje Štefan File, koji je ovo video kao neuspeh da se garantuju prava na slobodu okupljanja i izražavanja, koja su između ostalog važna i u kontekstu skorog početka zvaničnih pregovora o članstvu Srbije u EU.

Međutim, ovakav rasplet događaja je bio bar delimično predvidiv, jer je istorija pokušaja da se Prajd organizuje u Srbiji praćena tenzijama, nasiljem i neodlučnošću vlasti da skup obezbedi. Prvi pokušaj organizovanja Prajda je bio 2001. godine, oko šest meseci nakon demokratskih promena i ostao je upamćen po napadu na okupljene i policajce od strane navijača i pripadnika desničarskih grupa. Još jedan pokušaj organizovanja Prajda je usledio 2009. godine, kada uprkos vidljivoj podršci javnih ličnosti i međunarodne zajednice, policija donosi rešenje sa preporukom da se skup kao ekstremno rizičan premesti van centra grada. Ovo organizatori ocenjuju kao zabranu (tako je 2 godine kasnije zaključio i Ustavni sud) i otkazuju događaj. Jedini organizovani Prajd se desio 2010. godine, a njegov uspeh je diskutabilan zbog toga što je oko 600 okupljenih štitilo 6000 policajaca, koji su se tokom Parade sukobljavali sa huliganima u drugim delovima centra grada. Tako je sam Prajd na kome su bili predstavnici EU, OEBS-a, Saveta Evrope protekao mirno, ali samo zato što je bio potpuno izolovan od višečasovnog uličnog nasilja u kome je povređeno preko 140 osoba.

Zatim se tri godine za redom (2011, 2012. i 2013.) zbog nemogućnosti da se garantuje bezbednost skupa ponavlja sličan scenario zabranjivanja: organizatori Prajda počinju pripreme tokom godine, traže sastanke sa predstavnicima vlasti, dobijaju podršku iz zapadnih zemalja, javljaju se desničarske i navijačke grupe koje prete kontra-skupovima, u javnosti i medijima se nagađa da li će Prajda biti ili ne, da bi neposredno pred održavanje Parada ponosa (i ostali najavljeni skupovi) bila zabranjena.

Dakle, više od decenije pokušaja da se Parada ponosa organizuje je rezultovalo jednim pokušajem, jednom održanom Paradom, zabranom održavanja od strane države u četiri navrata, nasiljem na ulicama u dva navrata. Šta je moguće učiniti da se ovo promeni? Da li je Parada ponosa samo žrtva netolerantnog društva, nezainteresovane države i desničarskih grupa ili je ipak nešto i u rukama organizatora?

O ovome se između ostalog diskutovalo i tokom Nedelje ponosa, koja se održavala od 21. do 27. septembra, a koja je trebalo da se završi šetnjom. Tako su se mogla čuti mišljenja da je Prajd tri godine za redom ‘predat’ u ruke državi i policiji, tj. da je ostavljeno njima da do poslednjeg trenutka odlučuju o tome da li će skup biti održan ili ne. Ovo ne samo da ovdašnji Prajd udaljava od prvobitne ideje pobune u Stounvolu 1969. u kojoj je LGBT zajednica beskompromisno ustala protiv represije, nego se postavlja pitanje i šta se dobija ako država odluči da beogradsku Paradu zaštiti uz nekoliko hiljada policajaca dok se istovremeno političari o homoseksualnosti izjašnjavaju kao o devijaciji. Kao što je tokom Nedelje ponosa rekao pisac i izdavač Dejan Ilić, čak iako se takva Parada desi: “onaj ko najviše može da postigne je Vlada, koja će se nekome pokazati kao solidan i pouzdan partner. A grupa koja zahteva unapređenje položaja nije postigla ništa, jer taj isti koji ih naziva nenormalnima im garantuje bezbednost.”

U tom smislu improvizovani noćni protest u petak može da bude korak ka tome da se pitanje Prajda preotme od države i policije i uzme u sopstvene ruke kao politički događaj.

Prajd je do sada čvrsto bio vezan za podršku koja dolazi od EU i SAD, jer se smatra da će pritisak spolja, a pogotovo u kontekstu EU integracija, doprineti tome da se skup desi. Međutim, ova taktika je dovela do toga da pitanje Prajda biva predstavljeno kao još jedan zahtev koji treba ispuniti zbog EU integracija, sto je populistički i ironično opisao Premijer: “Šta, sada ja treba da postanem gej da bi sve bilo proevropski?”

Tako Prajd dolazi u dihotomiju između ljudskih prava oličenih u Evropskoj uniji i tradicionalnih vrednosti. Prajd, koji je u toj podeli smešten na stranu EU integracija, biva ‘optužen’ da je nametnut spolja i uperen protiv tradicije i porodice. To između ostalih uspešno koristi i desničarski pokret Dveri koji organizuje Porodičnu šetnju kao svoje suprotstavljanje Paradi.

Međutim, dovođenje Prajda u jaku vezu sa podrškom EU, udaljenost od kritičke i aktivističke zamisli, otvaranje Nedelje ponosa u luksuznom hotelu sa 4 zvezdice u Beogradu, čini da Prajd bude preispitan i sa druge strane političkog spektra, od strane levičarskih inicijativa. Matija Medenica iz grupe Marks 21 kaže za Osservatorio: ”To se dešava u okviru uskih NVO struja i u nekom smislu potpomaže pogrešnu percepciju LGBT osoba kao nekoga ko je uvežen sa Zapada da nam pravi problem… Ipak, mislim da na Prajdu ima onih koji ne podržavaju EU zvaničnike i mi idemo sa pokušajem da nađemo ljude sa kojima ćemo moći da pravimo alternativnu politiku. Svoju intervenciju na Prajdu smo zamislili tako što ćemo reći da politika od 4 zvezdice ne odslikava nužno LGBT zajednicu.”

Ovo dovodi do sledećeg pitanja, a to je u kojoj se meri Prajd povezuje sa drugim grupama u društvu i sa drugim pitanjima tranzicije? Članica Organizacionog odbora, Bojana Ivković za Osservatorio kaže da je jedan od osnovnih ciljeva Prajda: “da bude potpuno inkluzivan, da se u njega uključe i osobe sa invaliditetom, romska udruženja, bilo koje organizacije osoba koje su potlačene. Mi se nadamo da će se stvoriti bazična solidarnost koja se tiče ljudskih prava, pogotovo grupa koje su diskriminisane zato sto su manjinske.”

Ipak, utisak je da se za sada Prajd ne povezuje na značajnije načine sa drugim grupama čija su prava osporena, bilo da je u pitanju na hiljade migranata koji su vraćeni u Srbiju iz EU od kojih veliki deo čine Romi sa Kosova bez uslova da ovde dođu do ličnih dokumenata ili oko 750.000 nezaposlenih. Jedan od pohvalnih primera je bila podrška predstavnika Parade ponosa studentima koji su protestvovali protiv povećanja školarine 2011. godine.

Neki od mogućih načina osvajanja Prajda za naredne godine su dakle zauzimanje drugačije pozicije u odnosu na državu koja ukida podršku i u odnosu na Evropsku uniju od koje se očekuje da tu podršku iznudi. Ovo uključuje i preispitivanje ideje da je EU isključiva mera napretka i ostvarivanja prava i uviđanje povezanosti Prajda sa drugim vrstama obespravljenosti, bilo da su u pitanju grupe koje su definisane kao manjinske ili heterogen skup gubitnika tranzicije.