Na teritoriji Kosova i Metohije se, prema dostupnim podacima, nalazi 113 mesta koja su 1999.god. snage NATO-a gadjale municijom sa osiromašenim uranijumom. Takodje, prema dostupnim podacima i terenskim istraživanjima pojedinih organizacija, nije potvrdjeno da su te lokacije očišćene u periodu nakon sukoba. Oni stanovnici Kosova i Metohije koji znaju za posledice korišćenja ovakve municije, veoma su zabrinuti, verujući da je uranijum ušao u lanac ishrane. Nevladina organizacija «Milosrdni andjeo» iz Kosovske Mitrovice se već sedam godina bavi proučavanjem ovog problema. Najistureniji čovek u ovoj organizaciji jeste i njen osnivač, lokalni internista, dr Nebojša Srbljak. On tvrdi da je u pokrajini prisutna ‘eksplozija’ malignih oboljenja i da su ona direktna posledica korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom.

Otkud internista u priči o malignim oboljenjima?

Otuda što sam kao lekar bio zatečen stravičnim ciframa 2001. godine, nakon povratka sa subspecijalizacije u Beogradu. Primetio sam da imamo ogroman broj novo otkrivenih karcinoma. Kolege tada nisu pridavale veći značaj tome. Ipak, u kratkoj jednomesečnoj analizi, uz pomoć nekoliko kolega, došli smo do zabrinjavajućih saznanja da imamo porast malignih oboljenja za preko 200 %, odnosno da je stopa obolelih na godišnjem nivou sa 1.9% skočila na 5.2%. Ipak, za nas je bilo frapantno saznanje da je došlo i do drastičnog pomeranja starosne granice i pika pojave malignih oboljenja prema mladjoj populaciji, ispod 50 godina. Zapazili smo da se najveći broj malignih oboljenja javio medju muškarcima i to u dobu izmedju 20 i 50 godina. Radilo se o stanovništvu koje živi na severu pokrajine, jer u tim prvim danima nakon bombardovanja, zdravstvene usluge mitrovačke bolnice mogli su koristiti jedino žitelji iz severnog dela, pošto je Srbima unutar pokrajine iz bezbednosnih razloga bilo onemugućeno bilo kakvo kretanje.

Kada kažete porast od 200%, sa kojim predhodnim periodom uporedjujete ovaj skok?

Govorim o ’97 i ’98. Onda kreće rat ’99. Uporedili smo podatke iz te dve godine sa ’99. i 2000. i 2001. napravili prvu studiju. Pošto su ’97 i ’98 bile reprezentativne godine, videli smo da je pik kod karcinoma pluća bio negde izmedju 72. i 75. godine starosti pacijenata, tako da smo na tri starosne godine pravili grupu, dok je od ’99 do 2000. pik bio negde na 45 godina, što je jedno drastično pomeranje. Stopa obolelih od karcinoma pluća u ’97. godini, u mitrovičkoj bolnici iznosila je 2,6% , u ’98. – 1,7%, u ’99.- 4,00% a u 2000. – 22%! Takodje, ogroman porast je zabeležen na urologiji, sa 1,6% u ’97. na 16% u 2000. Naravno porast broja pacijenata obolelih od karcinoma je zabeležen i na ostalim odeljenjima u našoj bolnici, pre svega na hirurgiji, ginekologiji, internom odeljenju, ortopediji i pedijatriji.

Kada pominjete te godine, i činjenicu da su se javljali pacijenti samo iz severnog dela Kosova, koji broj stanovništva gravitira u tom periodu prema vašoj bolnici?

To je oko 50.000-60.000 ljudi. Mi smo tada bili geografski ‘pocepani’ od područja južno od Ibra. Vremenom smo počeli da se povezujemo, pa su se pacijenti iz enklava počeli oslanjati na severnu bolnicu, pa se broj karcinoma povećavao.

Ovo je visok procenat. Nakon 1999. administrativni i zdravstveni centar se iz Prištine, za preostale Srbe, ‘premešta’ u Mitrovicu, dok je ’97. bolnički centar bio u Prištini, i to u periodu kada je Mitrovica, priznaćete, bila samo provincijska bolnica. Ima li to uticaja na ovakav skok?

Ali 60,000 stanovnika u severnim opštinama je čak 5 puta manje od broja iz čitavog regiona Mitrovice koji su se ’96 i 97 lečili u našoj bolnici. Drugim rečima, mi smo u ’99, i 2000. imali pet puta manje stanovnika koji gravitiraju prema našoj bolnici, a 200 puta više ljudi koji izmedju 40-e i 45-e ima karcinom…Najgore u čitavoj priči jeste što smo još tada predvideli da ćemo 2001. imati epidemiju malignih oboljenja i na žalost, bili smo u pravu…

Ipak, logično je da su se pacijenti sa tako teškim obolenjima tada lečili u Prištini, jer je ona bila zdravstveni centar. Možda samo nemate precizne podatke iz tog perioda o broju obolelih iz ovog regiona?

– Mi imamo klinički postavljene dijagnoze svih pacijenata obolelih u ovom regionu u tom periodu. Svi ti slučajevi su morali biti verifikovani u našoj bolnici takodje i svi imaju patohistološku verifikaciju…

U svom istraživanju, drastični skok obolelih od karcinoma, pre svega karcinoma pluća, dovodite u direktnu vezu sa korišćenjem municije sa osiromašenim uranijumom na Kosovu i Metohiji 1999. god. Ipak na pojedinim zvaničnim adresama koje se bave ovom temom, kancer pluća se ne navodi kao tipična posledica? Takodje, da li ste u istraživanju uzeli i u obzir ostale faktore rizika, kao što su stres, pušenje i genetske predispozicije?

Tačno je da se kod nas nisu pojavila hematološka oboljenja, karakteristična za izlaganje osiromašenom uranijumu, već se javio karcinom pluća. U ispljuvku našeg prvog i to mladog pacijenta, koji je imao karcinom pluća i za koga smo posumnjali da je to bila posledica izlaganju municiji sa osiromašenim uranijumom, izolovali smo radioaktivnu materiju Jod 131, iskoriščćeni radioaktrivni materijal i sastojak u bombi sa osiromašenim uranijumom. Pacijent je kasnije preminuo, a tokom rata se, kao pripadnik srpske vojne jedinice, nalazio na Košarama (mesto na tadašnjoj jugoslovenskoj granici prema Albaniji, gde su se vodile žestoke borbe izmedju vojnih snaga i OVK i gde su srpske vojne snage žestoko bombardovane od strane NATO snaga.prim.nov.). Istovremeno, niko u njegovoj porodici nije bolovao od karcinoma pluća.

Šta je istorijom bolesti ostalih pacijenata?

Navedeni slučaj je reprezentativni primer. Mi smo, nakon spoznaje o drastičnom porastu malignih oboljenja, a pre svega pomeranju starosne granice, tražili faktore koji su doveli do razvoja i nastanka bolesti. Polazne pretpostavke su nam bili genetska predispozicija, godine života, životne navike kao i spoljašnji uticaji. U sledećoj fazi istraživanja došlo se do podataka koji su ukazivali na to da kod većine obolelih nisu postojale genetske predispozicije, da su 20% pacijenata sa karcinomom pluća bili pušači, dok je za većinu obolelih zajedničko bilo to da su u toku rata bili mobilisani i nalazili se na približno istim lokacijama; granica prema Albaniji i u okolini Kline Metohijske.

Ali tadašnju italijansku javnost je takodje potresla priča o njenim vojnicima koji su u toku bombardovanja bili rasporedjeni u Metohiji, upravo na kritičnim tačkama koje vi pominjete, i koji obolevaju od tzv. balkanskog sindroma gde se pre svega radi o hematološkom oboljenjima, a ne karcinomu pluća?

Tačno. Italijani se nadovezuju na čitavu ovu priču, jer počinju naglo da oboljevaju. Italijanski vojnici su i u Bosni bili rasporedjeni u kritičnim mestima, na primer u Hadžićima. Da li su isti vojnici kasnije došli na Kosovo, ja to ne znam, ali su italijanski vojnici bili na Kosovu ’99 godine i onda godinu, godinu i po dana 2001. pojavljuje se leukemija. Oni su bili na terenu koji je bio ‘bogat’ osiromašenim uranijumom… Upravo želim da objasnim tu diskrapancu. Kada su NATO snage gadjale naše vojnike tim bombama, oni su udisali taj zagadjen vazduh. U vojnoj jedinici u toku rata, u kojoj se nalazio naš prvi pacijent koga sam već pominjao, u čijem ispljuvki smo otkrili J131, nalazila su se još desetorica vojnika koji su umrli od iste bolesti. Maltene, u vodu od petnaestak ljudi, nijedan nije dočekao ove dane.

Kako to znate? I u kom periodu govorite?

Pa svi su oni sa severa Kosova i njihove bolesti su registrovane u našoj bolnici. Oboleli su i umrli u periodu od 1999. do 2008. To je možda ‘mali’ broj za period od deset godina, ali ovo je mala sredina, i oni su, vidite, nekako čudno povezani, od iste bolesti su umrli, mladji su ljudi i bili su u istoj jedinici…

Ali u tom području bili su i američki vojnici, pa za njih nismo čuli da su kasnije oboleli?

Amerikanci ne. Amerikanci su bili locirani tačno onde gde niko nije gadjao, okolina Uroševca, dok su Italijani bili rasporedjeni u rejonu od Djakovice ka Peći, gde je bombardovanje bilo najjače.

Otkud drastičan porast registrovanih malignih obolenja na urološkom odelenju?

Da, osim karcinoma pluća, beležimo porast i hematoloških oboljenja, što je trend u čitavoj Srbiji, pre svega karcinomi hematološkog porekla, fudrijantne leukemije i karcinom reproduktivnih organa kod žena, ali i muškaraca. Kod dece imamo porast leukemije, govorim i o deci sa juga. Ja sam na severu, u 2003. i 2004., registrovao oko 6 takvih slučajeva.U srpsko gradu Kragujevcu je na primer, registrovan ogroman broj karcinoma prostate i to u starosnoj dobi od 40 godina. Moja koleginica je ispitivala ovaj slučaj i utvrdila da su tokom bombardovanja, gadjani trafoi i da je kancerogeno ulje iz trafoa ušlo u zemlju, odnosno u ono najopasnije, lanac ishrane.

Ipak, ne možete poreći da i ostali faktori mogu imati uticaja na nastanak malignih oboljenja. ..

Pošto u našoj zemlji od 1992. da tako kažem, postoji hronični stres, i hronična nemaština, usled sankcija i ratova, bilo bi logično da ’95 već bude neki skok malignih oboljenja u Srbiji. Iako ja lično nisam radio ovakva istraživanja osamdesetih pa naovamo, i iako je tačno da stres, pušenje i siromaštvo jesu veliki faktori rizika, niko me ne može ubediti da su naše godine sankcija i ratova bile manje stresnije godine od ’99 na primer..

Da li ste sa ovime upoznali javnost, nevladine organizacije, institucije?

Naši nalazi su izazvali otpor medjunarodnih predstavnika, koji su kao najvažnije protiv argumente navodili da bolnica u severnom delu Kosovske Mitrovice politizuje priču, te da je period eventualnih posledica izlaganja osiromašenom uranijumu suviše kratak da bi došlo do ovako drastičnih posledica. Mi smo samoinicijativno tražili sastanke. Tako su nas u martu 2001. godine posetila 5 eksperta Svetske zdravstvene organizacije iz Ženeve, sa kojima smo kasnije imali još jedan sastanak. Oni su zatražili da im predamo sve naše nalaze i rekli su da će to ispitati, ali do današnjeg dana, dalje kontakte nismo više imali.

A šta je sa saradnjom sa albanskim kolegama? Da li ste koristili izvore i sa južne strane…

Imam nezvanične kontakte sa njima. U selu u Metohiji iz koga potičem, imam privatne kontakte sa Albancima. Oni dolaze kod mene sa bolesnom decom i traže savet šta da rade. Bukvalno su mi rekli da ni ptice više ne pevaju tamo.

Ipak, za jedno ozbiljno istraživanje, potrebni su i zvanični kontakti…

Ja lično ih nisam imao, ali je lokalni dopisnik «Blica», nakon intervjua sa mnom 2005. dalje istraživao na albanskoj strani i od njega sam dobio posrednu informaciju, koju je i «Blic» objavio, a prema kojoj je tada, za godinu i po dana evidentirano 3500 obolelih od malignih bolesti u prištinskoj bolnici. Direktor instituta za radiologiju u Prištini, tada u osnivanju, dr Džavit Bicaj je novinaru Blica rekao tada da sumnjaju da je broj i daleko veći, te da ne isključuju uranijumske bombe kao faktor obolenja.

Šta pokazuju poslednji podaci?
U 2004. u bolnici smo imali 215 pacijenata obolelih od malignih obolenja, ali je već naredne godine, taj broj povećan za 38 %. U 2006. i 2007. procenti su i dalje približni. Ali brojevi nisu suština priče, već nesreća koja ostaje u porodicama i društvu na bilo kojoj strani. Svi se u jednom slažemo, da smo deponija. Zato uvek naglašavam, hajde ljudi da to rašćišćavamo, jer živimo svi ovde…