Ne znam da li je moguće da sve zemlje regiona jednog dana formalno udju u EU isključivo zahvaljujući pragmatičnoj spemnosti za očuvanjem regionalne stabilnosti, ali je sasvim izvesno da se to suštinski, dakle uz stvarno a ne samo deklarativno prihvatanje evropskih standarda, ne može dogoditi ukoliko se ne proširi polje medijskih sloboda u svim tim zemljama.

Samo suštinsko prihvatanje evropskih standarda, u šta spadaju i medijske slobode, garantuje istinsku stabilnost, samo u tom slučaju se stabilnost oslanja na istinsku volju gradjana. Zato verujem da i sa ovog današnjeg skupa treba zajednički da pozovemo sve evropske institucije, kao i sve članice EU, da istu energiju koju posvećuju privodjenju regionalnih političkih vrhuški pregovorima, posvete i otvaranju prostora za šitrenje medijskih sloboda.

Tačno je da se zahtevi koji se odnose na medijske slobode redovno iznose na sastancima sa političkim vrhuškama zemalja regiona, ali je takodje tačno da te vrhuške, kada se vrate u svoje kabinete, nastavljaju da se na isti način odnose prema medijima koji nisu pod njihovom neposrednom kontrolom – da ih pritiskaju i ekonomski iznuruju kako bi obezbedile da u javnost bude poslata baš onakva slika o njima i njihovom radu kakvu oni žele.

Medije u regionu najviše guše države, koristeći budžetska sredstva, dakle novac svih gradjana. Različiti centri moći, mahom vezani za državu, raspolažu velikim svotama novca. Kombinacijom novca i činjenice da kontrolišu i zloupotrebljavaju različite instrumente vlasti uz pomoć kojih je moguće uticati na poslovanje firmi, poput poreskih službi i sudova, ostvaruje se odlučujući uticaj na uredjivačke politike.

U Srbiji, zemlji iz koje dolazim, trenutno je u toku mali ali žestok rat tabloida. Naime, jedan do nekoliko tabloida je počeo oštro da napada vlasti. Drugi tabloidi i televizije u privatnom vlasništu bliski vlastima udruženim snagama su povele kampanju protiv tog tabloida. Jedan od njihovih urednika je, čak, najavio da će formirati novinarsko udruženje čiji cilj će biti da zaštiti predsednika Srbije od napada medija.

Kampanja o kojoj govorim je izuzetno žestoka jer se protiv vlasti okrenuo tabloid sa prilično velikim tiražom i uticajem. Dakle, neko se izdvojio iz „ekipe“ pa su nužne vanredne mere da se suzbije njegov uticaj. Novinarska udruženja se uglavnom drže po strani, polazeći od stav da niko od učesnika ovog malog, prljavog i po javni interes opasnog rata zapravo ne poštuje ni najosnovnija pravila novinarske profesije.

Pomenuti tabloidi i televizije uveliki su pretvoreni u efikasno sredsvo za gušenje glasova “neposlušnosti” na medijskoj sceni. Već godinama oni vode kampanju protiv medija koji nisu pod punom kontrolom vlasti. Razlozi su isti – ti mediji kontinuirano javno postavljaju pitanja o aktivnostima vlasti i odbijaju da se povinuju kontroli. Razlika je u tome što nezavisni mediji u visokom stepenu poštuju pravila novinarske profesije i šot su njihova ekonomska moć i uticaj mali.

Ključno je dakle, pitanje kako ojačati blok medija koji poštuju pravila profesije i ne libe se da otvoreno govore o ključnim problemima društva, uključujući i korupciju. Odgovor je, po mom mišljenju, u njihovom medjusobnom povezivnanju i stvaranju mreža koje bi imale širi uticaj na javnost. Za tako nešto se polako stvaraju i društveni uslovi, budući da, naročitio na lokalnom nivou, raste uverenje gradjana da se njihovi realni problemi ne rešavaju.

Povezivanje velikog broja slabih i siromašnih daće samo skupinu slabih i siromašnih koji će se medjusobno pomagati koliko mogu, ali neće biti sposobni da naprave ozbiljnije nove prodore. Za stvaranje skupina koje bi imale širi uticaj potrebne su dodatne investicije kojima nezavisni mediji u Srbiji, a koliko znam i u drugim zemljama regiona, ne raspolažu. Potrebne su, takodje, i jasne i čvrste mere koje bi onemogućile selektivnu primenu zakona.

Klasični mediji trajno gube tržište, što olakšava nastojanje vlasti da ono malo finansijskih sredstava na medijskom tržištu u velikoj meri usmerava u svoje svrhe, kršeći zakone kako bi zaštitile one koje smatra svojima. U Srbiji, na primer, popstoje dve privatne i jedna državna novinska agencija. Iako je, u skladu sa zakonom, državna agencija formalno ukinuta, ona i dalje radi i na tržištu funkcioniše kao nelojalna konkurencija koja dramatično guši sve privatne agencije.

Imajući sve ovo u vidu, apelujem da se ozbiljnije krene u osmišljavanje strategije za podršku medijima regiona i za stvaranje uslova za nesmetano dostavljanje gradjanima objektivnih, brzih i tačnih informacija. To mora da podrazumeva poboljšavanje zakonske regulative i striktno poštovanje zakona, ali i stvaranje fondova koji bi poduprli razvoj profesionalnih medija.

Stabilnost ima odlučujući značaj, ali „stabilokratija“ sama po sebi ne može doneti dugoročne rezultate. Hoćemo u Evropu, ali kao društva u kojima se istinski poštuju osnovne evropske vrednosti, uključujući i medijske slobode i ljudska prava. Čini nam se da je poslednji čas da se i Evropa ozbilnije posveti ovom pitanju.