Najava bivšeg gradonačelnika Beograda Dragana Djilasa da će se kandidovati na lokalnim izborima za gradske vlasti u Beogradu koji se očekuju na proleće iduće godine probudila je nade pristalica opozicije, ali za sada nema nagoveštaja dogovora opozicionih stranaka o formiranju jedinstvenog bloka. Djilas je relativno uspešno vodio Beograd pre dolaska na vlast bloka predvodjenog Srpskom naprednom strankom (SNS) Aleksandra Vučića, zbog čega i dalje uživa ugled kod značajnog dela Beogradjana.

SNS čvrsto drži pod kontrolom sve gradske strukture, kontroliše tokove novca i ima odlučujući uticaj na medije. Veliki broj aktivista i moćna i bogata infrastruktura su uveliko stavljeni „u pogon“ i pripremaju teren za zvaničan početak kampanje, odnosno za trenutak kada izbori budu i formalno raspisani. Opozicija može da gaji nadu da će ozbiljnije da ugrozi vlast samo ukoliko bude dobro organizovana i sposobna za uspešnu terensku kampanju, ali stvari u ovom trenutku ne stoje najbolje po nju.

Ranije radjena istraživanja javnog mnjenja pokazala su da u Beogradu, koji važi za potencijalno najjače uporište opozicije, stranke vladajućeg bloka stoje lošije nego u ostatku zemlje, ali da su ipak u prednosti u odnosu na opoziciju. Opozicija tapka u mestu, nema ni jasan koncept ni dogovor o zajedničkom nastupu. Meseci su prošli u jalovim nagadjanjima o tome ko će se povezati sa kim, pa i u medjusobnim sukobima opozicionih stranaka. Ukoliko u kampanji ne nastupe efikasnije, nade opozicionih stranaka i njihovih pristalica bi mogle da ostanu samo nade.

Pregovori

Gradonačelnik Beograda, za šta je Djilas najavio kandidaturu, se ne bira neposredno nego se o njemu glasa u gradskom parlamentu. To znači da je potrebno prikupiti natpolovičnu većinu. Djilas nema svoju stranku pa mora da se oslanja na odbornike izglasane na listama drugih stranaka. Obavešteni izvori kažu da je tražio da bitno utiče na sastav zajedničke izborne liste, čime stranke potencijalni koalicioni partneri, po prirodi stvari, ne mogu biti oduševljeni.

Na Djilasovu najavu kandidature za gradonačelnika odmah je pozitivno odgovorio Saša Janković, lider Pokreta slobodnih gradjana (PSG). Očekivao se i sličan potez Narodne stranke (NS) bivšeg šefa diplomatije Vuka Jeremića, ali je ta stranka najavila da će konačnu odluku doneti u narednih sedam dana. Odlaganje odluke se može tumačiti i kao deo pozicioniranja i "podizanja cene" uoči pregovora o formiranju zajedničke izborne liste, ali to ne znači da dogovora neće biti.

Sasvim je izvesno da bi lista koju bi predvodili Djilas, Jeremić i Janković bila ubedljivo najjači opozicioni blok, da bi prešla cenzus i zabeležila solidan rezultat, ali nijedno do sada radjeno istraživanje javnog mnjenja nije ni bivšem gradonačelniku ni strankama koje nastoji da okupi davalo prednost nad SNS-om. Djilasu će svakako biti od koristi činjenica da je bogat čovek i da, za razliku od praktično svih drugih opozicionih stranaka koje su u dubokoj finansijskoj krizi, može da uloži značajan novac u kampanju. Ali vlasti ipak imaju na raspolaganju više novca i drugih resursa, a ni Djilasovo bogatstvo nije neograničeno.

Izgledi

Šanse za snažniji otpor vladajućem bloku na izborima u Beogradu bi se povećale ukoliko bi sve opozicione stranke, kako Djilas priželjkuje, stale u jednu kolonu. Takav dogovor je teško očekivati, budući da je DS u nekoliko navrata stavila do znanja da će imati svoju izbornu listu i svog kandidata za gradonačelnika. Ta stranka ima respektabilnu infrastrukturu, ali njena popularnost nije na zavidnom nivou. Djilas je ranije bio lider DS-a, sa strankom se nije razišao u baš najboljoj atmosferi, pa bi sklapanje saveza dodatno bilo opterećeno i „nasledjenim problemima“.

DS je, objektivno gledano, najavom Djilasove kandidature dovedena u neprijatnu situaciju. Ako bi se priključila zajedničkom bloku morala bi da stavi na raspolaganje kompletnu infrastrukturu i da vodi teške pregovore o broju poslaničkih mesta unutar tog saveza, u kome inače ne bi imala primat. Ako nastupi sama, kako je najavila, značajan broj glasova bi mogli da joj uzmu Djilas, Jeremić i Janković, pa bi izborni rezultati biti prilično „mršavi“.

Stranke radikalne desnice, poput Demokratske stranke Srbije (DSS) i Dveri, mogle bi da nadju zajednički jezik sa Jeremićevom Narodnom strankom, ali ne i sa Jankovićevim PSG, koji čine mahom proevropski i gradjanski orijentisani ljudi. Nezvanično se pominje da Djilas „ne bi imao ništa protiv“ da i te stranke udju u predizborni savez. Ukoliko bi Jeremić i Djilas insistirali na njihovom uključenju, Janković bi se našao pred teškom odlukom – prihvatiti partnere koji se ne dopadaju ni njegovim biračima ni širem stranačkom rukovodstvu, ili istupiti iz saveza.

Vučić, kada se sve sabere, može relativno mirno da čeka gradske izbore. Njegovi oponenti za sada nisu u stanju da se organizuju u gradu u kome imaju najviše izgleda za uspeh. Sve dok su politički protivnici nekonsolidovani i nesposobni da ponude biračima ozbiljnu alternativu, SNS u principu može da se održava na vlasi bez većih teškoća.