Manje od tri nedelje ostalo je do 3. aprila kada će se u Srbiji održati redovni izbori za predsednika republike i gradsku vlast u Beogradu. Istog dana građani će na vanrednim izborima birati narodne poslanike za republički parlament kao i lokalne predstavnike u 12 opština i gradova širom zemlje . Pravo glasa ima oko 6,8 miliona građana u zemlji i dijaspori.

Do nedelje 13. marta, kada je istekao rok, prijavljeno je osam kandidata za predsednika države i 16 lista stranaka i koalicija za republičke izbore. Istraživanja i procene za sada pokazuju da je glavni protivkandidat Vučiću na predsedničkim izborima Zdravko Ponoš , nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije kojeg je kandidovala koalicija Ujedinjena Srbija koju predvode Dragan Đilas i Vuk Jeremić.

Među 16 lista za parlamentarne , kao i za izbore za Beograd, osim stranaka vlasti, favoriti su već pomenuta Ujedinjena Srbija, zatim koalicije Moramo koja objedinjuje stranke i ekološke pokrete, koalicija Nada u kojoj su konzervativne stranke i udruženja građana, kao i koalicija stranaka koju predvodi bivši predsednik Srbije Boris Tadić. Od ukupnog broja lista šest pripada manjinskim strankama i koalicijama a većina ostalih, među kojima se ističu Zavetnici i Dveri, nalazi se na desnom političkom spektru.

 

Od bojkota do izlaska na izbore

Veliki broj opozicionih stranaka i koalicija bojkotovao je parlamentarne izbore 2020. zbog nepostojanja fer izbornih uslova. Razlozi za ovakvu odluku bili su brojni: od nesređenih biračkih spiskova, do apsolutne dominacije političara iz vlasti na najgledanijim medijima koji su pod njihovom kontrolom, stalne demonizacije političkih protivnika do pritiska na birače ucenama kroz totalnu kontrolu izbornog procesa.

Evropski parlamentaci koji su pre tih izbora pokušali da posreduju, nastavili su medijaciju i posle njih. Sa delom opozicionih stranaka i vladajućom koalicijom postignut je dogovor o tome šta je neophodno da bi naredni izbori bili demokratski. Parlament je nakon izbora 2020. postao bukvalno jednoglasan, bez rasprava o zakonima i sa neometanim nastavljanjem kritike svakog oponiranja politici predsednika Vučića, bilo da dolazi od strane opozicionih stranaka koje su ostale van republičke skupštine ili od kritičke javnosti.

I samom predsedniku je postalo jasno da ni međunarodni partneri poput EU ili SAD ne vide Srbiju kao zemlju demokratije i bio je prinuđen da pored redovnih, predsedničkih i lokalnih, raspiše vanredne parlamentarne izbore. Formalno je ispunio neke uslove iz međustranačkog dogovora ali suštinski sve je ostalo isto kao pre posredovanja evroparlamentaraca. I pored toga, opozicija je sada odlučila da ne bojkotuje, već da političku borbu nastavi na izborima a potom u institucijama.

Autokratija i klijentelizam

Aleksandar Vučić vlada autokratski. I pored toga što zajedno sa koalicionim partnerima ima apsolutnu većinu u parlamentu i Vladi, sve odluke saopštava sam u gotovo svakodnevnim intervjuima i govorima koje prenose televizije. Prisutan je stalno i svuda, u kampanji je neumoran i van predizbornog perioda.

Vučić i njegova stranka kontrolišu najgledanije i najčitanije medije u Srbiji. Oko dve trećine građana informiše se putem televizije, pokazalo je istraživanje nevladine organizacije CRTA , a “nešto više od polovine građana veruje isključivo provladinim medijima, nešto manje od petine veruje kritičkim medijima”.

Opoziciji su “odškrinuta vrata” javnog servisa Radio televizije Srbije i pojedinih privatnih prorežimskih televizija ali je to nedovoljno da bi mogli da predstave svoje programe i ideje.

I pored toga što je dogovoreno da nema takozvane funkcionerske kampanje, predsednik i njegovi saradnici širom Srbije otvaraju fabrike, najavljuju brze vozove, strane investicije, daju obećanja o većem zapošljavanju i zaradama. Prema procenama Transparency Srbija, u prve tri nedelje kampanje ukupna vrednost reklamnih spotova Vučićeve Srpske napredne stranke (SNS) iznosi do 728.000 evra , što je nedostižno za druge učesnike u izborima.

Popularnost Vučića je nesumnjiva. Osim prisilne nevidljivosti ostalih stranaka i kandidata, bitna odlika njegove vladavine je klijentelizam. Poslednjih deset godina, od kako je na vlasti, praksa je da njegovi birači, ucenjeni poslom, sitnim privilegijama, pa i strahom posebno u manjim sredinama, moraju da nakon glasanja pokažu i dokaz – snimak svog glasačkog listića. Armije botova rade za vladajuću stranku, postoje i insajderska svedočenja da dosta njih radi u javnim preduzećima i da im je pisanje pohvala Vučiću na društvenim mrežama deo posla.

Sve ovo stavlja opoziciju u krajnje neravnopravan položaj. Vodi se politička borba za svakog glasača, posebno za apstinente. Na parlamentarne izbore 2020, koje je deo opozicije bojkotovao, izašlo je 48,93% građana sa pravom glasa, a od izbora iz 2008. odziv nije bio veći od 60 odsto.

Izbori u senci rata u Ukrajini

Niz je argumenata koje opozicija može da koristi protiv vlasti i animira apstinente. Protesti proteklih godina, od kojih su neki trajali mesecima, nastajali su zbog neravnopravnih izbornih uslova, afera, korupcije vlasti i organizovanog kriminala povezanog sa vrhom države. Do sada je svaka takva kritika u prorežimskim medijima pa i u parlamentu i predsednikovim govorima označavana kao neprijateljstvo prema državi, izdaja i delovanje stranih agentura.

Sve ove teme potonule su poslednjih nedelja zbog rata u Ukrajini koji je centralna tema svih vesti a koju je predsednik Vučić vešto iskoristio za svoju predizbornu promociju. Srbija je podržala Rezoluciju UN kojom se osuđuje agresija Rusije ali nije uvela sankcije Moskvi. To se takođe ocenjuje kao deo Vučićeve kampanje jer je procena da bi takav potez i izričita osuda Putina negativno uticali na birače. Sećanje na NATO bombardovanje 1999, činjenica da Rusija sa pravom veta u Savetu bezbednosti UN “čuva” status Kosova kao dela Srbije i tradicionalne veze sa Rusijom daju zamah desničarskim i konzervativnim strankama koje su otvoreno pro-ruske.

Vučić, iako se tako javno ne izjašnjava, kroz svoje medije promoviše Putinove “ratne uspehe”. S druge strane, stalnim obaveštavanjem javnosti kako ima dovoljno robnih rezervi, od pirinča i pšenice do energenata, sebe nameće kao nekoga ko jedini uspeva da drži sve pod kontrolom i spašava građane od kataklizme koja zbog rata u Ukrajini navodno preti Evropi.

Procene su da opozicija ima najviše šansi u Beogradu i da bi eventualna pobeda bila ozbiljan udarac režimu. Iako se u ovom trenutku čini da je Vučić kao predsednik nepobediv, mogućnost drugog kruga predsedničkih izbora bio bi dodatni “udarac u kolena”. Vučićevi oponenti će svako odborničko i poslaničko mesto meriti kao uspeh. Vučićev ulog je mnogo veći, apsolutnu vlast, kakva je sada, posle izbora neće imati, ali učiniće sve da je u najvećoj meri zadrži.