“Oni rade svi na isti način, ispumpavaju novac iz Srbije, dobijaju novac iz inostranstva, jednim delom ga ovde troše, ono što ne uspeju da potroše na skupocene automobile, stanove, odela, mobilne telefone, lažne projekte koji nikada nisu napravljeni, onda taj novac iznose u inostranstvo. Tvrdim vam, ti šefovi nevladinih organizacija bogatiji su od svih nas zajedno. To narod Srbije treba da zna. To nisu nikakve nevladine organizacije, to su u stvari, da se mi ne lažemo, i da govorimo jednim otvorenim ljudskim, a ne ptičijim jezikom, to su kriminalna udruženja. Ne plaćaju porez u Srbiji, ne plaćaju bilo kakve dažbine, projekti su im potpuno netransparentni”.

Ovim rečima je u Aleksandar Martinović , šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke (SNS) u Narodnoj skupštini, opisao rad organizacija civilnog sektora koje u poslednje vreme postaju stalna tema u srpskom parlamentu.

Na meti je posebno Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) koji je, između ostalog, praktično optužen da je učestvovao u pokušaju državnog udara i ubistva predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Nakon što je poslanik Aleksandar Martinović u Skupštini Srbije rekao da će svako ko kritikuje vlast biti “prebijen u džaku”, a zatim spominjao i organizaciju CRTA kao saučesnika u pokušaju državnog udara i ubistva Vučića, ova organizacija je reagovala. Pozvala je Tužilaštvo da u svojstvu svedoka pozove narodne poslanike da objasne optužbe koje su izneli i kojima su direktno označili CRTU kao “saučesnika u zaveri protiv držvanog poretka” i iznesu ako imaju saznanja i dokaze za to pred tužiocima.

U suprotnom, kako su naveli, biće jasno da oni, zaštićeni poslaničkim imunitetom, neodgovorno i neosnovano crtaju mete na pojedincima i organizacijama.

Upitan kako je došlo do toga da CRTA prijavi samu sebe i traži da tužilaštvo ispita ove navode, Raša Nedeljkov , programski direktor ove organizacije, kaže da su poslanici sa skupštinske govornice optužili jedno udruženje građana za najteža moguća krivična dela.

“Ili je to veoma ozbiljna optužba, ili zloupotreba mandata i Narodne skupštine za politikantsko ponašanje u parlamentu“, rekao je on.

“Ukoliko se pokaže da niko od nas nije odgovoran za organizovanje državnog udara, očekujem da ti narodni poslanici podnesu ostavku“, dodao je Nedeljkov.

Iako su mnogi bili iznenađeni i zgroženi optužbama koje su u Skupštini Srbije protiv CRTE, ali i celog sektora civilnog društva, iznosili poslanici SNS, kao da se zaboravlja da vlast već dugo pokušava da utiša nevladin sektor. Ova tendencija nije od juče jer su već odavno organizacije civilnog društva prepoznate, uz opoziciju i kritički nastrojene medije, kao najozbiljniji protivnik ovog režima.

U želji da se minimizira uticaj civilnog sektora, sve važniju ulogu u stvaranju paralelne stvarnosti u srpskom društvu dobijaju takozvane GONGO organizacije. Reč je zapravo o vladinim nevladinim organizacijama (Government-Organized Non-Governmental Organizations – GONGO) koje pokušavaju da u prostoru namenjenom organizacijama civilnog društva instaliraju uticaj države, odnosno vlasti.

GONGO organizacije nisu nov fenomen niti su vezane isključivo za Srbiju. Represivni režimi u bivšim sovjetskim republikama stvorili su čitave vojske trolova “vladinih nevladinih organizacija“ kako bi sprečili kritike zbog lošeg stanja ljudskih prava u vlastitim zemljama.

Ovakve organizacije, navodi se u analizi Građanskih inicijativa, obično se pojavljuju iz dva razloga, radi simuliranja podrške vlastima i njihovim inicijativama, te radi učešća na konkursima, to jest koruptivnog raspolaganja javnim novcem.

“Oni pobeđuju na konkursima, uzimaju pare iz lokalnih budžeta, iz budžeta ministarstava. Verovatno će vrlo uskoro početi da konkurišu i na evropske projekte. To je sigurno jedan od ciljeva. Dakle, to je lažna, paralelna scena koja se stvara i koja praktički trenutno predstavlja najveću opasnost po razvoj civilnog društva u Srbiji“, kaže Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku.

Sa druge strane, vlast preduzima i druge praktične korake kako bi kriminilizovala organizacije civilnog društva. Tako je Uprava za sprečavanje pranja novca pri Ministarstvu finansija napravila spisak od 20 pojedinaca i 37 organizacija i udruženja za koje je od banaka zatražila uvid u sve njihove novčane transakcije od 1. januara 2019. To ne bi bilo neobično da se na spisku uglavnom ne nalaze organizacije i pojedinci koji iskazuju kritičke stavove prema vlasti.

Kontrola finansiranja neprofitnih organizacija je, između ostalog, jedna od obaveza koju je prihvatila Srbija na osnovu preporuka Međudržavnog tela FATF, čiji je Srbija član. Reč je o najvažnijoj međunarodnoj instituciji za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma.

“Ulaskom u članstvo Srbija se obavezala da će primeniti preporuke ovog tela, a to je takođe jedan od uslova za ulazak Srbije u EU. Zbog toga je usvojen niz antikoruptivnih zakona, između ostalog i Zakon o sprečavanju pranja novca i sprečavanju finansiranja terorizma”, objašnjava Bojana Selaković iz Građanskih inicijativa.

Dalje naglašava da je ako se to ima u vidu osnovno pitanje da li se protiv svih koji se nalaze na spisku vode postupci.

“Ako se vode, zašto nas niko nije obavestio? Ukoliko nema postupaka onda je reč o zloupotrebi Zakona odnosno ovlašćenja direktora Uprave za sprečavanje pranja novca“, navodi Selaković.

Zoran Gavrilović iz BIRODI-ja navodi da su sumnjivi kriterijumi na osnovu kojih je izvršen izbor.

“U Srbiji postoji 30.000 neprofitnih organizacija. Ko je uradio procenu rizika, na osnovu čega, po tablici slučajnih brojeva ili po tablici nepoželjnih institucija i organizacija. Da se razumemo niko se ne buni protiv kontrole, jer nas inače kontrolišu, već zbog načina izbora“, kaže Gavrilović.

Čini se da je pravljenje ovog spiska imalo za cilj da se pokaže javnosti, makar i bez ikakvih dokaza, sumnja u poslovanje pre svega organizacija civilnog društva i da se njihovom kriminalizacijom diskredituje ceo ovaj sektor.

Ako se istupi Aleksandra Martinović i drugih poslanika SNS posmatraju iz ovog ugla, onda se jasno uviđa da su oni samo posledica dugoročne strategije koja ima za cilj utišavanje i marginalizaciju organizacija civilnog društva kao predstavnika građana.

Civilno društvo je, za sada, ostalo dobrim delom van domašaja režima, kao oblast iz koje neretko dopiru kritički tonovi koji se sve više čuju u javnosti, domaćoj ali i stranoj.

To očigledno postaje sve veći problem za vlasti, koje stoga pokušavaju utišati, posle medija, i ovaj deo kritičke javnosti.