Srbija u koju se iz pritvora Haškog tribunala 12. Novembra vratio oboleli haški optuženik i lider ultranacionalističke Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj svakako nije ona ista zemlja koju je napustio pre 11 godina, dobrovoljno se predavši tom sudu. Ali, u jednom bitnom elementu stvari su ipak ostale slične – odnos prema ratnim zločinima tokom devedesetih, zbog kojih je protiv njega i podignuta optužnica, je čak postao manje kritičan.

Sa retkim izuzecima, srpski političari i mediji uopšte i ne pominju rat i zločine. Jedna od centralnih tema je Haški tribunal, a naširoko se raspravlja o tome koliko je taj sud pravedan, da li se ogrešio o Šešeljeva prava i da li se u Hagu sudi isključivo Srbima. Sa tog stanovišta lider SRS se vratio u društvenu atmosferu primerenu njegovoj radikalnoj političkoj retorici nabijenoj nacionalizmom i moći će bez problema da nastavi da gradi imidž srpskog heroja koji nepravedno ispašta za dobro nacije.

Srbija u tom pogledu nije izuzetak. Ovacijama i sa velikim pijetetom i u Hrvatskoj su dočekivani haški optuženici, poput generala Anta Gotovine, a slično je bilo i na Kosovu. Tako je, malo po malo, uspostavljena neka vrsta balansa trpeljivosti prema optuženima za zločine iz sopstvenog tabora. Kritike iz redova političke elite su rezervisane za one iz drugih nacija dok je porodicama žrtava i udruženjima koja se bave ovim pitanjima ostalo da se oglašavaju protestima i saopštenjima.  

Šešelj, dakle, više i nema potrebu da akcenat stavlja na borbu protiv Tribunala jer je jasno da će sam njegov dolazak u Srbiju na veliki deo javnog mnjenja delovati kao jasan dokaz da je Tribunal nepravedan i formiran samo sa ciljem da sudi Srbima. Otpori takvom pristupu u javnom diskursu su svedeni na saopštenja pojedinih nevladinih organizacija i boraca za ljudska prava. Vladajući blok čak podstiče kritike na račun Tribunala, a glas demokratski i proevropski orijentisane opozicije se gotovo i ne čuje.

Osveta

Šešelj je teško oboleo od raka, a ostatak života svakako će posvetiti političkom angažmanu. Na aerodromu Beograd sačekale su ga stotine pristalica, a veći broj njih okupio se ispred sedišta SRS, gde im je održao govor. Kroz masu se kretao odlučno i bez ičije pomoći. Na njemu su bili vidljivi tragovi umora, ali nije delovao kao čovek koji će svakog trenutka pasti u postelju. Strast prema politici i žeđ za osvetom daće mu novi snagu da obuzdava bolest.

Na aerodromu ga nisu dočekali isti oni ljudi koji su ga, sa suzama u očima, ispratili pre 11 godina, zaklinjući se da će mu ostati verni – predsednik Srbije Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić. Oni su u to vreme bili ključni Šešeljevi ljudi, a srpske televizijske stanice danas pažljivo vode računa da se na snimcima ispraćaja lidera SRS u Hag ne pojave lica aktuelnog predsednika i premijera. Šešelj u njima dvojici vidi glavne izdajnike i svakakako će biti i glavna meta osvete koju je najavio.

Lider SRS se dobrovoljno predao Haškom tribunalu početkom 2003. godine, neposredno uoči ubistva tadašnjeg srpskog premijera Zorana Đinđića. SRS je i nakon njegovog odlaska ostala pojedinačno najjača stranka u srpskom parlamentu i nastavila je da zadaje velike probleme tadašnjem vladajućem bloku. Tako je bilo sve do 2008. godine, kada su Nikolić i Vučić napustili SRS i formirali danas vladajuću Srpsku naprednu stranku (SNS), odrekavši se Šešelja.

Uz podršku vladajućeg bloka čiju okosnicu su tada činili Demokratska stranka (DS) Borisa Tadića i Socijalistička partija Srbije (SPS) Ivice Dačića, oni su preuzeli značajan deo poslaničke grupe stranke koju su pocepali. Danas je SRS vanparlamentarna stranka a SNS kontroliše dvotrećinsku parlamentarnu većinu, što Šešelj doživljava kao bolno poniženje.

Sasvim je, dakle, logično što je Šešelj u prvom javnom obraćanju kao glavni zadatak po povratku u zemlju označio skidanje sa vlasti SNS-a, odnosno Vučića i Nikolića. Ali, oboleli lider ozbiljno posrnule stranke tek treba da se suoči sa političkom realnošću u Srbiji i da se uveri da je ona zaista bitno drugačija nego što je bila u vreme kada se dobrovoljno predao Haškom tribunalu.

Politika

Povratak Šešelja u Srbiju otežaće poziciju vladajućeg bloka predvođenog premijerom Vučićem, ali ga ipak ne može ozbiljnije ugroziti. Osim što ima dvotrećinsku većinu u parlamentu, SNS je uveliko preuzela lukrativne pozicije u institucijama vlasti, što će joj omogućiti da prebrodi eventualne probleme. Vanparlamentarna SRS ne raspolaže nikakvim resursima osim Šešeljeve harizme i za sada može da bude relativno uspešna u podizanju političkih tenzija u zemlji, i ništa više od toga.

Izvesno je da će Šešelj sada pokušati da povrati naklonost dela nacionalistički i ultranacionalistički raspoloženih birača koji su u međuvremenu poverenje poklonili SNS-u. To može da donese opipljive rezultate budući da se, dve godine nakon dolaska SNS-a na vlast, u Srbiji živi prilično loše i da su mnogi birači razočarani. Ali, akcija ima ograničen domet jer većina nekadašnjih operativaca SRS-a već imaju važna mesta u sistemu vlasti na lokalnom i republičkom nivou, dok su funkcioneri SRS-a koji su ostali verni Šešelju van tog sistema, lišeni mogućnosti da bitnije utiču na javno mnjenje.

Kada se sve sabere, Šešelj i SRS, imaju priliku da revitalizuju makar deo ranijeg uticaja, ali ne i sredstva i mogućnosti da to učine. Nedostatak upliva na medije pokušaće da nadoknade neposrednim kontaktom sa biračima, pri čemu će otežavajuća okolnost biti bolest lidera stranke koja ograničava takve kontakte. Njegovo neposredno prisustvo u rukovodstvu stranke moglo bi, međutim, da doprinese zbijanju redova i rezultira pojačanim aktivnostima.

Proevropski i liberalno raspoložene srpske opozicione stranke na povratak Šešelja gledaju kao na neku vrstu “političkog poklona” koji otežava poziciju vladajućeg bloka ali od toga nemaju naročite koristi jer nisu u stanju da definišu ozbiljnu političku platformu kojom bi se suprotstavile SNS-u. Težište političkih trvenja se nakon dolaska Šešelja definitivno seli na krajnju desnicu, dok liberalno i proevropski orijentisana opozicija ostaje potpuno dezorijentisana i bez prave i jasne političke ideje. To je kao da baciš bombu u septičku jamu, glasi komentar na jednom tviter nalogu.