U Beogradu je konačno prošle nedelje održan prajd, i to bez ozbiljnijih incidenata. To je, bez sumnje, veoma važan događaj, pogotovo ako se ima u vidu da vlasti u minulih nekoliko godina nisu uspevale da obezbede uslove za ovu manifestaciju. Takođe treba podsetiti da je poslednji pokušaj organizovanja Prajda zabeležen 2010. godine i da je bio praćen  krvavim sukobima policije i huligana, podsticanih od strane ultranacionalističkih stranaka i organizacija i ohrabrenih izričito negativnim stavom Srpske pravoslavne crkve prema LGBT populaciji.

U nedelju je u koloni kroz centar grada marširalo oko 2.000 pripadnika LGBT populacije i boraca za ljudska prava, a priključilo im se i četvoro ministara u srpskoj vladi, srpski ombudsman Saša Janković, poverenica za ljudska prava Nevena Petrušić, pojedini poslanici i predstavnici različitih institucija, funkcioneri nekoliko opozicionih stranaka, kao i ambasadori SAD i nekoliko evropskih zemalja. Atmosfera je bila opustena, bez koškanja i pretnji, govori na skupu nisu ometani, a učesnici su se na kraju mirno razišli.

Ali, uspeh se ipak svodi na dobro organizovanje policijskih snaga i efikasno sprečavanje napada huligana i pristalica radikalne desnice. Jer, učesnici Parade ponosa su, zapravo, hodali u nekoj vrsti privremenog geta stvorenog jakim kordonima policije koje su učesnici Parade mogli da vide dok su šetali centrom grada. Sve van tog kruga je za njih bila „zabranjena zona“ u kojoj je većina odmah sklanjala zastave duginih boja i druga obeležja LGBT populacije.

Oko 7.000 policajaca i pripadnika Žandarmerije je u nekoliko prstenova obezbeđivalo centar grada. Pristup je bio omogućen samo učesnicima Parade ponosa i novinarima. Na širem području Beograda je bilo nekoliko incidenata najozbiljniji je napad na zgradu RTV stanioce B 92, gde je policija uspela da spreči pokušaj upada manje grupe huligana u redakciju.

Bez suštinskih promena

Srpska vlada i premijer Vučić su, kada se sve sabere, uspeli formalno da obezbede uslove za Paradu ponosa, ali ništa osim toga u srpskom društvu nije suštinski promenjeno. Kao i ranijih godina, predstavnici vladajućeg bloka su u javnim obraćanjima nastojali da, posredno ili neposredno, stave do znanja da nije reč o vrednostima koje oni dele i da će uslove za Paradu obezbediti samo zato što je reč o demokratskom standardu koji ne mogu da prenebregnu.

Takav pristup pokazuje da srpske vlasti, u suštini, još nisu raščistile sa radikalno raspoloženim grupama i organizacijama i da praktično zaziru od sile kojom te grupe i organizacije raspolažu. Osim toga, ostaje širok prostor za nagađanja da ni sami čelni ljudi srpske države nisu oduševljeni idejom da se baš svim delovima društva obezbede jednaka prava, da na LGBT populaciju gledaju na isti način na koji gledaju široki slojevi nacionalistički ili ultranacionalistički raspoloženih birača i da Paradu podržavaju prevashodno zbog zahteva koji dolaze iz Brisela i Vašingtona.

Vučić je, nekoliko dana uoči Prajda, izričito rekao da ne namerava da učestvuje na tom skupu, čak i kada bi imao vremena, ali da će za sve biti osigurano poštovanje prava koje im garantuju Ustav i zakoni. Slične poruke slali su i njegovi prerthodnici, u vreme dok je vodeća snaga vladajućeg bloka bila Demokratska stranka (DS) tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, s tom razlikom što je Vučić uspeo da u potpunosti fizički zaštiti učesnike Parade i da izbegne oštre sukobe policije i huligana, dok Tadiću to nije pošlo za rukom.

Ukratko, iz političkog vrha Srbije se još nije čulo jasno i otvoreno zalaganje za prava LGBT zajednice, a bez izričitog nastojanja da se napravi distanca u odnosu na tu zajendicu. Nije bilo poruka tipa – to su naši sugrađani, ljudi pored kojih živimo, pozivamo građane da ih prihvate i razumeju svakog dana, a ne samo na dan Parade ponosa. Nije bilo dovoljno jasnih i čvrstih osuda crkve koja vodi izričito oštru i grubu kampanju protiv LGBT zajednice i čiji stavovi mogu da deluju inspirativno na huliganske grupe. 

Pravna država

Svakako najvažniji aspekt priče o Paradi ponosa je odnos prema pravnoj državi, odnosno poštovanje Ustava i zakona. Obezbedivši uz pomoć policije održavanje Parade, vlada je pokazala da je sposobna da osigura ta prava, ali manjinsko pravo koje se sprovodi samo uz respektabilne policijske snage ima ograničene domete. Potrebno je mnogo više, potrebno je priznavanje suštinskog postojanja svake vrste prava, potrebno je da visoki vladini funkcioneri prestanu da se ignorantski odnose prema određenim vrstama prava, dok druge podržavaju.

LGBT zajednica u Srbiji oseća da je daleko od tačke u kojoj bi imala bezrezervnu i otvorenu podršku države u kojoj živi. Na Paradi održanoj u prošlu nedelju prvih pet govornika bili su ambasadori evropskih zemalja, čime su srpske LGBT organizacije pokazale da suštinsku podršku i zaštitu očekuju od Brisela i Vašingtona i da smatraju da srpske vlasti deluju u onoj meri u kojoj im je to potrebno kako bi održale dobre odnose sa Briselom i Vašingtonom.

Prava LGBT zajednice sigurno nisu najveći problem u Srbiji u kojoj su stotine hiljada ljudi suočeni sa pretećom socijalnom bedom, u kojoj je zaštita radnih i drugih prava na veoma niskom nivou, a problemi u funkcionisanju sudstva i pravne države na svim nivoima ogromni. Ali, LGBT zajednica je možda jedina manjinska grupa u Srbiji čija ustavna i zakonska prava se javno osporavaju,a  da država i njeni funkcioneri pri tome ne pokazuju previše spremnosti da svakodnevnim delovanjem dovedu u pitanje takva osporavanja.

Premijer Vučić je na konferenciji za novinare održanoj odmah nakon završetka Parade ponosa u Beogradu izrazio zadovoljstvo zbog toga što nije bilo incidenata i posredno pohvalio huligane i druge protivnike Prajda zbog uzdržanosti koju su pokazali. To može biti protumačeno kao pokušaj da se utiče na grupe sklone nasilju da počnu da menjaju pristup, ali i kao ignorisanje činjenice da je svaka sila koja ne dolazi iz institucija pravne države u suštini negacija prava i demokratije i da je obaveza organa javne vlasti da je beskompromisno suzbijaju.