Liste za izbore koji se održavaju 21. juna podnelo je ukupno 18 stranaka i koalicija, ali samo dve sa sa potpunom izvesnošću mogu računati da će preći cenzus od tri odsto, pokazuju do sada rađena istraživanja javnog mnjenja. To su lista vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) koja se zove "Aleksandar Vučić – Za našu decu" i lista Socijalističke partije Srbije (SPS) i Jedinstvene Srbije (JS), pod nazivom "Ivica Dačić – SPS – JS – Dragan Marković Palma". U parlament će sigurno ući i vodeće stranke nacionalnih manjina za koje važe druga pravila i niži cenzus.

Od ostalih stranaka najbliže cenzusu do tri odsto su, prema istraživanjima javnog mnjenja, lista "Pobeda za Srbiju", koju predvodi predsednik beogradske opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić, i lista ultranacionalističke Srpske radikalne stranke (SRS), na čelu sa liderom i haškim osuđenikom Vojislavom Šešeljom. Ostale stranke i koalicije nisu bez šansi za ulazak u parlament, ali za sada stoje lošije od dve pomenute. Reč je o šarolikoj skupini političkih grupa, od pokreta Zavetnici, koji bi mogao da se opiše kao religiozno-nacionalistički, do Pokreta slobodnih građana (PSG) i drugih liberalno i proevropski orijentisanih stranaka i koalicija.

Liste koje predvode dve vodeće stranke će, sasvim izvesno, dobiti više od polovine poslaničkih mesta u parlamentu koji ima ukupno 250 mesta, a realni su izgledi da imaju i dvotrećinsku većinu. To, praktično, znači da se odnos snaga u parlamentu neće bitno promeniti, budući da SNS i SPS i u sadašnjem sazivu imaju potpunu dominaciju. Druge stranke koje pređu cenzus od tri odsto moći će samo da kritikuju rad vlasti, ali ne i da nešto ozbiljnije menjaju. Tako je bilo i u sadašnjem sazivu a deo opozicionih partija je prošle godine počeo bojkot zasedanja, optužujući vladajući blok da ignoriše demokratske procedure i onemogućava nastup opozicije.

Stranke o kojima je reč su, istovremeno, donele odluku o bojkotu izbora, a pridružio im se i veći broj vanparlamentarnih stranaka i pokreta. Raznorodni blok nije, međutim, mogao da očuva jedinstvo i definiše jasan i izvodljiv akcioni plan, pa je ideja o učvršćivanju velikog "bojkotaškog bloka" definitivno propala. Deo opozicionih stranaka u međuvremenu je odlučio da ipak izađe na izbore, a deo se drži bojkota. Verovatno je da bi vladajuća koalicija, koja kontroliše medije i ekonomske tokove, pobedila na izborima čak i da je opozicija bila u stanju da stvori moćan i jedinstven front, ali bi odnos snaga na političkoj sceni bio drugačiji nego što će, prema sadašnjim predviđanjima, biti nakon narednih izbora.

Kampanja

Propagandna mašinerija vladajućeg bloka, uz snažno oslanjanje na visok stepen kontrole mejn strim medija, vešto je iskoristila neslogu među opozicionim strankama. U fokus predizborne kampanje dolazi sukob između dve strujne unutar opozicije ("bojkotaške" i one koja je protiv bojkota), umesto sučeljavanja opozicije i vladajućeg bloka o političkim i ekonomskim pitanjima. Ni same opozicione stranke nisu u minulim mesecima trošile previše energije na nastojanja da u prvi plan isture krupna politička pitanja ili probleme poput dramatičnog nedostatka vladavine prava, gušenja medija i velikih korupcionaških afera, trošeći isuviše vremena na unutrašnja "pregrupisavanja" i rasprave o svrsishodnosti bojkota.

Ilustrativan primer za to je incident od pre desetak dana u centru Beograda, kada je napadnut lider PSG Sergej Trifunović dok je prikupljao potpise za podršku za izlazak svoje stranke na parlamentarne izbore. Trifunoviću je prišao čovek koji ga je optužio da je izdajnik jer je odustao od bojkota izbora za koji se ranije zalagao. Njih dvojica su se sporečkala i došlo je do koškanja, a na snimcima objavljenim na društvenim mrežama se vidi da policajci koji su se tu nalazili nisu intervenisali nego su se jednostavno udaljili. Tabloidi i mejn strim mediji su incident iskoristili da bi na naslovnim stranama insistirali na svađi unutar opozicije, a vlasti su pokrenule istragu povodom incidenta.

Srpski predsednik Aleksandar Vučić se lično potrudio da produbi sukob, uzevši u zaštitu Trifunovića, uz ocenu da veruje da će PSG na izborima preći cenzus od tri odsto i ući u parlament. Sasvim očekivano, u krugovima vatrenih pristalica bojkota Vučićeva izjava je dočekana kao još jedan dokaz da između Sergeja Trifunovića i vlasti postoji dogovor, čime je svađa oko bojkota dobila novi zamah. Ovakav i slični događaji veoma uspešno fokus javnosti skreću sa važnih politčkih i ekonomskih pitanja, kao i sa afera sa kojima su povezani funkcioneri vladajućeg bloka, a kampanja za izbore dobija obeležje sukoba unutar opozicije.  

Istovremeno, vladajući blok vodi tipičnu funkcionersku kampanju u kojoj su u prvom planu Vučić i drugi državni funkcioneri koji gotovo svakodnevno otvaraju radove na objektima, obilaze gradove i sela, obećavaju nove puteve i slično. I u predizbornim spotovima svi reflektori su okrenuti na Vučića, iako je reč o parlmentarnim i lokalnim a ne predsedničkim izborima. Ovakav pristup je izabran jer je Vučić neosporno mnogo popularniji od svoje partije. Mediji, državni funkcioneri i predstavnici stranaka vladajućeg bloka u javnim nastupima u prvi plan ističu tvrdnje o ogromnim uspesima srpske privrede i zasluge srpskog predsednika za te uspehe, pa iz redova opozicije već stižu ocene o pokušaju stvaranja neke vrste kulta ličnosti.

Kosovo

Vučić pažljivo nastoji da ne govori previše o odnosima sa Kosovom i da ne daje optimistička obećanja. On je prošle nedelje, dakle u jeku predizborne kampanje, stavio do znanja da bez normalizacije odnosa sa Kosovom nema evropske budućnosti ni članstva u EU, ali da će Srbija ostati na evropskom putu. Nije, dakle, upotrebio formulaciju "priznanje nezavisnosti Kosova", ali se izjava ipak može tumačiti kao neka vrsta uvoda u korake koji će slediti nakon završetka izbora u Srbiji zakazanih za 21. juni, a koji će podrazumevati dogovor koji bi imao podršku Brisela i Vašingtona.

Konstatacija je izrečena gotovo usputno a voditelj emisije nije postavljao nikakva dodatna pitanja u vezi sa Kosovom. Primetno je da je Vučić jasno stavio do znanja da nema odustajanja od evropskog puta, što praktično znači da rešavanje kosovskog problema ne dovodi u pitanje, i to na principima koje zastupa EU. Srpski predsednik je rekao da će rešenje u sve većem obimu zavisiti od sukoba između EU i Sjedinjenih Američkih Država oko Kosova. "Da li sam veliki optimista da će se doći do (brzog) rešenja – nisam, ali ćemo učestvovati u pregovorima", naveo je on. 

Budući da nije davao dodatna objašnjenja u vezi sa rešenjima koja se pripremaju niti je posebno naglašavao da nema popuštanja u odnosu na Prištinu, šira javnost će izjavu razumeti kao deo njegovih nastojanja da zadrži evropsku perspektivu i da istovremeno sačuva Kosovo. To, naravno, nije moguće, ali je korisno za predizbornu kampanju. U Briselu i Vašingtonu izjava može da bude "pročitana" kao signal da će Vučić biti kooperativan u odnosu na kosovski problem, a domaćoj javnosti, odnosno pristalicama vladajućeg bloka, poslata je poruka da ništa ne zavisi od srpskih vlasti nego od međunarodnih centara moći. Samim tim, ako i bude dogovora o Kosovu nepovoljnog po Srbiju, za to neće biti krive sadašnje vlasti nego nastojanja SAD i EU.

U Srbiji većinu glasača čine nacionalisti koji nisu oduševljeni ustupcima Kosovu, ali ovakva najava ipak neće naškoditi Vučićevom rejtingu. Opozicione stranke koje bi mogle da je iskoriste da oslabe poziciju vladajućeg bloka i same su veoma slabe i bez mogućnosti da se biračima obraćaju posredstvom mejn strim medija. Osim toga, i birači kojima se ne dopada ideja o ustupcima Prištini svesni su da Beograd ne može da diktira pravila i rešenja i mogu biti motivisani da glasaju protiv vlasti jedino ukoliko bi bila pokrenuta neka snažna medijska i terenska kampanja, za šta Vučićevi protivnici ni trenutno ni u doglednoj budućnosti nemaju praktično nikakvih mogućnosti.